Zoran Djindjic

Dobar dan. Naravno da medju svima nama a i u siroj javnosti, i domacoj i medjunarodnoj, postoji saglasnost da je obnova demokratskih institucija prioritet, da sve drugo sto dolazi na dnevni red, a to su reforme u oblasti privrede i drustva, podrazumeva stabilne i legitimne demokratske institucije. Dakle, ako govorimo o redosledu, bar logickom redosledu, onda se svi slazu s tim da najpre treba reformisati instrumente, pa onda prionuti na reformu samog predmeta, dakle najpre treba reformisati institucije pa onda reformisati drustvo, pri cemu svi naravno znamo da su institucije deo drustva, da su institucije zavisne od ljudi i da je to jedan posao koji ima samo dve svoje dimenzije.

Nas posao je ovde i nas zadatak je da govorimo o obnovi i reformi demokratskih institucija, uglavnom iz ugla svodjenja racuna sa prosloscu, znaci opremanje tih institucija da budu u stanju da se na jedan uredjen, metodski i zakonski nacin suoce sa tim sta se sa u tom drustvu dogadjalo u proslosti, da to ne bude ponovo nesto proizvoljno, da to ne bude ponovo nesto arbitrarno, nego da suceljavanje sa prosloscu i svodjenje racuna sa prosloscu ucvrsti te institucije, ne da bude jedan izazov za njih, ne da ih oslabi, ne da smanji njihov legitimitet, vec naprotiv da im poveca legitimitet. To na prvi pogled zvuci logicno i kao jedan lak i zanimljiv posao, ali to, naravno, nije tako. Jer svaka promena uznemirava ljude, svaka promena sa sobom nosi rizik, uvek ima vise pristalica status quo-a nego pristalica promena, uvek su pristalice status quo-a bolje organizovane nego pristalice reforme i promena, mislim da je Makijaveli, onako u secanju mi je maglovitom, da je Makijaveli jednom rekao - najlakse cete sacuvati vlast ako se opirete svim promenama i reformama, bar javno, jer ljudi znaju sta imaju i tu cete lako da nadjete saradnike i saveznike, a ono sto im obecavate, to niko ili tek mali broj njih je video i znaju sta je to, i tu su vam saveznici vrlo nesigurni i nestabilni. Dakle, pravi recept za stabilnost jeste: budite protiv promena. Ako, znaci, uz tu jednu prirodnu tromost drustava koji se opiru promenama uzmete li to da je suceljavanje sa losim elementima vlastite proslosti nesto sto uznemirava ljude i tera ih na to da preispitaju sami sebe, onda imamo, tako da kazem, dvostruko uznemiravanje: jedno koje proistice iz samog projekta reformi i drugo koje proistice iz toga da iz tih reformi pokrecete teme koje same po sebi nisu prijatne i koje iziskuju odredjeni kapacitet prihvatanja neprijatnosti i samokritike.

Tako da je taj zahtev da se provede reforma i obnova institucija, a da istovremeno se pokrenu neprijatne teme iz proslosti i da sve to ide brzo i da ide u isto vreme, on ima nesto moralisticko u sebi, i ljudima ciji je posao praktican, a takav sam ja, i ciji zadaci su prakticni, po prirodi stvari, kod njih izazivaju sumnjicavost i oprez. I zbog toga cu ja da zastupam, sa stanovista posla koji radim, nezavisno od toga sta ja kao intelektualac i moralna licnost o tome mislim, sa stanovista posla koji radim, a zbog toga ste me pozvali, ja cu da zastupam jednu malo konzervativniju tezu cija je otprilike osnovna poruka da se najpre mora bar jedan bazican element institucija stabilizovati i bazicne potrebe ljudi zadovoljiti i neka legitimnost sistema kroz delovanje toga sistema uspostaviti, da bi se taj sistem onda opteretio rizicima kakvi su pokretanje vrlo neprijatnih tema i postupaka koji zahtevaju da se dovede u pitanje nesto sto je imalo bazicnu saglasnost vecine ljudi, nesto sto spada u, tako da kazem, tvrdo jezgro uverenja nacionalnih, nesto sto je deo mentaliteta i nisto sto iziskuje izvesne zrtve kod ljudi da se sa tim sucele, da priznaju da su gresili, da su njihovi sugradjani gresili i da su mozda i oni odgovorni za to sto su dopustili da te greske dobiju te razmere.

Dakle, ja apelujem da se odvoji jedan deo institucija kao neki hardver institucionalni koji mora da bude uspostavljen pre nego sto udjemo u razlicite tipove softvera, a jedan od tih najvaznijih jeste rasciscavanje odnosa sa prosloscu, bez cega nema stabilnog drustva i bez cega se ne moze govoriti o novom pocetku. Govorimo sada o detaljima i o analizi sta je neophodno da bi se stabilizovale demokratske institucije u svakoj zemlji, pa i u nasoj zemlji, i kratak pregled kako stojimo sa tim u svakom od tih elemenata, gde smo stigli i sta je realisticno ocekivati. Iz te analize svako moze da sam svoj tajming otprilike zamisli i da vidi kojim tempom ce to kasnije da se razvija, ako projektujemo dosadasnju brzinu, a svako zna kojom realisticno ocekivanom brzinom se u kom segmentu stvari mogu menjati.

Nekoliko elemenata je potrebno da bi se stabilizovale demokratske institucije, prvi element je odlucno politicko vodjstvo koje zeli demokratske institucije, koje dakle samo sebe ogranicava i koje shvata da je civilizacijski ucinak i rezultat, a to je stabilizovanje institucija, mnogo vredniji nego trenutni moc i uticaj koji se mogu ostvariti bez institucija i mimo institucija. Za to je zaista potreban visok stepen politicke volje, politicke svesti i jednog politickog menadzmenta, da se ta stvar kroz politicki proces sprovede. Drugi element je zakonodavstvo, konzistentan sistem zakona koji onda tu volju implementiraju i od njen stvaraju neku svakodnevicu u svim relevantnim oblastima zivota. Treci element je sloj drzavnih cinovnika koji te zakone u bitnim tim domenima sprovodi, a to je sudstvo, to je policija, to je prosveta, to je zdravstvo, znaci svi oni elementi od kojih zavisi funkcionisanje drustvenog sistema, nezavisno od toga da li imaju neku dimenziju politickog kao sto je sudstvo ili policija, ili nemaju, ali su strasno bitni za stabilnost drustva kao sto zdravstvo i kao sto je skolstvo jer kroz njih se zapravo odrzava stabilnost sistema. I cetvrti element je spremnost naroda da to sve prihvati, taj cetvrti element naravno zavisi od te javne klime koja se emituje, koju emituju kreatori javnoga mnjenja, a to su mediji, to su intelektualci, to su druge vazne institucije kao sto je na primer crkva, i pitanje je u kojoj meri oni stvaraju jedno okruzenje, jedan ambijent za stabilizaciju i obnovu demokratskih institucija.

Ako pogledamo svih tih cetiri ili pet elemenata, analiticki ovako mozemo da merimo napredak koji postizemo i da merimo u kom smislu su uslovi za jedan neometan postupak stabilizovanja demokratskih institucija ispunjeni. Ako bi se to desavalo relativno brzo, onda u jednom trenutku mozemo da kazemo: te institucije su dovoljno stabilne da mogu da izdrze jedno tako tesko pitanje kao sto je suocavanje sa ratnim zlocinima, suocavanje sa vlastitom nacionalistickom prosloscu, sa vlastitim zabludama, sa problemima vlastitog mentaliteta na jedan obuhvatan nacin. Ja ne govorim tu o pojedinacnim nastupima, o pojedinacnim izjavama, o pojedinacnim odlukama - cak drzavnih organa - ja govorim ovde o drustvu u celini. Znaci, nema nikakve sumnje da nikada nije suvise rano da se govori o zlocinima, ni za vreme dok se zlocini cine, i nikada nije opravdano ne govoriti o zlocinima, uvek je to neopravdano i uvek je to za osudu. Ali mi govorimo analiticki, o drustvu u celini, i o sistemu u celini i o jednoj realisticnoj prognozi da drustvo bude u stanju da to prihvati kao svoj postupak ozdravljenja, a ne kao nesto sto je nametnuto, nesto sto je incidentalno i sto onda izaziva otpor u samom drustvu. Da se tu razumemo, dakle, da ne bude prigovora da sad neko kaze sta sad treba da se neki uslovi steknu da bismo rekli da je zlocin. Ne, nije potrebna nikakva pretpostavka da bi se zlocin nazvao zlocinom, ali da bi to postalo deo kolektivne svesti, ta svest da je zlocin bio zlocin, za to su potrebni izvesni uslovi o kojima ja ovde govorim.

Dakle, ako govorimo o tih pet elemenata, mislim da mozemo da pomalo demistifikujemo i trenutnu situaciju u Srbiji ako ih analiticki razlozimo, i mozemo svi zajedno da steknemo jednu realisticniju sliku o svemu tome kako se dogadja i drugo mozda da pomognemo svi zajedno da u nekim elementima u kojima stvari skripe, da se oni na neki bolji nacin odvijaju.

Prvi element - to je odlucno politicko vodjstvo, imamo jednu politicku strukturu koja na prvi pogled jeste vlast i od nje se ocekuju stvari koje se ocekuju normalno od vlasti, ali ta politicka struktura je zapravo politicki pokret koji ima mnogo manje struktura vlasti, a mnogo vise struktura jednog politickog, drustvenog pokreta, proisteklog iz jedne konkretne istorijske situacije i u fazi transformisanja u strukture vlasti sa vise ili manje uspeha. Mi mozemo naravno da kazemo, ne tice se nas sto je to tako, mi trazimo da ta vlada i te vlade funkcionisu po opisu svog radnog mesta, ali svi koji to tako kazu neka se sete sta su pre godinu dana govorili, da li su govorili: neka se svi ujedine, samo da srusimo ovo, nije vazno kakve ko ima ideologije, nije vazno sta ko radi, samo da smenimo ovaj rezim, a posle cemo lako. Ako ste svi i ako su svi, i iz inostranstva i zemlje, trazili da ta demokratska opozicija bude toliko siroka koliko je danas i jos sira, zamislite da je jos sira za one koji danas imaju svoj kongres negde tu, sto je ogroman bio pritisak da bude jos sira, ne mozete onda od nje ocekivati kad obavi taj neki posao, da se preko noci transformise u nesto sasvim drugo i da postane jedan aparat menadzmentski, sposoban da donese odluke, da sprovede odluke, da kontrolise odluke, nego, zapravo, to je jedan pokret koji je obavio i bio dizajniran za obavljanje jednog posebnog zadatka a to je za rusenje jednog nedemokratskog rezima i koji sada treba da prodje nekoliko faza da bi bio sposoban da na jedan racionalan nacin upravlja jednim drustvom.

Druga stvar su zakoni, dakle, ponekad postoje suvise apstraktna i nerealisticka ocekivanja, misli se: doneti dva ili tri zakona i urediti sistem, to je sad samo pitanje odluke, volje i dva ili tri dana. Medjutim, ako pogledate zateceni sistem uredjivanje odnosa, onda cete zapravo videti da su zakoni uredjivali zapravo jako mali deo zivota, i da je onaj drugi deo zivota takodje bio uredjen - parazakonima. I da menjanje samo ta dva ili tri zakona, Ustava, ili necega sto ni inace nije funkcionisalo i nikoga nije interesovalo, zapravo bi samo promenilo fasadu. A promena citavog tog sistema normi koje su uredjivale zivot je jedan dosta tezak posao. Podrazumeva najpre analizu, podrazumeva spisak stanja, podrazumeva prioritete i iziskuje odredjeno vreme.

Treca stvar, to su cinovnici, ljudi koji treba da sprovode to sto je politicka volja i sto kroz ta nova pravila ponasanja treba da bude utvrdjeno. Ti ljudi treba da budu motivisani, treba da budu strucni i treba da budu casni. Verovatno jos nesto treba da budu, ali ajde da kazemo ove tri stvari su bitne. Oni nisu motivisani jer su placeni 50, 60 ili 70 DM mesecno, i na kriticnim mestima gde su izlozeni pritisku, taj pritisak se sastoji u tome da im se nudi 10, 100 ili 1000 puta vise da ne bi uradili ono sto je po zakonu nego nesto drugo. Tamo gde nisu izlozeni tom pritisku, te funkcije nisu toliko bitne. Znaci, gde god su funkcije administracije bitne, a one su bitne zato sto se na tim mestima odlucuje o drustvenim dobrima, o raspodeli uticaja, o raspodeli privilegija, o onome sto cini kolicinu novca, moci i uticaja u drustvu. Ako su oni jako malo placeni, a jesu, na drugoj strani njihovi klijenti, oni koji traze nesto od njih, su u stanju da mnogo vise plate za tu svoju uslugu. Drugo, nekoliko desetina hiljada ljudi su u tom sistemu, nisu prosli nikakvu kvalifikaciju, nikakve provere desetinama godina, u Srbiji nije postojala ili, koliko ja znam, u poslednje vreme nije postojala nikakva skola za drzavne cinovnike koja bi se bavila edukacijom ljudi koji su birokratija, dakle, mnogi ti ljudi nisu naprosto bili u prilici da steknu kompetencije koje su vazne za obavljanje tog posla. I treca stvar naravno, pitanje korupcije i pitanje njihove casti je stvar nekog drustvenog morala koji je prilicno iskvaren u poslednjih deset godina rata, sankcija i svega onoga sto smo preziveli. Dakle, ocekivati od tog aparata da u brzom vremenu stabilizuje demokratske institucije i da one funkcionisu je jedan, kako da kazem, ideal koji treba svakoga dana pominjati, i koga treba svakoga dana stavljati kao cilj, ali treba biti realistican u pogledu vremena kroz koje se to sve desava.

Cetvrta stvar je narod i oni koji vrse uticaja na taj narod, a to su mediji, to su druge drustvene institucije, i sigurno da tu takodje ne postoji, da stvari ni na tom nivou nisu idealne, u smislu da opravdavaju neka ocekivanja u brzini ovih promena, nemamo jedno uzareno javno mnjenje koje jasno definise kriterijume, koje jasno postavlja ciljeve i koje politicke aktere tera da se ponasaju na odredjeni nacin. Imamo jedno javno mnjenje koje je sklono populizmu, sklono demagogiji, i koje je sklono tome da ne vidi sumu od pojedinog drveca i koje je jako sklono tome da ode u cinizam kao bekstvo od analitickog pristupa realnosti. Ako pogledate u poslednjih nekoliko meseci kako se kreiralo javno mnjenje, koje poruke su upucivane, ne mozete bas da kazete da je u njemu prevladavao ton analitickog usmeravanja na pojedine zadatke, da je prevladavao ton konkretne podrske odredjenim stvarima - ali konkretne - i konkretnog osudjivanja drugih stvari, nego je bilo generalno navijanje, neki protiv neki za, naravno mnogo vise onih koji su protiv, ali to generalno navijanje ne moze da se smatra ubrzavanjem procesa.... i gradjani, koliko je meni poznato, su spremni da u tome ucestvuju. Ali ni to politicko vodjstvo ni ti gradjani nisu tako kompaktni i do te mere dobro organizovani da bi mogli da nadoknade deficite na ova dva druga polja i da to tek tako lako ide, i zbog toga zahtevi koji se postavljaju celom tom politickom sistemu moraju da budu dimenzionirani u odnosu na njegove sposobnosti da ih pozitivno apsorbuje i da ih ne dozivi kao strano telo, pritisak, ultimatum, nego da ih dozivi kao prirodno ubrzavanje internih procesa i postupaka.

Na kraju bih zeleo samo jednu malo provokativnu stvar da kazem koja se odnosi na ovaj peti element, a to znaci javno mnjenje i analiticko pracenje reformi koje mi kao vlada sprovodimo, a odnosi se upravo na status sudija, policajaca, nastavnika i svih ovih drugih koji treba da sprovedu reforme kroz sam aparat, mi smo smatrali kao vlada da je postignut socijalni konsenzus u nasem drustvu, da je kriticni deo i dosta odgovoran sistem, drustveni sistem, za mnoge promasaje koji su se desavali upravo taj deo aparata - to znaci sudstvo, vojska, policija, znaci ono sto se smatra u klasicnom jeziku drzavnim aparatom, i da je glavni prioritet u narednom periodu da se stabilizuje taj deo drzave, da se socijalno ucvrsti polozaj tih ljudi i da se oni postepeno izvuku iz zone rizika, kao ljudi malo placeni, kojima se niko ne bavi, i koji zapravo imaju dva nalogodavca: jedan je drzava, koja malo placa i nista im ne daje, drugi su klijenti, razne interesne grupe i oni drugi koji mogu nesto vise da im daju. I onda smo, praveci koncepciju budzeta, se dogovorili da pokusamo pre svega polozaj nastavnika, polozaj sudija i polozaj lekara da popravimo, jer tu je korupcija bila evidentno najveca. I taj budzet koji smo mi definisali je bio takav - prvi put posle ne znam koliko godina su nastavnici i lekari bili stavljeni kao prioritet. U skladu sa tim je naravno, kada je to definisano i formatirano kao iznos sredstava kao jako nizak i niko od njih nije zadovoljan, ali u odnosu na zateceno stanje sa velikim napretkom, poreski sistem je predlozen koji to treba da plati.

Mi smo smatrali ako narod, ako drzava zeli da krene u uspostavljanje institucija, a to jeste politicki definisano kao prioritet, onda se te institucije uspostavljaju najpre kroz jacanje tih struktura koje zakone i politicke odluke sprovode. I ako treba to nesto da kosta, onda ce narod da plati ono sto mu je vazno. Sad kad pogledate kakva je sve galama nastala oko tog poreskog zakona i price da nam je danas losije nego sto nam je ikad bilo, I toga da mozda je zapravo poreski sistem Milosevicev bio bolji nego sto je sadasnji, onda vidite da ta dva prioriteta su potpuno odvojena. Isti ljudi koji kazu da sudije treba da imaju platu da ne bi bili izlozeni opasnosti od korupcije, ali ne treba da se u budzetu to definise jer onda treba nekome uzeti, neko mora da plati porez za to. I to je jedan primer kako se u javnosti zapravo stvara konfuzija oko socijalnih prioriteta. I ako bi sada pretezno javno mnjenje uzeli za merilo, mi bi odustali od toga da posebnu paznju posvetimo zdravstvu, skolstvu, pravosudnom aparatu, i da kazemo: 'ajde da dve tri godine niko ne placa porez, da pustimo da se drustvo malo obnovi, za to vreme ce svi nastavnici, sve sudije da odu u privatne profesije, drzava ce da ostane bez ijednog kvalitetnog cinovnika, a posle toga cemo to da obnovimo. Posle, do toga ne bi nikada doslo.

Znaci, kada biste vi na principu jednog trzisnog liberalizma - gde bi onda kroz te dve-tri godine oni koji su ekonomski jaci bili jos jaci zahvaljujuci tome sto bi bili oslobodjeni placanja poreza, vi biste imali jedan tip drustva koji je suprotan onome o kome smo govorili na pocetku. Dakle, ono sto mi kao vlada ocekujemo jeste da najpre te prioritete koje smo svi zajednicki definisali, na kojima je taj pokret koji se zove DOS pobedio, da oni ostanu kao nasa zajednicka obaveza i da se zajednicki u javnosti zalazemo za njih. Sve sto je vazno nesto kosta i svaka promena nekoga boli. Najveca promena boli sve. Mi smo svi pogodjeni promenama, i ako neko treba da bude izuzet od promena, onda te promene nisu korenite. Onda to znaci da je neko bio jako dobar i da on zapravo nije bio deo onoga loseg sto je bilo u proslosti. Posto ja mislim da niko nije bio toliko dobar da ne treba da se menja, onda znaci da svako od nas iz svih slojeva drustva i svih delova drustvenog sistema zapravo mora na sebi da oseti te promene i da plati tu cenu, bilo da je to odustajanje od nekih svojih ranijih uverenja, bilo da je to realna cena strpljenja i cekanja sa svojim zahtevima u pogledu zivotnog standarda.

To je jedna projekcija razvoja koju ja smatram racionalnom i logicnom, i mislim ako uspemo sa tim poslom da cemo vrlo brzo, do kraja ove godine, imati institucije dovoljno kredibilne, dovoljno stabilne, koje mogu onda da na sebe prime izazov i velikih tema. Jedna od velikih tema je i ona kojoj je posvecena ova konferencija, ovo savetovanje. Ali mislim da ovo drustvo prvo treba da se usaglasi oko bazicnih vrednosti, oko vrednosti demokratske procedure, sprovodjenja prioriteta koji su na demokratski nacin utvrdjeni, i da je to onda pravi temelj na kome mogu da se postave i mnogo tezi, kontraverzni zadaci, a jedan takav je i svodjenje racuna sa prosloscu. Paralelno sa tim sto mi radimo, naravno da su nezavisni mediji, nevladine organizacije, svi pojedinci, da su pozvani da samoinicijativno postavljaju sve teme i da guraju taj proces sto vise unapred i da ubrzavaju taj proces. Ono o cemu sam ja govorio je sistem, ali naravno svaki pojedinac i svaka organizovana grupa moze da se krece brze nego sto se krece sistem u celini, i sto ima vise tih grupa koje se brzo krecu, i sistem u celini ce brze da se krece.