Zak Pol Klajn

Gospodine ministre, gospodjo moderatoru, dame i gospodo uvazeni ucesnici ovog skupa, duboko sam impresioniran mudroscu, ucenoscu i posvecenoscu koju sam video na ovom forumu. Vasi napori da stremite istini, pospesite pomirenje i trpeljivost pokazuju da je, po recima Viktora Igoa, "doslo vreme idealista". Kao sto su mnogi od vas vec znaju, slicna konferencija odrzana je prosle nedelje u Sarajevu kako bi se dovrsile pripreme za bosanskohercegovacku Komisiju za istinu i pomirenje. Moram da priznam da smo mi, govoreci sa stanovista Ujedinjenih Nacija, veoma ohrabreni tim istovremenim procesima.

Pitanje odgovornosti prisutno je u srpskoj javnosti od samog pocetka ratova u bivsoj Jugoslaviji. Imena takvih mesta kao sto su Vukovar, Dubrovnik, Sarajevo, Srebrenica i Kosovo postali su sinonimni za brutalna zverstva protiv nesrpskih etnickih grupa u raznim delovima bivse Jugoslavije. S druge strane, Gospic, Medacki dzep, Pakracka poljana, a poslednjih meseci narocito Kosovo postali su sinonimni za brutalne zlocine protiv lokalnog srpskog stanovnistva. Kao sto je moj sunarodnik Albert Svajcer tuzno primetio pre mnogo godina, tragedija svih nas je ono sto umire u nama dok jos uvek zivimo. Jos uvek smo suoceni s mnogim istinama, poluistinama, anegdotskim dokazima, rekla-kazala, katehizmima i iskrivljenjima istorije u bivsoj Jugoslaviji, kojih se razlicite etnicke grupe cvrsto drze sa velikim ubedjenjem. Majkl Ignjatijev je prokomentarisao da nacije nisu kao pojedinci, da one nemaju jedinstveni identitet, savest ili odgovornost. Nacionalni identitet vise je pitanje argumentovanog sukobljavanja, a ne neka svetinja za kolektivno obozavanje. Zemlje nikad ne govore jednim glasom niti pamte proslost putem jednog jedinog secanja. Postizanje istinskog konsenzusa o nedavnim dogadjajima bilo bi tesko ili uznemirujuce iskustvo za sve umesane strane. A u ovom regionu moc mitologije bila je posebno jaka i postoji potreba da se sa njom suocimo. To se mora uciniti s obzirom da je ona nedavno bila upotrebljena i zloupotrebljena od strane samozivog vodjstva kako bi se srpska istorija predstavila kao niz kontinuiranih borbi. To vodjstvo je svesno i selektivno ignorisalo period harmonicnog suzivota etnickih grupa. Tako se herojski zivot lazno predstavljao kao sinonim za neprestani rat. Srljanje u svesnu kulturnu regresiju pokretano je pogresno usmerenim nacionalnim osecanjem.

Veran Matic je ukazao na to da je za mnoge ljude u ovoj zemlji istina bila previse teska da bi o njoj razmisljali, kako on kaze, "bilo je lakse ne znati". Doslo je vreme da gradjani ove zemlje ponesu odgovornost i prihvate istinu. Negiranje je cesto najlaksa opcija, ali patnje istorije se ne mogu i ne smeju ignorisati. Istorija se ne moze negirati. Narodi Jugoslavije moraju otpoceti izuzetno tezak zadatak restrukturisanja drustvenog tkiva nacije kako bi osigurali svoju buducnost. To ce zahtevati suocavanje sa mitovima viktimizacije i demonizacije. Postoji iskonska mudrost u poslovicama koje kazu: gde nema drva, vatra se gasi, a gde nema tuzibaba, svadja prestaje.

Rad na pomirenju suvise je znacajan  da bi bio prepusten iskljucivo rukovodiocima, politicarima, akademicima i birokratama. U njega moraju biti ukljuceni svi segmenti drustva. On takodje mora zapoceti sto pre. Sve dok narodi Jugoslavije i regiona u celini ne ponesu odgovornost da se suoce sa svojom prosloscu, buduce generacije ce ostati zarobljene u iskrivljavanjima istorije. Kao sto je Santajana mudro napisao: oni koji ne mogu da zapamte istoriju, osudjeni su na to da je ponove. Ima onih koji ce reci da je suvise rano za oformljavanje takve komisije, ima onih koji ce uvek tvrditi da sastav Komisije nije pravi, ima onih koji ce reci da je Komisija formirana da bi se izbegla prava saradnja sa Tribunalom, ali nijedan od ovih razloga, nijedna od ovih optuzbi, nijedna od tih sugestija ne sme nas odvratiti od cinjenice da smo mi danas tu, da je Komisija formirana i da se ovde odrzava konferencija, sto oznacava pocetak istine. Pomirenje ne obesnazuje potrebu da se kazne oni koji su pocinili teske zlocine nad pojedincima, drustvima, nacijama i medjunarodnim pravom. To je funkcija Tribunala koji je osnovan specijalno u tu svrhu i koji pokusava da identifikuje pojedinacne pocinioce ratnih zlocina. Ali mi svi znamo i shvatamo da ukoliko ne kaznite krive, ne mozete osloboditi krivice nevine. Komplementarni proces pomirenja, koji je raison d'etre Komisije, obezbedjuje nacin da se vidaju rana citavog drustva na individualnom, etnickom i nacionalnom nivou.

Proces istine i pomirenja drustvu ili naciji omogucava da razvije zajednicko secanje, ali on takodje omogucuje ljudima ciji se glas dosad nije cuo, da progovore. Odgovornost za istinu i pomirenje u krajnjem slucaju lezi na narodu, njegovim strukturama vlasti i na Komisiji koja bi mogla da potpomogne proces traganja za istinom. U krajnjem slucaju, uspeh komisije zavisice od sledecih kljucnih faktora: na komisiju se mora gledati kao na vanpoliticki mehanizam koga pokrece volja naroda, a ne vlast ili medjunarodna zajednica. Za ovo odgovornost lezi na narodu, taj proces ce biti uspesan jedino uz aktivno ucesce civilnog drustva i ukoliko narod bude imao snazan osecaj da je to njegova komisija. Komisiji se moraju obezbediti odgovarajuca sredstva i ona mora biti podrzana neophodnom politickom voljom; postoje pouke nekih ranijih promasaja, a ima i uspesnih prica, kao sto je slucaj sa Juznom Afrikom. Vlada je ta koja je odgovorna da pomogne taj proces na jedna transparentan nacin i da komisiji dodeli sredstva da traga za istinom bez obzira koliko je slucaj osetljiv, bolan ili tezak. Komisija se mora fokusirati na odredjeni vremenski period, zahvatajuci sire polje krsenja ljudskih prava i ogresenja o medjunarodno pravo. Odgovornost je Komisije da izvrsi svoj zadatak postujuci najvise standarde objektivnosti i profesionalnosti.

Komisije su po definiciji ad hoc i privremene, one se nikada ne institucionalizuju. Cim komisija preda u javnost svoj izvestaj, ona se po definiciji mora rasformirati. Drustvene rane poput onih od kojih je ovaj region bolovao poslednje decenije, nece brzo zarasti. Medjutim, nacionalni dijalog koji stremi objektivnim suocavanjem sa prosloscu pomocu komisije za istinu i pomirenje moze pruziti utehu koja je potrebna ljudima i, nadamo se, omoguciti im da zatvore krug. Poslovica kaze da tamo gde ne postoji vizija, ljudi nestaju. Verujem da govorim u ime mnogih ako pozdravljam napore pojedinaca u ovoj prostoriji koji su prepoznali da narodi Jugoslavije i citavog regiona moraju poceti da shvataju vlastitu istoriju i veruju u buducnost u kojoj ce svi gradjani ovog regiona moci da uzivaju licnu sigurnost, dostojanstvo, uvazavanje i pravdu.

Hvala vam i upucujem svoje najsrdacnije zelje za uspeh Komisije.