Testament za Facebook

Sa ekspanzijom interneta koji je u poslednje dve decenije postao jedan od ključnih elemenata današnje civilizacije i u okolnostima kada se mnogi aspekti ličnih života sele u virtuelne, digitalne sfere, na dnevni red dolaze i nove dileme, uključujući i one situacije kada se ljudi sreću sa neizbežnom činjenicom života: odlaskom sa ovog sveta.

U Americi su naime u toku ne samo teorijske, nego i sasvim praktične debate o važnom elementu društvene kulture: kome pripada digitalna ostavština preminulog? Sve one fotografije, beleške, elektronska prepiska, tekstovi na Facebooku, Twitteru i drugim ličnim i ”društvenim” servisima koje se koriste ne samo za posao, nego i za lične, ponekad i veoma intimne sfere, piše Politika.

Sve to je, zaštićeno ličnim lozinkama (passwordima) i smešteno na serverima korporacija (mahom američkih), koje su gospodari digitalnog kraljevstva. I tamo, zaključano istim šiframa, ostaje i kad korisnik umre.

Nedostuno i najbližima preminulog, koji bi da i preko toga neguju uspomene, ili time raspolažu, prema testamentu počivšeg ako ga ima, ili pravilima nasleđivanja koje regulišu zakoni o ostavini imovine, predmeta i stvari.

Ovo je još jedna situacija u kojoj se tehnologija i civilizacijski obrasci menjaju brže od zakona koji treba da ih prate i regulišu. Čak i ovde, u kolevci informatičke ere i svih njenih izuma.

Američki zakon koji komunikacionim kompanijama zabranjuje da otkrivaju sadržaje individualnih naloga bez pristanka vlasnika (ili zvaničnog, državnog naloga kad je reč o policijskim i sudskim istragama), donet je još 1986, dakle pre zamaha interneta i nastanka Facebooka. Sudovi taj zakon i dalje tumače tako da porodicama uskraćuju pristup nalozima preminulih.

Što ne znači da ih i čuvaju, što je jasno precizirano u ”Uslovima servisa”, po pravilu dugim i koplikovanim pravnim jezikom napisanim dokumenatima, čije prihvatanje je ustavari potpisivanje ugovora za korišćenje neke internet usluge. Te dokumente svi automatski prihvataju, bez čitanja. Neprihvatanje nije alternativa, jer se ti servisi, nominalno besplatni, ustvari plaćaju pristankom na uslove koje je definisao, pravno rečeno, ”davalac usluga”.

Kompanija Yahoo, naprimer, u svom dokumentu o tim uslovima jasno predviđa i pomenute situacije. ”Posle prijema kopije umrlice, vaš nalog može biti ugašen i njegov sadržaj trajno izbrisan”.

Ali se potom napominje i sutuacija u kojoj bi korisnik mogao da svoj nalog i njegov sadržaj posle smrti nekom zavešta, za šta je neophodno da to, zajedno sa podacima (korisničko ime i šifra) navede u svom testamentu.

Photo: Franco Bouly/Flickr

Microsoft, jedan od barjaktara informatičke revolucije, ima nekoliko servisa za elektronsku poštu (Hotmail, Outlook, Live), a porodici preminulog korisnika neće omogućiti pristup nalogu, mada će, ako se predoči ”odgovarajuća dokumentacija”, elektronsku poštu najbližem rođaku ili najbližem sudski određenom nasledniku, celokupnu prepisku dostaviti na disku.

”Privatnost naših korisnika je nešto što naša kompanija poštuje i u životu i u smrti”, izjavio je Wallstreet Journalu, koji redovno istražuje fenomene ”dubokih transformacija privatnosti” u Americi, Darmeš Mehta, jedan od direktora Microsofta.

Facebook, koji ima preko milijardu globalnih korisnika, statistički izračunava i koliko će njih svake godine to prestati da budu zbog ”više sile”, smrti. Za Ameriku, ta brojka za ovu godinu je 580.000. Kompanija međutim energično odbija mogućnost da porodice preminulih mogu da iznude kontrolu nad korisničkim nalozima, čak i kad time žele da utvrde okolnosti smrti – da li je neko, naprimer, planirao samoubistvo i o tome ostavio neki zapis na svom ”fejsu”.

Upravo to su pokušali da utvrde naslednici britanske manekenke azijskog porekla Sahar Daftaru koja je u julu prošle godine pod nerazjašnjenim okolnostima pala sa 12 sprata, posle svađe u stanu čoveka sa kojim je bila u vezi. Porodica je na Facebooku htela da proveri ”njeno mentalno stanje” uoči tragedije, smatrajući da nije bila sklona samoubistvu, ali je kompanija Marka Zukerberga to sprečila uz pomoć jednog okružnog suda u Kaliforniji.

”Mi reagujemo na način koji uvažava gubitak porodice, ali i u skladu sa odgovarajućim zakonom koji provajderima ograničavaju mogućnost da podatke korisnika otkrivaju trećoj strani”, glasio je zvanični odgovor Facebooka na pitanje upućeno iz Wallsreet Journala.

Ova kompanija je međutim od 2009, uvela politiku ”memorijalizacije” naloga preminulih korisnika: to znači da se stranica pokojnika pretvara u neku vrstu ”digitalnog spomenika”: ”prijatelji” i dalje mogu da ostavljaju svoje poruke i fotografije, ali niko nema pravo da pristupi tom nalogu i u njemu bilo šta menja. Nalog će međutim, ako porodica to traži, biti izbrisan (što je inače praksa i drugih kompanija).

Google čiji je servis elektronske pošte gmail među najpopularnijima (i koji ima i svoju društvenu prežu Google+), nalog preminulog korisnika neće učiniti dostupnim naslednicima bez sudskog rešenja, niti nudi svoju vrstu ”memorijalizacije”.

Passworde preminulih rodbini neće otkriti ni Twitter, ali će nalog ugasiti ako to, sa priloženom umrlicom, rodbina zatraži.

”Linkedin”, sve masovnija mreža za poslovno povezivanje ima sličnu politiku, s tim što drugim korisnicima omogućava da objave da je neki član sa kojim su povezani preminuo, posle čega taj nalog postaje nevidljiv. Kompanija je međutim oprezna: vest o nečijoj smrti se proverava tako što onaj koji želi da je objavi mora da na uvid stavi imejl adresu nekog od rođaka preminulog.

Informatičke kompanije rigidnu zaštitu privatnosti čak i umrlih korisnika pravdaju očuvanjem poverenja živih: neko često može da ima veoma jake razloge da mu se tajne ne otkriju ni posle smrti, što je ovde pokazano na nekoliko uverljivih primera. Reč je, jednostavno, o zaštiti starog principa ”o pokojniku sve najlepše”.

Rođaci počivšeg nemaju pravo ni da zatraže usluge nekog hakera koji će im obezbediti password i omogućiti da vide sadržaj naloga, jer time čine krivično delo ”neovlašćenog pristupa”. Neki, koji planiraju sve aspekte svojih života, pa čak i onaj završni, taj problem zbog toga rešavaju ”testamentom za socijalne medije” – ili jednostavnim ostavljanjem svojih podataka nekom od poverenja.

Novo doba donelo je još jednu, još praktičniju dilemu kad je reč o digitalnoj ostavštini: sudbini nečije kolekcije kupljenih knjiga i muzike. Nekad je to bilo jednostavno: knjige, ploče i diskovi su bili predmeti koje bi naslednici podelili po volji preminulog, odnosno po testamentu ili sudskom rešenju. Digitalni sadržaji nisu međutim opipljivi, a sem toga i kad su plaćeni, kupljeno je samo ”pravo korišćenja” – nisu dakle postali svojina – što je još jedan od nerešenih problema novog doba.