23. septembar 2009.

Razvoj mobilnih mreža napreduje od aktuelnih 3,5G standarda ka punom 4G. Pitanje je – koja će tehnologija prevladati? Da li će više uređaja koristiti WiMAX ili LTE?

Zoran Drenković

PC Press

Sve je krenulo od SMS‑a, onda je e‑mail stigao na mobilne telefone, kreirani su prvi WAP sajtovi. Pošto su mobilni telefoni postali pravi kompjuteri, razmena svih vrsta podataka sve više postaje primarna funkcija. Danas mreže mobilnih operatora znatno više prenose podatke nego razgovore, tako da sistem koji je dizajniran za razgovore sve manje tome služi. Sve veći zahtevi naterali su industriju mobilnih aparata da ponudi korisniku brz prenos podataka, a tu su rešenja različita.

Tehnologija je napredovala u ciklusima od po deset godina. Osamdesetih se pojavio C‑Netz, devedesetih GSM, početkom 21. veka UMTS, a sledeće godine se očekuje šira primena naslednika. Za tu poziciju bore se dva jaka protivnika. LTE je nastavak postojećih 2G i 3G mreža, a WiMAX nadgradnja bežične računarske mreže.

WiMAX je već dostupan u pojedinim zemljama, ali je u ranoj fazi širenja. Primena je počela 2006. godine, nakon velikog uspeha WiFi standarda. U odnosu na njega, glavna prednost WiMAX‑a je u većem dometu baznih stanica (do 50 km) i garantovanom kvalitetu prenosa. On se zasniva na IEEE 802.16e standardu i omogućava pristup Internetu velikom brzinom, VoIP, video‑pozive i ostale zahtevne servise, ali se s vremenom iskazala jedna mana: prenos podataka ne može biti brži od 70 Mbps. Zvučalo je sasvim dovoljno, ali danas…

Brzi­na je ključ

LTE nudi nekoliko važnih prednosti za korisnike i mobilne operatore. Jedan od zahteva pri projektovanju standarda je preuzimanje podataka brzinom od barem 100 Mbps, a LTE tehnologija dozvoljava i preko 200 Mbps; testirana je na 150 Mbps. Pored toga, RAN (Radio Access Network), tj. kašnjenje, biće manje od 10 ms, a trenutno je oko 60 ms. Podržana je i fleksibilna širina propusnog opsega, od 1,4 MHz do 20 MHz, a LTE podržava i FDD (Frequency Division Duplex) i TDD (Time Division Duplex). Sve to čini ovaj standard pogodnim za mobilnu upotrebu, što će biti velika prednost u budućnosti jer se upravo u mobilnom sektoru očekuje mnogo veće korišćenje širokopojasnog Interneta.

Možda je najvažnije to što LTE podržava sve pređašnje standarde, pa će svi stari telefoni ostati u funkciji. LTE je naslednik 3G tehnologije, kako zbog toga što je baziran na WCDMA, HSDPA, HSUPA i HSPA standardima, tako i zato što je nadgradnja UMTS tehnologije, uz znatno brži prenos podataka. Prva primena LTE mreža najavljuje se za 2010. godinu.

Kratkoročni pobednik bi mogao biti HSPA+, kao ekonomski saveznik mobilnih operatora koji traže način da korisnicima pruže brži protok podata. Laka nadogradnja HSPA standarda pruža brzine do 21 Mbps, a uskoro se očekuje i 42 Mbps, što može dati operatorima dovoljno vremena da se odluče u kom smeru će se dalje razvijati. Dakle, da li će na kraju svi preći na LTE? Bolje pitanje je kada i kojim putem se dotle stiže.

4G u Srbi­ji

Domaći mobilni operatori se slažu da je LTE sledeći korak razvoja, ali u ovom trenutku još ne razmišljaju ni o testiranju, a kamoli o uvođenju 4G mreža. Pažljivo prate razvoj i iskustva probnih instalacija i tek će nakon toga proceniti mogući scenario primene te tehnologije na našem tržištu.

RATEL nije nadležan da određuje tehnologije koje će se primenjivati – trenutak prelaska na nove tehnologije određuju sami operatori, u zavisnosti od njihovih razvojnih planova, stanja na tržištu i potreba korisnika. Pored toga, u RATEL‑u smatraju da u Srbiji ima još mnogo prostora za razvoj 3G mreža i usluga, te zbog toga ne očekuju implementaciju tehnologija četvrte generacije u neposrednoj budućnosti. Ukoliko je za primenu nove tehnologije potrebno koristiti nove frekvencije, odluku o načinu dodele frekvencija doneće nadležno ministarstvo, a RATEL će sprovesti postupak.

Ericsson, kao dobavljač tehnologija i usluga telekomunikacionih operatora, smatra da LTE predstavlja logičan nastavak razvoja GSM, CDMA i WCDMA (2G i 3G) mobilnih mreža. Mobilni operatori u Srbiji su počeli da koriste 3G mreže na osnovu WCDMA standarda iz 2007. godine, ali pokrivenost mora da bude veća kako bi 3G usluge bile dostupne većini stanovništva. Kratkoročno gledano, fokus će biti na većoj 3G pokrivenosti, tako da se LTE u Srbiji može očekivati kao deo dugoročnih planova, odnosno kao neki dalji korak razvoja postojećih GSM i WCDMA mreža. Potreba za implementacijom novog standarda zavisiće i od raspoloživosti LTE telefona i drugih uređaja koji će stići na tržište u narednim godinama.