31. jul 2008.

Nakon primera loših sajtova, postavlja se niz pitanja: kuda idemo, ko odlučuje o razvoju interneta kod nas i ko su pravi kumovi u ovoj priči?

Iris M.

Ako preskočimo katastrofalne primere sajtova koje smo videli u prethodnom tekstu i zapitamo se ko su uopšte agencije koje se smatraju dovoljno stručnim i kvalitetnim da mogu da naprave ponudu od nekoliko miliona dinara za sajt a dostave onakav rezultat, treba da se zapitamo kuda uopšte idemo, ko odlučuje o razvoju internet društva u ovoj državi i na koji način? Ko su uopšte pravi kumovi u ovoj priči?

Svaka priča počinje sa vrha: od državnog i političkog vrha države, da budemo precizni. Uz veće ili manje izuzetke, kod nas ni do danas ne postoji ozbiljna politička svest o tome koliko je poseban i bitan internet, niti politička volja da se stanje izmeni. Priča počinje sa sajtovima, kao što smo videli, ali to je samo vrh ledenog brega. To što poslovni ljudi ne shvataju da je u pitanju medij koji im omogućava skoro besplatnu, neograničenu reklamu i mogućnosti koje se protežu van granica države, što našim majkama i bakama ni na pamet ne pada da traže recepte na internetu, što studenti ne mogu da studiraju niti što većina ljudi svoje poslove ne može da obavlja online a objektivno bi to mogli, što nam sajtovi izgledaju kao da su zarobljeni u vremenu - to je sve zato što ljudi koji upravljaju državom nisu shvatili beskrajne mogućnosti koje virtuelnost nudi!

Ne govorim samo o blještavim sajtovima stranaka te sitnim promocijama po soc-net sajtovima kao što su Facebook ili MySpace, o sajtovima ministarstava i portalima opština i institucija – govorim o gorućim pitanjima kao što su digitalizacija administracije i lokalne samouprave, postavljanje tendera i konkursa na internet i generalno zanemarivanje IT segmenta u svakoj političkoj priči. Zašto Ministarstvo zdravlja ne napravi online bazu svih građana države kako bi se lako i brzo moglo doći do uvida u istoriju bolesti svakog pacijenta, uz pomoć koje bismo izbegli redove i gužve u domovima zdravlja i sprečili zloupotrebu recepata u apotekama? Bila bi dostupna svim zdravstvenim ustanovama kod nas, preko interneta.

Zašto Ministarstvo obrazovanja ne umreži sve škole i osnovcima pruži školovanje koje uključuje i rad na internetu, a usput spreči i redovnu zloupotrebu arhive i prepravljanja ocena po dnevnicima jednostavnom upotrebom IT-ja? Zašto se forum Narodne skupštine koristi za privatne oglase članova političkih stranki, sitne provokacije i vređanje, umesto za plodonosnu komunikaciju između narodnih poslanika i javnosti?

Naravno, ovo je samo mali deo problema koji nas sprečava da u potpunosti uživamo ili makar koristimo blagodeti digitalnog doba. A kao da cela ova priča nije dovoljna, ovih dana javnost bruji o dokumentu koji je RATEL usvojio 11. jula, a koji je već stupio na snagu; radi se o dokumentu uz pomoć koga "se uvodi do sada nezabeleženi masovni i ničim ograničeni nadzor i arhiviranje svih oblika elektronskih komunikacija za potrebe službe bezbednosti", navodi Slobodan Marković iz Centra za razvoj Interneta, a prenosi i komentariše veliki broj domaćih medijskih kuća, organizacija, blogova i foruma.

Problem privatnosti nije kamen spoticanja samo kod nas i druge države muku muče – od 2001. godine u Francuskoj važi zakon koji dozvoljava internet provajderima da imaju pravo na uvid u poštu korisnika u cilju filtriranja informacija, a to se protivi svim međunarodnim zakonima o poštovanju privatnosti. Nemačka je početkom godine takođe donela niz zakona koji se odnose na internet prismotru, a ni u Americi nije mnogo bolje. Ali te države makar imaju pravac kojim hode i ispunjavanje ponekih rupa u asfaltu je sastavni deo svakog razvojnog puta. Mi još nismo sišli ni sa makadamskog druma...