REVIEW: Until Dawn: Rush of Blood

Piše: Nikola Savić

Izvor: play.co.rs

U pitanju je nekanonski spinof psihološke horor igre Until Dawn, koja je izašla prošle godine ekskluzivno za PS4. Sa originalnim naslovom nema previše dodira i iskorišćeno je tek toliko koliko je potrebno da se popuni horor sadržajem.

Rush of Blood je klasični rejl šuter, sa praktično potpuno arkadnim elementima. Čitavu igru igrate vozeći se u vagonu rolerkostera, prolazeći kroz par tematskih nivoa igre, i iz tog vagona se i odvijava cela akcija.

Pre nego što se krene dalje o ovoj sjajnoj igri, treba reći par stvari. Iako je odrastao uz konzole 90-ih, autor ovog teksta je već dobrih 15 godina gotovo ekskluzivno PC igrač, može se reći čak i da ne gaj previše simpatija prema konzolama. Osim toga, već godinama mu je jedan od ključnih aspekata u gejmingu dobra priča i bogat „lore“ oko igre, bez čega je u stanju da u startu odbije igru od sebe kao plitku. Jasno vam je onda koliko je njegovo oduševljenje ovom igrom, koja je ps4 ekskluziva i koja apsolutno ne mari da vam ispriča neku priču, već vam nudi sirovo, suštinsko i neverovatno gejmplej iskustvo.

Kao što je već pomenuto, sa originalnom igrom nema gotovo nikakve veze, osim što su iskorišćeni elementi koje će fanovi prepoznati; tu je glavni negativac, tu su Hannah i Beth, tu su momenti sa ludnicom, i to bi manje-više bilo to.

Tokom cele igre se nalazite u vagonu/kolicima kojim idete od nivoa do nivoa, prolazeći krož užase ovog nekada zabavnog parka. Svaki nivo uvodi novi tip neprijatelja koji ima drugačiji način kretanja, drugačiji način da ga ubijete, i drugačiji tip napada.

Na kraju svakog nivoa tu je i boss borba, koja se opet odvija po proverenom starom šablonu: odbranite se od predefinisanog talasa napada i onda gađajte slabu tačku, i tako u krug dok ga ne ubijete.

Raspon „običnih“ neprijatelja je standardna mešavina dobrih starih horor drugara: maskirani napadači, klovnovi, utvare, zombiji, lutke, nedefinisane čovekolike mase, paukovi… i sve to sa „pod-tipovima“ koji mogu biti manji/veći, jači/slabiji, imati drugačije napade, itd.

Osim šuterskih sekvenci, koje mogu biti i statične i pokretne, tu su delovi gde se jednostavno vozite kroz nivo manjom ili većom brzinom i izbegavate razne prepreke, otvarate puteve ili se pak vozite kao na pravom rolerkosteru, punom brzinom dok vam okolo iskače sve i svašta. Igra je generalno dizajnirana tako da asocira na vožnju kroz kuću strave, kakve se viđaju po vašarima i luna parkovima.

Sve ovo do sada ispričano deluje jednostavno kao i svaki drugi arkadni šuter, pa se verovatno pitate zašto je redakcija magazina Play! Zine toliko udeševljena igrom, otkud ta devetka za ocenu? Dva slova: VR.

Somenuto je na početku da je ovo jedan od prvih naslova za PS VR, i što bi naš narod rekao – prvo pa muško. Igra na najbolji mogući način iskorišćava pun potencijal virtualne realnosti, tako da je u pitanju zaista neverovatno iskustvo. Da je igra igrana na „tradicionalni“ način (a ekipa Play! Zine-a je videla kako izgleda na običnom televizoru, ma koliko velik bio) doživljaj jednostavno ne bi bio ni trunka onoga što pruža VR.

Iako je igra arkadna i dizajnirana tako da bude halucinacija glavnog lika, imerzija je opet neverovatna. Vi ste tu, potpuno ste isključeni iz sveta van igre. Svaki kadar u igri je dizajniran sa VR-om na umu. Izbegavanje prepreka dok se vozite i letećih stvari koje idu ka vama bi bilo prosečno da nije VR-a. Ogromna mutirana stvorenja koja se vrte oko vas, neprijatelji koji iskaču vama u facu i penju vam se u vagon, sve to je nešto što prosto ne može da se prenese tekstom, morate sami da doživite da biste razumeli imerziju koju pruža igra uz PlayStation VR.

I 3d zvuk koji pruža Sonijev VR je sjajan, zvuci agonije u trenutku kad prolazite kroz sekvencu sa ogromnim svinjama u klanici će vas naterati da se zapitate da li i sami ludite ili ste i dalje ipak samo u igri. Okretaćete se kao mahniti u pokušaji da provalite odakle dolaze krikovi i plač koji nasumično čujete. Igra je sjajna u bacanju „mamaca“ koji vam skreću pažnju na trivijalne stvari, dok vam glavna opasnost dolaze sa neke druge strane.

Igru možete igrati i Move palicama i sa standardnim DualShock 4 džojpedom. Može sasvim slobodno da se kaže da je ovo i odlična vežba za vaše ruke, jer retko ćete imati vremena za odmor i dešavaće vam se da vas ruke zabole, pošto 90% vremena morate da držite ruke pravo ispred vas, gde su vam i oružja i baterijske lampe. Ukoliko spustite ruke, spustili ste i lampe, i onda ne osvetljavate izuzetno mračni prostor ispred sebe. A morate trzati levo-desno, gore-dole, ispod-iznad, sve to u jakom mraku, kako biste opazili neprijatelje. Potpuna paranoja u skladu sa potpunom imerzijom.

Grafika izvlači najbolje iz VR-a, igra izgleda izuzetno prirodno, i osećaj dubine prostora je sjajan, u skladu sa trenutnim maksimalnim mogućnostima koje VR tehnologija pruža, a zašta je sasvim sigurno zaslužan i Sonijev VR set koji je trenutno mlađi i najnaprednji od svojih nešto starijih konkurenata.

Igra se pređe za poprilično kratko vreme, nekih ~3 sata igranja, ali u duhu arkadnih šutera poseduje tabele sa najboljim skorom (lokalnu i globalnu listu), kao i liste određenih achievementa koje sakupljate prilikom igranja, tako što pucate u razne sakrivene stvari. Neke mape imaju i skretnice, pa je moguće proći na različite načine. Tu su naravno i 4 različita nivoa težine. Jednom kada pređete igru, otključani su vam svi nivoi za ponovno igranje. Tako da uz sve ovo igra i te kako poseduje razlog da je odigrate još mnogo puta, a čak i da nema ništa od ovog iz poslednjeg pasusa, sam kvalitet gejmpleja u virtualnoj realnosti ove igre je dovaljan da je obrnemo još ko zna koliko puta.

Možda će kroz par godina ljudi da gledaju unazad i pričaju kako ova igra nije ništa posebno, ali danas, u ovom trenutku, u pitanju je vrhunac virtuelne realnosti i zvezda vodilja za druge developere kako jedna odlična VR igra treba da izgleda.

PS. Uhvaćen “na delu” :)

Konačna ocena: 9

Za:

• Neverovatno imerzivno horor iskustvo
• Odličan dizajn gejmplej mehanika

Protiv:

• Možda je mogla da bude malo duža.