Da li nam zaista trebaju tableti?

Iako tableti predstavljaju revoluciju u prenosivosti, istovremeno olakšavajući procese čitanja (knjiga, novina, e-mailova) i gledanja (filmova, prezentacija, YouTubea), ona nas, nažalost, u taktilnom domenu vraćaju korak unazad.

Photo: MJ/TR (´・ω・)/Flickr
Photo: MJ/TR (´・ω・)/Flickr

Sredinom avgusta vest da multinacionalna korporacija Hewlett-Packard napušta posao s tabletima pogodila je tržište tehnologije. Njihov tada gotovo najrecentniji proizvod, tablet HP TouchPad slabo se prodavalo, iako je trebalo da bude konkurencija, u to vreme već čvrsto okrunjenom prvaku tableta – Appleovom iPadu. Iako nisu retke kvalifikacije u kojima se tvrdi kako je Apple de facto izmislio novu kategoriju računara s iPadom, konkurentske firme već više od godinu dana pokušavaju da nametnu sopstveno 'tehnološko čudo' kao uspešan pandan sveprisutnim Appleovim proizvodima.

Na potpuni neuspeh HP-ovog uređaja nije se dugo čekalo. Ali u velikoj rasprodaji početkom septembra, kompanija je snizila cenu uređaja gotovo pet puta prodavši tako preko 200 hiljada jedinica u nekoliko dana. Paradoks je bio sasvim jasan – uređaj koji nikome ne treba odjednom bude rasprodat usled sniženja cena.

Paradigma računara kao potrebe nikada nije bila klimavija prepuštajući mesto ideji 'gadgeta', odnosno elektronske sprave koja nam nije potrebna, ali može se pokazati korisnom. Kako drukčije opravdati takvu pomamu ne samo za sniženim HP-ovim tabletima, već i za višestruko skupljim iPadom?

Odgovor na to pitanje možda nam može rasvetliti kanadski istoričar i teoretičar medija Maršal Mek Luan koji je utabao stazu modernog proučavanja medija. Predstavljao je svojevrsnu zvezdu sedamdesetih godina u SAD-u (možda ga se sećate iz kratkog pojavljivanja u filmu 'Annie Hall' Vudija Alena) njegova razmišljanja o medijima i tehnologiji instruktivna su i danas.

Za njega, tehnologija ne može biti ništa do produžetak postojećih sposobnosti čoveka, a medije deli na vruće i hladne.

Vrući mediji poput filma, fotografije ili radija traže manje učestvovanja, dovršeniji su (većeg 'kvaliteta') i imaju slabi interpretativni potencijal. Hladni mediji poput telefona ili stripa otvoreni su za učestvovanje pojedinca, podstiču publiku ili korisnike na dopunjavanje sadržaja budući da su sami nesavršeni.

Još veće vraćanje u istoriju i pokazalo bi nam sličan razvoj i televizije, kao ideje koja se trudila da što više zaokupi pažnju gledalaca, istovremeno minimizovajući potrebu za njegovim aktivnim učestvovanjem . Kada se stvarala istorija računara, obećavalo se da se čovek stavi u središte zbivanja. Prvi računari bila su ogromni i koristili su se u 'naučne svrhe', a ta je kompjuterska teleologija ostala aktuelna do danas (tek su videoigre zadnjih dvadesetak godina donekle izmenile ulogu računara od mašina kojim 'obavljamo posao' prema mašinama pomoću kojih se zabavljamo).

Komercijalizacija tableta, odnosno doslovno ekrana koji služi gledanju i upravljanju istovremeno dovodi do promene u ideji tehnoloških produžetaka koje je zagovarao Mek Luan, ali koje smo i mi, korisnici, intuitivno osvestili kroz desetine godina korišćenja tradicionalnog računara.

Ono nije bilo predstavljeno samo ekranom, naprotiv: tastatura i miš praktično su najvažnije komponente na koje gotovo nikada ne obraćamo pažnju, što je istovremeno i apologija njima kao telesnim produžecima. Ipak, treba priznati kako je i kompjuterski interfejs u samim počecima bio u određenoj meri percipiran kao nezgrapan i neprirodan.

Dijalozi koji su sačuvani, a datiraju s početaka mrežne komunikacije koja se odvijala na čuvenom ARPANET-u, dobro prikazuju pomenutu aporiju između 'telesnog odbijanja' produžetaka i njihove tehnološke i društvene imanentnosti. Nekoliko učesnika razgovora će tom prigodom izraziti nezadovoljstvo premalim tasterima, lošim ekranom i uopšte, osećajem 'otuđenja'.

Računar je u svojoj, ne previše dugoj istoriji često uspostavljao ravnotežu na liniji između prilagođenosti čoveku i njegovog neprihvatanja novih inputa elektroničkih sprava, no otkad je postao cenovno prihvatljiv, prerastao je u gotovo nezamenjiv uređaj ne samo za pisanje, čitanje, računanje, crtanje, snimanje, montiranje, već i za zabavu.

On je, jednostavno, predstavljao produžetak nama već inherentnih sposobnosti. Pojava tableta narušava taj 'ekvilibrijum produktivnosti' budući da korisnici na njima najčešće ne mogu raditi, proizvoditi u najširem smislu (biti kreativni) ostajući najčešće pri čitanju ili gledanju već postojećeg sadržaja.

To je prvi, u strogom smislu gledano kompjuterski uređaj, koji nas vraća televizijskom imaginarijumu gotovo pasivnog posmatranja– tablet je, naime – tek ekran – bez fizičkih tastera ili s tek po kojom (a dugotrajni unos teksta je bolno iskustvo). Iako pomenuti uređaj sigurno uključuje i neke korisnije aplikacije, osvrt na ovakvu vrstu računara ne bi trebalo da se pretvori u pitanje treba li oni da postoje, već koliko nam umanjuju, a koliko povećavaju sposobnost interakcije s tehnologijom.

Microsoft je pre nekoliko nedelja objavio video koji pokušava da predvidi našu bližu (tehnološku) budućnost, a odlikuje ga tipičan tehnoutopistički stav u kojem tehnologija obavlja posao umesto nas. Tekst kojim upravljamo već je neko napisao (čime?), interfejs praktično predviđa naš sledeći potez, a mi smo tek konačni izvršioci jednim pokretom prsta po ekranu. Na takvu će se viziju budućnosti žestoko obrušiti Bret Victor, bivši Appleov zaposleni, koji odlično opisuje nerasrazmeru ljudskih potencijala i onoga što tehnologija uspeva da iskoristi.

Tableti tako ne samo da izbacuju tastaturu i miš kao uređaje kojima manipulišemo sadržajem na ekranu, već našu interakciju s ekranom ograničavaju na tek jedan prst (ili njih nekoliko, ako je tehnologija naprednija). Video zapis pokazuje da je posao jednim potezom prsta moguć – kada upravljamo tekstom računar već zna koji deo želimo kopirati; kada upravljamo finansijama, reklame prikazuju tek 'užitak' pritiska na taster 'potvrđujem', ali ne prikazuje mučnu proceduru upisivanja kompleksne lozinke na nepreglednom interfejsu bez fizičke tastature.

iPad je silno popularan - nedavni osvrt uglednog britanskog lista The Economist govori kako je samo korporacija Apple u proteklih 12 meseci prodala više od 32 miliona tableta.

U predbožićnom ludilu, iPad je najtraženiji poklon za decu između šest i 12 godina, a odmah iza te grupe slede osobe preko 65 godina. Googleova studija govori nam kako tableti pre svega služe zabavi i opuštanju, a desktop ili prenosive računare u najvećoj meri koristimo za posao. Američka web stranica Ooyala prijavljuje slične podatke tvrdeći da korisnici tableta više vremena provode gledajući slikovne zapise nego što to rade korisnici prenosnih ili desktop računara.

Tableti predstavljaju revoluciju u prenosivosti, istovremeno olakšavajući procese čitanja (knjiga, novina, e-mailova) i gledanja (filmova, prezentacija, YouTubea), no ona nas nažalost u taktilnom domenu vraćaju korak unazad. Interakcija sa sadržajem je osnovna, a time se anulira najvažnija prednost računara (ona koja je lansirala ljude na Mesec i svrgnula Mubaraka) – mogućnost naše interakcije sa sadržajem i stvaranje novog sadržaja.

Kreativno delovanje najčešće se ne ostvaruje na pokretnoj traci, odnosno, ne zavisi od 'dosadnog' PC računara, imerzija u sadržaj i lakše manipulisanje sadržajem sigurno bi podiglo tehnološki potencijal uređaja.

Kao što je PC na početku svog razvoja patio od neprilagođenosti ljudskom telu, danas možemo razumeti boljke ovako mlade tehnologije. Preostaje nada da će tehnološke mikro revolucije prevazići sopstvenu narcističku preokupaciju izgledom, oblikom i bojom uređaja i u relaciji sa ljudskim telom stvoriti novi oblik interakcije sa svetom.

Autor: Boris Ružić