Koje su navike empatičnih ljudi?

Koje su navike empaticnih ljudi? Sveopste brujanje o empatiji nastalo je iz revolucionarne promene o tome kako, iz naucne perspektive, razumemo ljudsku prirodu. Staro vidjenje glasilo da je da smo, kao ljudska bica, u samoj svojoj sustini egocentricni, a sada je ovaj pristup izgubio na znacaju, zahvaljujuci cinjenici da je covek i homo empathicus – sposoban za saosecanje, drustvenu saradnju i uzajamnu pomoc. Tokom poslednje decenije, neuronaucnici su identifikovali delove mozga "zaduzene" za empatiju koji, u slucaju povrede, mogu smanjiti nasu sposobnost da razumemo sta drugi ljudi osecaju. Evolucioni biolozi, kao sto je Frans de Val, pokazali su da smo mi i "socijalne zivotinje", koje su tokom evolucije razvile prirodnu sklonost ka medjusobnom pomaganju, bas kakvu su imali i nasi preci i zahvaljuci kojoj su preziveli. I psiholozi su potvrdili da nam je empatija neophodna u prvih nekoliko godina nasih zivota kako bismo dosegnuli svoj puni potencijal koji kao ljudska bica posedujemo. Empatija ne prestaje sa razvojem u detinjstvu. Mozemo podsticati njen rast tokom citavog zivota, a mozemo je i upotrebiti za promenu nepovoljnih drustvenih okolnosti. Socioloska, psiholoska i istorijska istrazivanja – posebno ona usko usmerena ka empaticnim ljudima – otkrivaju koje to navike razvijaju i gaje empaticni ljudi u svojim svakodnevnim zivotima, kako bi poboljsali i zivote ljudi oko sebe. Evo o kojim navikama je rec: Navika br. 1: Razgovor sa nepoznatim ljudima Ljudi sa visoko izrazenom empatijom pokazuju nezadovoljivu radoznalost ka ljudima koje ne poznaju. Oni ce razgovarati sa osobom koja sedi pored njih u autobusu, pokazujuci prirodnu radoznalost kakvu smo svi imali kada smo bili deca, a koju nam drustvo uspesno suzbija. Empaticnim osobama ce nepoznati ljudi biti interesantniji nego oni sami, ali nece ih ispitivati kao radoznale komsije, vec ce postovati savet istoricara: "Nemojte biti ispitivac, vec zainteresovani istrazivac." Radoznalost prosiruje nasu empatiju kroz razgovor sa ljudima izvan naseg uobicajenog drustvenog kruga u cijem se okviru krecemo, kroz susrete sa zivotima i gledistima koji su razliciti od nasih. Martin Selidzmen smatra da je upravo radoznalost kljucna snaga koja nam moze pomoci da podignemo zadovoljstvo sopstvenim zivotom na visi nivo. I obicno je vrlo svrsishodan lek za hronicnu usamljenost za koju se smatra da pogadja jednog od tri coveka u savremenom (zapadnom) drustvu. Negovanje radoznalosti ukljucuje vise od letimicnog caskanja o vremenu. Njena dragocenost lezi i u tome sto nam pomaze da dokucimo svet koji postoji u glavi druge osobe. Svakodnevno se susrecemo sa nepoznatim ljudima, bilo je da je rec o postaru ili novom kolegi na poslu. Postavljanjem cilja da u toku jedne nedelje razgovaramo sa jednom nepoznatom osobom mozemo obezbediti jedan korak dalje u razvijanju empatije. Sve sto je potrebno za taj korak je hrabrost. Navika br. 2: Prevazilazenje predrasuda i otkrivanje slicnosti Cesto pravimo pretpostavke o drugim i ljudima, na osnovu kojih im dodeljujemo etikete, kao sto su "muslimanski fundamentalista", "socijalni slucaj", a sve takve kategorizacije sprecavaju nas da uvidjamo i cenimo njihovu individualnost. Empaticni ljudi se suocavaju sa svojim predrasudama i predubedjenjima tako sto u ljudima traze ono sto im je zajednicko, pre nego ono sto ih razlikuje. Jedna epizoda iz americke istorije lepo ilustruje kako ovo moze da se postigne. Klerborn Pol Elis rodjen je u siromasnoj porodici belaca u Darhamu u Severnoj Karolini 1927. godine. Radio je tezak posao u jednoj garazi i verovao da su Afroamerikanci uzrok svih njegovih nevolja, sto je rezultiralo u tome da krene stopama svog oca i uclani se u Kju Kluks Klan, gde je vremenom napredovao do jedne od vrhunskih pozicija u lokalnom ogranku ovog rasistickog udruzenja. Godine 1971. bio je pozvan – kao istaknuti lokalni gradjanin – na desetodnevno zasedanje u lokalnoj zajednici u cilju smirivanja rasnih tenzija u skolama i bio je proglasen clanom upravnog odbora zajedno sa Enom Etvoterom, lokalnim "crnim" aktivistom koga je prezirao. Radeci sa njim, uvideo je besmislenost svih svojih predrasuda koje je imao prema Afroamerikancima. Na prvom mestu, shvatio je isti problemi siromastva pogadjaju obe zajednice. "Poceo sam da posmatram tog crnca, da se rukujem sa njim i video sam ga kao ljudsko bice", prisetio se kasnije svog iskustva na zasedanju zajednice. "To je bilo gotovo isto kao biti ponovo rodjen". Poslednjeg dana zasedanja, stao je pred nekoliko stotina ljudi i simbolicno iscepao svoju KKK clansku kartu. Elis je kasnije postao clan radne organizacije za uniju cije clanstvo je cinilo 70 odsto Afroamerikanaca. On i En ostali su prijatelji do kraja svojih zivota. Verovatno nema boljeg primera kako moc empatije moze da nadvlada mrznju i promeni nase rigidne stavove. Sta je zapravo empatija? To je sposobnost da stvari posmatramo iz perspektive druge osobe, sa ciljem da razumemo njena osecanja i da to razumevanje bude vodilja nasim akcijama. Empatiju ne treba mesati sa ljubaznoscu, niti sa sazaljenjem. Ne treba je mesati ni sa zlatnim pravilom "Cini drugima onako kako bi voleo da oni cine tebi". Kao sto je Dzordz Bernard So jednom prilikom rekao: "Ne cini drugima ono sto bi voleo da oni cine tebi – moze biti da imate potpuno razlicit ukus". Empatija je upravo spoznaja tih ukusa koje So spominje. Navika br. 3: Zivot iz perspektive drugoga Mislite da su penjanje uz zaledjene planine ili letenje zmajem ekstremni sportovi? Onda biste trebali da isprobate "eksperimentalnu" empatiju – najizazovniji i potencijalno najplodonosniji "sport" od svih ekstremnih. Ljudi sa visoko izrazenom empatijom sticu direktna iskustva iz zivota drugih ljudi, praktikujuci staru izreku Indijanaca – "Prosetaj milju u mokasinama drugog coveka, pre nego sto ga iskritikujes". Dzordz Orvel je, recimo, inspirativan model. Nakon sto je sluzio kao kolonijalni policijski sluzbenik u Britanskoj Burmi dvadesetih godina proslog veka, Orvel se vratio u Britaniju odlucan da otkrije kakav je zivot iz pozicije onih koji zive na drustvenim marginama. "Zeleo sam da se u potpunosti uklopim – da se nadjem medju onima koji su potlaceni", pisao je Orvel. Njegov plan bio je da se obuce kao beskucnik u pohabane cipele i kaput, a zatim da zivi na ulicama Istocnog Londona sa prosjacima i skitnicama. Kao rezultat, nastala je njegova knjiga "Niko i nista u Parizu i Londonu", u kojoj je izneo radikalnu promenu svojih uverenja, prioriteta i odnosa prema ljudima. Ne samo da se uverio da beskucnici nisu "pijani olos", vec je razvio nova prijateljstva sa nekolicinom njih, izmenio svoje vidjenje nejednakosti i obezbedio odlican materijal za svoje literarno stvaralastvo. To je bilo, prema njegovim recima, najbolje putovanje u njegovom zivotu. Uvideo je da empatija, ne samo da nas cini dobrima, vec i nama cini dobro. Svako od nas moze da osmisli sopstveni eksperiment. Mozemo da pocnemo da radimo stvari koje inace ne radimo, a ukljucuje ljude i zajednice koji nam nisu bliski. Ako ste religiozni, probajte da idete na sastanke neke verske grupe cija se uverenja razlikuju od vasih. Ukoliko ste ateist, idite u crkve! Priliku za putovanje iskoristite za upoznavanje druge kulture i pomoc ljudima koji tamo zive. Sledite put koji je predlozio Dzon Djui, rekavsi: "Kompletno istinsko obrazovanje dolazi kroz iskustvo". Navika br. 4: Pazljivo slusanje i otvorenost Za empaticnog sagovornika, potrebno je posedovati dve crte. Prva je savladati umetnost pazljivog slusanja. "Od kljucnog znacaja", smatra Marsal Rozeberg, psiholog i pokretac ideje o nenasilnoj komunikaciji, "je nasa sposobnost da prisustvujemo onome sto se zaista desava u datom trenutku – jedinstvenosti osecanja i potreba osobe koju slusamo". Empaticni ljudi vrlo pazljivo slusaju druge i cine sve kako bi dokucili njihova emocionalna stanja i potrebe, bez obzira da li je u pitanju dobar prijatelj koji se razboleo od neizlecive bolesti ili partner koji je iznerviran nekim nasim ponasanjem. Medjutim, slusanje samo za sebe nije dovoljno. Tako dolazimo do druge neophodne crte, a to je otvorenost – koja ukljucuje i ranjivost. Uklanjanje maski koje nosimo i otkrivanje svojih osecanja nekome je od vitalnog znacaja za stvaranje snazne empaticke veze. Empatija je dvosmerna ulica jer je, pored uzajamnog razumevanja, zasnovana na razmeni nasih najvaznijih iskustava i uverenja sa drugima. Organizacije kao sto su izraelsko-palestinski "Roditeljski krug" pomenuta nacela pretvorile su u praksu, tako sto su porodice koje su ostale bez domova – sa obe strane konflikta – psiholoski zbrinjavale, kroz upoznavanje, razgovor i slusanje. Deljenje prica o tome kako su njihovi voljeni umrli omogucilo je ostalim porodicama da uvide da dele isti bol i istu sudbinu, bez obzira na to sto su sa suprotnih strana politicke ograde, sto je dovelo do uspostavljanja jednog od najsnaznijih pokreta za igradnju mira. Navika br. 5: Ukljucenost u masovne akcije i drustvene promene Kada razmisljamo o empatiji, obicno je posmatramo na nivou pojedinca, ali empaticni ljudi shvataju da empatija moze biti masovni fenomen koji donosi korenite drustvene promene. Setimo se velikih drustvenih pokreta, kao sto je bio onaj protiv robovlasnistva tokom XVIII i IX veka sa obe strane Atlantika. Novinar Adam Hoscajld podseca da ovakvi dogadjaji nemaju uzroke u tajanstvenim spisima ili nekim drugim izvorima, vec u ljudskoj empatiji, koja je u ovom konkretnom slucaju doprinela razumevanju patnje kroz koju su prolazili robovi. Isto tako, medjunarodna trgovinska udruzenja, posredstvom empatije, bore se protiv ekspolatacije radnika i zastite njihovih ljudskih prava. Jos jedan odlican primer je reakcija javnosti na cunami koji je pogodio azijski kontinent 2004. godine i koji je pokazao dejstva empatije ka zrtvama ove nepogode, kojima je pomoc ukazivana sa mnogih strana. Empatija se najverovatnije, poput cveta, moze gajiti na kolektivnom nivou, ukoliko bismo nove generacije poducavali kako da je neguju. Takva ideja je u osnovi pionirskog projekta “Koreni empatije” u Kanadi, koji je postao naefektivniji program za poducavanje empatiji na svetu i koji je ukljucivao preko pola miliona dece. On obuhvata jedinstven nastavni plan u cijem centru su sasvim mala deca, ciji razvoj se prati tokom vremena u svrhe razvijanja emocionalne inteligencije, a rezultati pokazuju da je ovim programom zapravo znacajno smanjena stopa vrsnjackog nasilja, uz istovremeno povecanje akademskog postignuca kod dece obuhvacene programom. Pored edukacije, velika promena podrazumeva razumevanje mehanizma preko kog tehnologija drustvenih mreza moze upregnuti snagu empatije u svrhe kreiranja masovnih politickih akcija. Tviter je sredstvo pomocu kog je mnogo ljudi ukljuceno u "Okupirajmo Vol Strit" i "Arapsko prolece" akcije, ali sam po sebi nema tu moc da ucini da ljudi saosecaju sa patnjom udaljenih stranaca. Prava promena moze se desiti onda kada drustvene mreze "nauce" da prenose ne samo informacije, vec empatsku povezanost. Navika br. 6: Razvoj bogate maste Poslednja navika izrazito empaticnih ljudi je "bavljenje" ljudima koji nisu samo u nasem neposrednom okruzenju. Skloni smo da verujemo da je empatija rezervisana iskljucivo za one koji zive na drustvenim marginama i koji pate. Jeste i za njih, ali ne samo za njih. Nuzno za razvoj empatije jeste bavljenje ljudima koji ne dele nasa uverenja i koje na neki nacin mozemo smatrati svojim neprijateljima. Ukoliko ste aktivista za zastitu zivotne sredine, na primer, zastanite i razmislite kako ovaj problem deluje iz perspektive nekog od zvanicnika naftne kompanije – probajte da razumete njihovo razmisljanje i motivaciju – kako biste poboljsali efikasnost svoje strategije za borbu u svrhe ocuvanja zivotne sredine. Malo "instrumentalne empatije" (poznate i kao "uticajna antropologija") moze biti vrlo korisno. Empatija prema protivnicima takodje je deo puta ka drustvenoj toleranciji. Kao sto je Gandi rekao, tokom konflikta izmedju muslimana i hindusa koje je dovelo do indijske nezavisnosti 1947. godine: "Ja sam musliman! I hindus i hriscanin i jevrejin". Organizacije bi, takodje, trebalo da u obzir uzmu empatsko razmisljanje. Bil Drajton, renomirani "otac drustvenog preduzetnistva", veruje da je ovo era brzih tehnoloskih promena, a empatija je kljuc za poslovno prezivljavanje jer podrazumeva timski rad i vodjstvo. Njegova uticajna "Asoka" fondacija osnovala je "Zapocnimo empatiju" inicijativu, koja svoje ideje primenjuje na rad poslovnih lidera, politicara i edukatora sirom sveta. Dvadeseti vek smatra se Dobom introspekcije, gde su nas samopomoc i psihoterapija ohrabrili da verujemo da je najbolji put ka razumevanju nas samih i nasih zivota pogled u nas same. Ali, na taj nacin ne mozemo videti dalje od sopstvenog nosa. Dvadesetprvi vek trebalo bi da bude Doba empatije – kada otkrivamo sebe ne samo kroz samorefleksiju, vec postajemo zainteresovani i za druge ljude. Empatija nam je neophodna kako bismo kreirali novu vrstu revolucije. Ne staromodnu revoluciju koja ukljucuje nove zakone, institucije ili pravila, vec radikalnu (r)evoluciju u ljudskim odnosima – jedinu koja moze napraviti istinsku promenu. Autor: Roman Krznaric Izvor: psihoverzum.com Foto: juliaf/sxc.hu; sxc.hu psihoverzum Ukoliko imate utisak da precesto cujete rec "empatija", verovatno ste u pravu. Trenutno je to jedna od omiljenih reci naucnika, poslovnih lidera, obrazovnih strucnjaka i politickih aktivista. Ono sto se vecina ljudi pita jeste – na koji nacin mogu da prosirim svoj kapacitet za empatiju? Empatija nije samo nacin na koji prosirujemo granice svog moralnog univerzuma. Najnovija istrazivanja na ovu temu kazu da je empatija zapravo set navika kroz koje mozemo poboljsati kvalitet sopstvenih zivota. Ukoliko imate utisak da precesto cujete rec "empatija", verovatno ste u pravu. Trenutno je to jedna od omiljenih reci naucnika, poslovnih lidera, obrazovnih strucnjaka i politickih aktivista.

Sveopšte brujanje o empatiji nastalo je iz revolucionarne promene o tome kako, iz naučne perspektive, razumemo ljudsku prirodu. Staro viđenje glasilo da je da smo, kao ljudska bića, u samoj svojoj suštini egocentrični, a sada je ovaj pristup izgubio na značaju, zahvaljujući činjenici da je čovek i homo empathicus – sposoban za saosećanje, društvenu saradnju i uzajamnu pomoć.

Tokom poslednje decenije, neuronaučnici su identifikovali delove mozga "zadužene" za empatiju koji, u slučaju povrede, mogu smanjiti našu sposobnost da razumemo šta drugi ljudi osećaju. Evolucioni biolozi, kao što je Frans de Val, pokazali su da smo mi i "socijalne životinje", koje su tokom evolucije razvile prirodnu sklonost ka međusobnom pomaganju, baš kakvu su imali i naši preci i zahvaljući kojoj su preživeli. I psiholozi su potvrdili da nam je empatija neophodna u prvih nekoliko godina naših života kako bismo dosegnuli svoj puni potencijal koji kao ljudska bića posedujemo.

Empatija ne prestaje sa razvojem u detinjstvu. Možemo podsticati njen rast tokom čitavog života, a možemo je i upotrebiti za promenu nepovoljnih društvenih okolnosti. Sociološka, psihološka i istorijska istraživanja – posebno ona usko usmerena ka empatičnim ljudima – otkrivaju koje to navike razvijaju i gaje empatični ljudi u svojim svakodnevnim životima, kako bi poboljšali i živote ljudi oko sebe. Evo o kojim navikama je reč:

Navika br. 1: Razgovor sa nepoznatim ljudima

Ljudi sa visoko izraženom empatijom pokazuju nezadovoljivu radoznalost ka ljudima koje ne poznaju. Oni će razgovarati sa osobom koja sedi pored njih u autobusu, pokazujući prirodnu radoznalost kakvu smo svi imali kada smo bili deca, a koju nam društvo uspešno suzbija. Empatičnim osobama će nepoznati ljudi biti interesantniji nego oni sami, ali neće ih ispitivati kao radoznale komšije, već će poštovati savet istoričara: "Nemojte biti ispitivač, već zainteresovani istraživač."

Radoznalost proširuje našu empatiju kroz razgovor sa ljudima izvan našeg uobičajenog društvenog kruga u čijem se okviru krećemo, kroz susrete sa životima i gledištima koji su različiti od naših. Martin Selidžmen smatra da je upravo radoznalost ključna snaga koja nam može pomoći da podignemo zadovoljstvo sopstvenim životom na viši nivo. I obično je vrlo svrsishodan lek za hroničnu usamljenost za koju se smatra da pogađa jednog od tri čoveka u savremenom (zapadnom) društvu.

Negovanje radoznalosti uključuje više od letimičnog ćaskanja o vremenu. Njena dragocenost leži i u tome što nam pomaže da dokučimo svet koji postoji u glavi druge osobe. Svakodnevno se susrećemo sa nepoznatim ljudima, bilo je da je reč o poštaru ili novom kolegi na poslu. Postavljanjem cilja da u toku jedne nedelje razgovaramo sa jednom nepoznatom osobom možemo obezbediti jedan korak dalje u razvijanju empatije. Sve što je potrebno za taj korak je hrabrost.

Navika br. 2: Prevazilaženje predrasuda i otkrivanje sličnosti

Često pravimo pretpostavke o drugim i ljudima, na osnovu kojih im dodeljujemo etikete, kao što su "muslimanski fundamentalista", "socijalni slučaj", a sve takve kategorizacije sprečavaju nas da uviđamo i cenimo njihovu individualnost. Empatični ljudi se suočavaju sa svojim predrasudama i predubeđenjima tako što u ljudima traže ono što im je zajedničko, pre nego ono što ih razlikuje. Jedna epizoda iz američke istorije lepo ilustruje kako ovo može da se postigne.

Klerborn Pol Elis rođen je u siromašnoj porodici belaca u Darhamu u Severnoj Karolini 1927. godine. Radio je težak posao u jednoj garaži i verovao da su Afroamerikanci uzrok svih njegovih nevolja, što je rezultiralo u tome da krene stopama svog oca i učlani se u Kju Kluks Klan, gde je vremenom napredovao do jedne od vrhunskih pozicija u lokalnom ogranku ovog rasističkog udruženja.

Godine 1971. bio je pozvan – kao istaknuti lokalni građanin – na desetodnevno zasedanje u lokalnoj zajednici u cilju smirivanja rasnih tenzija u školama i bio je proglašen članom upravnog odbora zajedno sa Enom Etvoterom, lokalnim "crnim" aktivistom koga je prezirao. Radeći sa njim, uvideo je besmislenost svih svojih predrasuda koje je imao prema Afroamerikancima. Na prvom mestu, shvatio je isti problemi siromaštva pogađaju obe zajednice. "Počeo sam da posmatram tog crnca, da se rukujem sa njim i video sam ga kao ljudsko biće", prisetio se kasnije svog iskustva na zasedanju zajednice. "To je bilo gotovo isto kao biti ponovo rođen". Poslednjeg dana zasedanja, stao je pred nekoliko stotina ljudi i simbolično iscepao svoju KKK člansku kartu.

Elis je kasnije postao član radne organizacije za uniju čije članstvo je činilo 70 odsto Afroamerikanaca. On i En ostali su prijatelji do kraja svojih života. Verovatno nema boljeg primera kako moć empatije može da nadvlada mržnju i promeni naše rigidne stavove.

Navika br. 3: Život iz perspektive drugoga

Mislite da su penjanje uz zaleđene planine ili letenje zmajem ekstremni sportovi? Onda biste trebali da isprobate "eksperimentalnu" empatiju – najizazovniji i potencijalno najplodonosniji "sport" od svih ekstremnih. Ljudi sa visoko izraženom empatijom stiču direktna iskustva iz života drugih ljudi, praktikujući staru izreku Indijanaca – "Prošetaj milju u mokasinama drugog čoveka, pre nego što ga iskritikuješ".

Džordž Orvel je, recimo, inspirativan model. Nakon što je služio kao kolonijalni policijski službenik u Britanskoj Burmi dvadesetih godina prošlog veka, Orvel se vratio u Britaniju odlučan da otkrije kakav je život iz pozicije onih koji žive na društvenim marginama. "Želeo sam da se u potpunosti uklopim – da se nađem među onima koji su potlačeni", pisao je Orvel. Njegov plan bio je da se obuče kao beskućnik u pohabane cipele i kaput, a zatim da živi na ulicama Istočnog Londona sa prosjacima i skitnicama. Kao rezultat, nastala je njegova knjiga "Niko i nista u Parizu i Londonu", u kojoj je izneo radikalnu promenu svojih uverenja, prioriteta i odnosa prema ljudima. Ne samo da se uverio da beskućnici nisu "pijani ološ", već je razvio nova prijateljstva sa nekolicinom njih, izmenio svoje viđenje nejednakosti i obezbedio odličan materijal za svoje literarno stvaralaštvo. To je bilo, prema njegovim rečima, najbolje putovanje u njegovom životu. Uvideo je da empatija, ne samo da nas čini dobrima, već i nama čini dobro.

Svako od nas može da osmisli sopstveni eksperiment. Možemo da počnemo da radimo stvari koje inače ne radimo, a uključuje ljude i zajednice koji nam nisu bliski. Ako ste religiozni, probajte da idete na sastanke neke verske grupe čija se uverenja razlikuju od vaših. Ukoliko ste ateist, idite u crkve! Priliku za putovanje iskoristite za upoznavanje druge kulture i pomoć ljudima koji tamo žive. Sledite put koji je predložio Džon Djui, rekavši: "Kompletno istinsko obrazovanje dolazi kroz iskustvo".

Navika br. 4: Pažljivo slušanje i otvorenost

Za empatičnog sagovornika, potrebno je posedovati dve crte.

Prva je savladati umetnost pažljivog slušanja. "Od ključnog značaja", smatra Maršal Rozeberg, psiholog i pokretač ideje o nenasilnoj komunikaciji, "je naša sposobnost da prisustvujemo onome što se zaista dešava u datom trenutku – jedinstvenosti osećanja i potreba osobe koju slušamo". Empatični ljudi vrlo pažljivo slušaju druge i čine sve kako bi dokučili njihova emocionalna stanja i potrebe, bez obzira da li je u pitanju dobar prijatelj koji se razboleo od neizlečive bolesti ili partner koji je iznerviran nekim našim ponašanjem.

Međutim, slušanje samo za sebe nije dovoljno. Tako dolazimo do druge neophodne crte, a to je otvorenost – koja uključuje i ranjivost. Uklanjanje maski koje nosimo i otkrivanje svojih osećanja nekome je od vitalnog značaja za stvaranje snažne empatičke veze. Empatija je dvosmerna ulica jer je, pored uzajamnog razumevanja, zasnovana na razmeni naših najvažnijih iskustava i uverenja sa drugima.

Organizacije kao što su izraelsko-palestinski "Roditeljski krug" pomenuta načela pretvorile su u praksu, tako što su porodice koje su ostale bez domova – sa obe strane konflikta – psihološki zbrinjavale, kroz upoznavanje, razgovor i slušanje. Deljenje priča o tome kako su njihovi voljeni umrli omogućilo je ostalim porodicama da uvide da dele isti bol i istu sudbinu, bez obzira na to što su sa suprotnih strana političke ograde, što je dovelo do uspostavljanja jednog od najsnažnijih pokreta za igradnju mira.

Navika br. 5: Uključenost u masovne akcije i društvene promene

Kada razmišljamo o empatiji, obično je posmatramo na nivou pojedinca, ali empatični ljudi shvataju da empatija može biti masovni fenomen koji donosi korenite društvene promene.

Setimo se velikih društvenih pokreta, kao što je bio onaj protiv robovlasništva tokom XVIII i IX veka sa obe strane Atlantika. Novinar Adam Hoščajld podseća da ovakvi događaji nemaju uzroke u tajanstvenim spisima ili nekim drugim izvorima, već u ljudskoj empatiji, koja je u ovom konkretnom slučaju doprinela razumevanju patnje kroz koju su prolazili robovi. Isto tako, međunarodna trgovinska udruženja, posredstvom empatije, bore se protiv ekspolatacije radnika i zaštite njihovih ljudskih prava. Još jedan odličan primer je reakcija javnosti na cunami koji je pogodio azijski kontinent 2004. godine i koji je pokazao dejstva empatije ka žrtvama ove nepogode, kojima je pomoć ukazivana sa mnogih strana.

Empatija se najverovatnije, poput cveta, može gajiti na kolektivnom nivou, ukoliko bismo nove generacije podučavali kako da je neguju. Takva ideja je u osnovi pionirskog projekta “Koreni empatije” u Kanadi, koji je postao naefektivniji program za podučavanje empatiji na svetu i koji je uključivao preko pola miliona dece. On obuhvata jedinstven nastavni plan u čijem centru su sasvim mala deca, čiji razvoj se prati tokom vremena u svrhe razvijanja emocionalne inteligencije, a rezultati pokazuju da je ovim programom zapravo značajno smanjena stopa vršnjačkog nasilja, uz istovremeno povećanje akademskog postignuća kod dece obuhvaćene programom.

Pored edukacije, velika promena podrazumeva razumevanje mehanizma preko kog tehnologija društvenih mreža može upregnuti snagu empatije u svrhe kreiranja masovnih političkih akcija. Tviter je sredstvo pomoću kog je mnogo ljudi uključeno u "Okupirajmo Vol Strit" i "Arapsko proleće" akcije, ali sam po sebi nema tu moć da učini da ljudi saosećaju sa patnjom udaljenih stranaca. Prava promena može se desiti onda kada društvene mreže "nauče" da prenose ne samo informacije, već empatsku povezanost.

Navika br. 6: Razvoj bogate mašte

Poslednja navika izrazito empatičnih ljudi je "bavljenje" ljudima koji nisu samo u našem neposrednom okruženju. Skloni smo da verujemo da je empatija rezervisana isključivo za one koji žive na društvenim marginama i koji pate. Jeste i za njih, ali ne samo za njih.

Nužno za razvoj empatije jeste bavljenje ljudima koji ne dele naša uverenja i koje na neki način možemo smatrati svojim neprijateljima. Ukoliko ste aktivista za zaštitu životne sredine, na primer, zastanite i razmislite kako ovaj problem deluje iz perspektive nekog od zvaničnika naftne kompanije – probajte da razumete njihovo razmišljanje i motivaciju – kako biste poboljšali efikasnost svoje strategije za borbu u svrhe očuvanja životne sredine. Malo "instrumentalne empatije" (poznate i kao "uticajna antropologija") može biti vrlo korisno.

Empatija prema protivnicima takođe je deo puta ka društvenoj toleranciji. Kao što je Gandi rekao, tokom konflikta između muslimana i hindusa koje je dovelo do indijske nezavisnosti 1947. godine: "Ja sam musliman! I hindus i hrišćanin i jevrejin".

Organizacije bi, takođe, trebalo da u obzir uzmu empatsko razmišljanje. Bil Drajton, renomirani "otac društvenog preduzetništva", veruje da je ovo era brzih tehnoloških promena, a empatija je ključ za poslovno preživljavanje jer podrazumeva timski rad i vođstvo. Njegova uticajna "Ašoka" fondacija osnovala je "Započnimo empatiju" inicijativu, koja svoje ideje primenjuje na rad poslovnih lidera, političara i edukatora širom sveta.

Dvadeseti vek smatra se Dobom introspekcije, gde su nas samopomoć i psihoterapija ohrabrili da verujemo da je najbolji put ka razumevanju nas samih i naših života pogled u nas same. Ali, na taj način ne možemo videti dalje od sopstvenog nosa. Dvadesetprvi vek trebalo bi da bude Doba empatije – kada otkrivamo sebe ne samo kroz samorefleksiju, već postajemo zainteresovani i za druge ljude.

Empatija nam je neophodna kako bismo kreirali novu vrstu revolucije. Ne staromodnu revoluciju koja uključuje nove zakone, institucije ili pravila, već radikalnu (r)evoluciju u ljudskim odnosima – jedinu koja može napraviti istinsku promenu.

Autor: Roman Krznaric

Izvor: psihoverzum.com
Foto: juliaf/sxc.hu; sxc.hu