B92.net

Depresija je tuga

izvor: Super žena
| Zdravlje | 7 komentara

Tuga je jedno od osnovnih osećanja, poznato svim ljudima. Ona nastupa kada čovek izgubi nešto važno. To kod dece može da bude i običan balon ili igračka, kod odraslih neki drag čovek, profesionalni status ili idealizovana predstava. Tuga spaja. Ona kod drugih izaziva saosećanje i podršku. Tužan izraz ili ganutljiv plač ukazuju na to da su nekome potrebni uteha i pomoć.

“Šta je tačno depresija”

Tekst je preuzet iz knjige Šta je tačno depresija“, koju je objavila izdavačka kuća „Laguna“. Kroz jednostavna i transparentna objašnjena, Danijel Hel, profesor kliničke psihijatrije i direktor klinike na Psihijatrijskoj univerzitetskoj klinici u Cirihu, objašnjava pojavu depresije i kako se nositi sa njom, govori o uzrocima, toku, terapiji i preventivi ove bolesti. Da li depresija nastaje iznenada? Kakva je uloga nasleđa? Da li je moguće potpuno izlečenje? Dvadeset odsto ljudi patilo je bar jednom u životu od depresije i taj broj stalno raste. Interesovanje javnosti za ovo oboljenje je takođe veliko.

Danijel Hel, iskusan psihijatar i psihoterapeut, razjašnjava šta je ono što sa sigurnošću znamo o depresijama, a šta su za sada samo hipoteze.

Suze su znak života. Biti tužan pretpostavlja životnu snagu. Ko je iznuren toliko da se njegova životnost gubi jedva da će biti u stanju da jače oseti tugu. Njegove suze usahnjuju. Njegov izraz lica je ukočen. Obavezujuća poruka tuge se izgubila i preokreće se u njenu suprotnost. Klonuo čovek sa ledenim izrazom lica deluje odsutno, udubljen u sebe, ponekad čak odbojno.

Tako na druge ljude deluju i depresivni ljudi, oni koji su izgubili životnu hrabrost. Oni se čine teško dostupnim, kao da su začaureni, uprkos nemoći i očaju.

Kako onda dolazi do toga da se depresivno raspoloženje tako često meša s tugom? U osnovi toga leži jedna duža priča, koja će ovde samo ukratko biti predstavljena: u prvoj polovini XX veka pojam „depresija“ upotrebljavao se, pre svega, u vezi s manično-depresivnim oboljenjem, jednim relativno retkim poremećajem kod kojeg se užurbani i euforični (tzv. manični) periodi smenjuju sa težim depresivnim fazama. Osim toga, postojao je i izraz „depresivna neuroza“, koji je označavao neraspoloženja nastala usled unutrašnjih konflikata. Ali kao samostalan medicinski pojam, „depresija“ se retko koristila. Još ranije se na nespecifičan način govorilo o depresivnim neraspoloženjima, koja su se pojavljivala kao pratilac svih mogućih psihičkih i fizičkih tegoba. Tek u poslednjoj trećini XX veka depresija se uzdigla do statusa nezavisne medicinske kategorije. Na anglosaksonskom području stvoreni su pojmovi „minor“ (manja) i „major“ (veća) depresija. Na nemačkom govornom području umesto izraza „major depresija“ koristi se pojam „depresivna epizoda“. „Depresivna epizoda“je iznova definisana kao poremećaj raspoloženja koji se, kao i energetska oslabljenost, javlja sa potištenošću, gubitkom interesovanja i gubitkom volje (i traje najmanje dve nedelje).

Ova definicija, usmerena na simptome, koja neko stanje samo opisuje, ali ga uzročno ne određuje, zamenila je, dakle, raniju dijagnostiku orijentisanu na uzroke, koja je na depresivno stanje gledala ili kao na endogeni (odnosno, genetski) proces, poput manično-depresivnog oboljenja, ili kao na neurotični (odnosno, konfliktno snažan) proces, poput depresivne neuroze. Pošto su novi kriterijumi za postojanje depresije zahvatali šire, oni su takođe dali mesto neveselim i bezvoljnim neraspoloženjima, koja su se ranije shvatala samo kao nespecifične prateće pojave psihosocijalnih ili telesnih problema. Depresija je time postala svakodnevni poremećaj.

S obzirom na sve to, razumljivo je što se tuga i strah, kao emocije koje se u svakodnevnom životu najčešće javljaju usled stresa, dovode u vezu sa „depresijom“. Depresija se oduvek češće razumevala kao jedan naročito težak oblik tuge.

U potpunoj suprotnosti sa ovim shvatanjem stoji gore izneseno drevno lekarsko iskustvo da su ljudi sa posebno teškim raspoloženjem retko u stanju da plaču. Stoga za mnoge ljude koji – iz bilo kojih razloga – prolaze kroz duboka duševna uzbuđenja, predstavlja izbavljenje ako ponovo mogu da zaplaču.

Postoje, doduše, i izuzeci od ovog pravila, jer osnovno duševno stanje depresivnog čoveka, naime, nije tuga, nego su to potištenost i utučenost. Čak i ako su sa depresivnom težinom i neveselošću uvek iznova pomešani elementi tuge, ova emocionalnost koja se zadržala nije izraz poremećaja, nego preostatak zdrave aktivnosti – takoreći neka vrsta duševnog ostrva u depresivnom vakuumu. Radi se o tome da to ostrvo zdrave emocionalnosti nije uključeno u borbu, već je tu pre kao nedirnuti znak vitalnosti, kao neka vrsta zaštite.

Teško depresivni ljudi osećaju se često bliže smrti nego životu. Njihova životna dinamika kao da je uzapćena. Oni svoja osećanja doživljavaju kao utrnula ili kao mrtva, čak i kada su ta osećanja u njima žestoko uznemirena.

Ovo slabljenje doživljaja i osećanja, odsustvo elana, odnosno energije, ima u vidu i danas

važeća definicija bolesti koju je dala Svetska zdravstvena organizacija u svom određenju triju glavnih simptoma depresivnih epizoda (up. slika 1). Na prvom mestu stoji depresivno ili utučeno raspoloženje, što i sama reč depresija, izvedena iz latinskog pojma „deprimere“ – utučenost – znači; na drugom mestu nalazi se gubitak interesovanja, odnosno, pre svega, gubitak volje; na trećem je smanjenje energije, odnosno povećano zamaranje.

Dijagnostički vodič kroz depresivne epizode (po SZO-u)

Tipični simptomi:

1. Depresivno raspoloženje: najveći deo vremena

tokom dana, skoro svakog dana, u trajanju od najmanje

dve nedelje;

2. gubitak interesovanja i volje;

3. smanjenje energije ili pojačan zamor.

Ostali simptomi:

1. Smanjena koncentracija i pažnja;

2. pad samopouzdanja i samopoštovanja;

3. osećanje krivice i bezvrednosti (samoprekorevanje);

4. negativni i pesimistički pogled na budućnost;

5. suicidne misli, suicidno ponašanje, samopovređivanje

kao posledica takvog stanja;

6. poremećeno spavanje;

7. smanjen apetit.

Suština depresivne epizode, dakle, u znatno većoj meri se odlikuje intenzivnom opsednutošću osećanjem čemera nego ganutljivom i preplavljujućom tugom. Ostali (sporedni) simptomi, koji po SZO zaokružuju sliku bolesti, takođe pojačavaju utisak gubitka aktivnosti i ojađenosti (up. slika 1). To su: oslabljeno samopouzdanje, osećanja krivice i bezvrednosti, kao i pesimistički pogled na budućnost. Ovi dodatni simptomi doprinose tome da motivacija za delanje u depresivnom stanju dalje opada. Poremećaji spavanja i apetita takođe povećavaju energetsku slabost i iznurenost.

Tipična slika depresivne potištenosti podrazumeva čamotinju, prezasićenost životom i beznadežnost. Posledica toga mogu biti težnja za smrću i samoubilačke misli. Kada se sve to uzme u obzir, postaje jasno da teške depresije ni u kom slučaju nisu bezazlene. Blizu 15 procenata teško obolelih (i uglavnom višestruko lečenih) depresivnih ljudi oduzima sebi život.

Kod lakših bolesnika od depresije, ambulantno lečenih, procentna stopa je svakako mnogo manja.

Ozbiljna depresivna patnja na dubok način menja celog čoveka: njegova osećanja, mišljenje i ponašanje, kao i telesne funkcije, sve do metabolizma. Sposobnost za doživljaj zadovoljstva se gasi, mišljenje se vrti ukrug, postaje sklono mudrijašenju i samookrivljivanju. Mnogi bolesnici, uprkos izmoždenosti i klonulosti, nalaze se u permanentnoj, mučnoj unutrašnjoj razdraženosti, nesposobni da se opuste. U takvim okolnostima pridružuju se i obmanjujuće misli i čulna priviđenja – takozvani psihotički simptomi. Ozbiljno depresivni ljudi su, primera radi, lišeni čvrstih ubeđenja, obamrli u svojoj unutrašnjosti, okrivljuju sebe za nesreću sveta, ili čuju u sebi glasove koji ih uveravaju u njihovu tobožnju bezvrednost. Ovi teški bolesnici pak čine samo jednu malu podgrupu u celokupnosti depresivnih ljudi. Oni predstavljaju izuzetak na kojem se depresivno stanje posebno jasno manifestuje. Kod većine depresivnih ljudi upravo opisani simptomi su manje snažno izraženi. Konsekventno tome, ni slika njihove bolesti nije tako upadljiva. Ali to ne znači da oni ne pate od depresivnih zakočenja. Lakši i srednje teški oblici bolesti takođe mogu čoveka neizmerno mučiti, posebno ako oboleli ne mogu priuštiti duže pauze (možda majka sa malom decom) ili se protiv depresivnih blokada bezuspešno brane svešću o dužnosti ili idealizovanim predstavama.

Patnja jednog čoveka ne zavisi samo od dubine depresije. Veoma su značajne i životne situacije, kao i lični stavovi. Ali depresivna nevolja ni u kom slučaju ne sme da se shvati neozbiljno. Odgovarajuće medicinsko iskustvo svedoči o tome da teško depresivan čovek tokom perioda depresivnog razvedravanja može delovati još očajnije nego što je bio pre toga. Osim toga, sposobnost za podnošenje patnje veoma je različita od čoveka do čoveka.

Za dijagnostikovanje depresije nije dovoljno samo primeniti upitnik koji obuhvata simptome koje smo već naveli. Granica između deprimiranosti i depresije nije nepomerljiva, tako da ispitivanje pojedinačne tegobe može da pruži pogrešnu sliku, jer takvo ispitivanje obuhvata i normalna, uobičajena kolebanja u raspoloženju, poput postojanih promena u raspoloženju lakše vrste. Stoga je za uspostavljanje dijagnoze depresivne epizode nužno da se u jednom iscrpnom medicinskom i psihološkom istraživanju stepena ozbiljnosti i vremena trajanja lošeg raspoloženja utvrde i njegove unutrašnje, psihičke i socijalne posledice. Uz to, isključena je mogućnost da je posredi tužna reakcija kao posledica nekog telesnog oboljenja ili da se radi o posledici zloupotrebe alkohola, droga ili lekova. U takvom postupku samo jedna četvrtina se odnosi na osobe kod kojih je ispitivanjem utvrđeno da su „depresivne“, tj. kod kojih je dijagnostikovana depresivna epizoda.

U procesu uspostavljanja dijagnoze mora se imati na umu da depresija ima mnogo lica. Pomoću dijagnostičkih kriterijuma SZO moguće je shvatiti suštinu depresivnog sindroma, ali ne i, od osobe do osobe, njegova različita ispoljavanja. Tako jednoobrazno izgleda depresivna suština, a tako raznoliko njena ljuštura.

Priručnik za dijagnostiku SZO dopušta da se depresivna stanja podele dalje na podtipove. Manično-depresivni oblik oboljenja (tzv. bipolarno afektivno oboljenje), koji se pominje kao poslednji, razlikuje se u mnoštvu pogleda od čisto depresivnih poremećaja i sa njim se ne postupa na isti način kao sa depresivnom epizodom.

Tipovi depresije

1) Epizodni poremećaj (tipičan)

Prolazni oblik oboljenja koji se javlja jednom ili se ponavlja, s tipičnom depresivnom slikom (npr. nesanica); obično se javlja u akutnom stanju.

2) Atipična depresija

– večernje neraspoloženje;

– burno reagovanje na pozitivne događaje;

– povećana potreba za spavanjem i hranom.

3) Melanholična depresija

sa somatskim simptomima

– rano jutarnje buđenje sa dubokim neraspoloženjem, dnevni ritam;

– gubitak apetita, težine i libida.

4) Psihotična depresija

Prevazilazi uobičajene doživljajne i razumljive načine reakcije; s nastupajućim sumanutim idejama.

5) Sezonska depresija

Depresija ograničena uglavnom na zimski period, sa učestalim povećanim potrebama za spavanjem i hranom.

6) Bipolarni afektivni poremećaj

U dugotrajnom periodu pored depresivnih epizoda javljaju se i manična stanja.

Pošto je kod manično-depresivnog oboljenja posredi jedan specifičan poremećaj, koji se sa čisto depresivnim tokom ne može upoređivati, on se u ovoj knjizi samo kratko pominje.

Poređenje depresivnih i maničnih simptoma
depresivni simptomi manični simptomi
Raspoloženje opalo, prazno povišeno, razdraženo
Reagibilnost stegnuta neobuzdana
Strah snažan odsutan
Energija zakočena povećana
Mišljenje usporeno ubrzano, idejno poletno
Tempo govora smanjen povećan
Suicidalne misli česte veoma retke
Stav samokritika, umanjeno samopoštovanje kritika drugih, naglašeno samopoštovanje
Apetit smanjen prilično povećan
Seksualnost umanjena uvećana
Spavanje smanjeno (neželjeno) smanjeno (poželjno)
Osećanje vremena usmerenost na prošlo orijentacija na budućnost

Tok manično-depresivnog oboljenja je nepovoljniji. Verovatnoća da će nastupiti pogoršanje je veoma visoka – 90 odsto. Muškarci su, za razliku od čiste depresije, pogođeni isto onoliko često koliko i žene. Genetska dispozicija za manično-depresivno oboljenje je viša i specifičnija od one za čisto depresivne poremećaje. Manične epizode imaju druge i često socijalno dalekosežnije posledice nego depresivne epizode, jer su manične osobe preaktivne, sklone su prejakim emotivnim izlivima, precenjuju sebe same i zbog nedostatka samokritike često zaključuju loše poslovne dogovore ili se ponašaju na način koji nanosi štetu i njima i njihovoj porodici.

Na analogan način biće samo kratko pomenuta i takozvana distimija (ranije poznata kao depresivna neuroza) kao trajnije lakše depresivno neraspoloženje. Blagi depresivni simptomi ovde su u toj meri deo svakodnevnog života da ih bolesnici često osećaju kao da im pripadaju i imaju utisak „da je oduvek bilo tako“. Tek kada jedno takvo postojano blaže neraspoloženje preraste u težu depresivnu epizodu, oni koji su njime pogođeni osećaju se često uistinu bolesno.

Spektar depresivnih poremećaja obuhvata mnogo osobenosti i razvojnih tipova. Ali osnovna simptomatika odgovara uvek jednom osećanju ukočenosti ili težine i utisku usporavanja, dakle, onom osnovnom osećanju tuge koje je takođe sadržano u nemačkim rečima „Schwermut“ (seta) i „Schwernehmen“ (nešto teško primiti). Veličina i vremensko trajanje potištenosti i umrtvljenosti odlučuju o stepenu težine oboljenja. Ovo pravilo doziranja vredi samo za depresivno raspoloženje, ne i za osećanje tuge. Tu je situacija upravo obrnuta: što je teža depresija, to manje može da se spozna (skrivena) tuga.

Foto: ayleene/sxc.hu; trublueboy/sxc.hu; skaletto/sxc.hu; ophelia/scx.hu