Nataša Čiča: Novak Đoković je promenio imidž Srbije u svetu

Doktorka Nataša Čiča je direktorka konsultantske kuće Liminal Strategy, profesorka na Australijskom nacionalnom Univerzitetu i odnedavno jedna od 100 najuticajnijih žena u Australiji prema izboru “Australian Financial Review and Westpac”.

Australijanka, poreklom iz Srbije kreatorka je zanimljivog projekta koji pod jednim belim platnom okuplja ljude s namerom da podstakne razmenu ideja i dijaloga. Odmah nakon Australije Srbija je imala tu čast da bude tlo na kom će se razapeti ovaj kreativni šator, a tim povodom imali smo prilike da razgovaramo sa Natašom.

Šta je THINKtent i kome je posvećen?

-THINKtent je putujući šator koji obezbeđuje intiman, prelep i siguran prostor za ljude koji se okupljaju kako bi razgovarali o raznim temama. On im dozvoljava da uspore i razmene ideje daleko od neprestanog ometanja pametnih telefona i društvenih mreža. THINKtent pokreće dijaloge i zanimljive razmene mišljenja, ne lekcije ili striktne instrukcije, rekla je Nataša za “Super ženu”.

Enterijer pokretnog šatora oslikava i izražava kvalitete mesta na kom se nalazi i njegovih ljudi. Jedna sesija okuplja od 12 do 15 ljudi, a svaka od njih traje po sat vremena. “Šator mislilaca” osim učesnika dijaloga mora da uključi i po jednog stručnjaka iz zadate teme koji ima zadatak da stimuliše dijalog.

Osim što je uključena u svaki aspekat organizacije Nataša zaseda debatama, hvata beleške i fotografiše. Diktafoni i telefoni nisu dozvoljeni, ali su zato knjige i ostali kulturni artefakti dobrodošli.

Kako ste došli na ideju da osnujete THINKtent?

-THINKtent sam razvila prošle godine za potrebe festivala umetnosti u Tasmaniji gde sam rođena i živim poslednjih deset godina. Početkom godine THINKtent je gostovao u Sidnejskoj operi, kao i poznatom Muzeju starih i novih umetnosti u Tasmaniji. Prvi put kada sam debate organizovala van granica Australije bilo je u Muzeju savremenih umetnosti u Beogradu 3. jula u saradnji sa Belgrade Design Week-om i uz podršku australijske ambasade u Beogradu. Kasnije u julu, THINKtent se pojavio i na festivalu posvećenom Nikoli Tesli na Fruškoj Gori gde smo slavili njegova dostignuća i promovisali programe koji podržavaju kulturu, nauku i dijaloge o internacionalnim vezama, vođstvu i širenju mira. Program je uključio mnogo mladih ljudi i govornika iz Francuske, Srbije, Indije, Porugala, Turske, Hrvatske, Južne Afrike, Bocvane, Kameruna, Albanije, Grčke, SAD-a, Rusije i mnogih drugih zemalja.

Koji je cilj ovog projekta?

-Imamo nameru da podstaknemo dijaloge i značajne razmene pogleda na određene teme i ideja među ljudima koji se u drugim uslovima možda ne bi ni sreli ili provodili vreme zajedno. THINKtent predstavlja nešto što je interdisciplinarno i internacionalno – volim ideju da “pluta” preko granica i odiše vedrinom. Takođe, mislim da je lepota enterijera je jako važna budući da ljudima prilikom iznošenja misli pruža određenu dozu samopouzdanja.

Gde se dalje seli THINKtent?

-Krajem avgusta THINKtent će svoje platno postaviti u Novom Sadu na festivalu Dunavski dijalozi, posvećenom savremenoj umetnosti, koji okuplja umetnike iz zemalja kroz koje protiče Dunav. Prostor “mislilačkog šatora” će odisati mirisima “Ко те шљиви?” brenda Mandragora, koje izrađuje Nataša Bakić, a ulepšavati i hiroviti kostimi dizajnera Vladimira Stojanovića. Na tajnoj lokaciji u Novom Sadu biće održan i performans Kabaretkinja “U zemlji čuda”. Za enterijer THINKtenta zadužen je PROTOTYPE odnosno, arhitekta enterijera Milivoje Stojanović uz pomoć Milivoja i Jasne Stojanović. Enterijer oslikava prelepi spoj starog i novog, tamnog i svetlog, istoka i zapada.

Doktorka Nataša Čiča je trenutno u pregovorima da platna kreativnog šatora budu razapeta i na tlu Beča i Istanbula, kao i mnogih drugih lokacija u svetu.

Recite nam nešto više o svojim srpskim korenima. Kada ste prvi put došli u Srbiju i kako ste se tada osećali?

-Prvi put sam u tadašnju Jugoslaviju došla 1978. godine kada sam bila mala devojčica. Moj otac je rođen u Vojvodini, a njegova porodica potiče iz Like. On je šezdesetih otišao u Australiju gde je upoznao moju majku Australijanku, čiji su koreni iz Irske i Švedske. Otac nas je tada doveo u Srbiju jer mu je bilo jako važno da majka i ja budemo povezane sa njegovom domovinom. Prva stanica je bio Beograd, gde su našli kumovi živeli. Onda su nas porodica i prijatelji odveli na turneju po Srbiji, Hrvatskoj, Sloveniji i prelepoj Bosni. Ovaj period ću zauvek pamtiti kao prepun ljubavi sa moćnom složenošću balkanske kulture koja je deo mene. Veoma sam srećna što sam to doživela.

Da li ste odgajani tako da negujete svoje poreklo?

-Naravno, odgajana sam tako da budem samouverena povodom svog porekla, ipak jedna polovine mene potiče s Balkana. Jedino žalim što još uvek nisam stigla da naučim srpski jezik, ali to je zato što smo kod kuće uvek pričali na engleskom. Kada sam završila pravni fakutlet u Australiji želela sam da dođem da živim u Beograd, ali to je bila 1991. godina i nikako nije bilo dobro vreme za selidbu u zaraćenu Jugoslaviju.

Koja je glavna razlika između Australijanaca i Srba?

-Na koje Australijance i koje Srbe mislite? Ja sam polu Australijanka, polu Srpkinja – o kom delu mene govorimo? Šalu na stranu, Australijanci su jedno multikulturalno društvo zbog čega se sami među sobom razlikuju, pa imate više vrsta Australijanaca. Australija je još uvek veoma anglosaksonski orijentisana, posebno u pogledu svojih glavnih institucija i ljudi koji su postavili političke i kulturne programe. To je prva velika razlika. S druge strane, Srbi su više Evropljani i imaju veliko iskustvo života na različitim granicama starih i epskih carstava – Otomanskog, Austrougarskog uz, ne tako daleku Rusiju s jedne i Evropsku Uniju s druge strane. Takva postavka vam je obezbedila značajnu istoriju, veliku strast i velike uspomene. Zapravo, glavna razlika koju danas uočavam jeste da Australijanci uživaju u jednom nivou ekonomske i društvene stabilnosti u kojoj Srbija nažalost ne. Ovo duboko utiče na vrstu opcija koju ljudi imaju ili misle da imaju za sebe i svoju decu.

Koje karakteristike Srba biste dodali Australijancima i obrnuto?

-Mislim da bi Australijanci mogli malo da se opuste u životu koji žive po pravilima, kao i po pitanju planiranja svojih ulaganja, odmora, otplata hipoteka i planova za penziju. Život nije samo bilans stanja na bankovnom računu. S druge strane, mislim da bi Srbi mogli da promene onu lošu naviku da rade sve u poslednji čas. Takođe, mislim da bi trebalo da se fokusiraju na to da ljude iz drugih delova sveta upoznaju sa prelepim proizvodima i iskustvima koje ova zemlja pruža – uključujući kuturu, hranu i prirodu. Upravo to u inostranstvu najviše cene.

Koliko je jaka srpska dijaspora u Australiji i da li ste nekako uključeni u organizaciju Srpskog festival u Sindeju?

Srpska dijaspora u Australiji, kao i na globalnom nivou je veoma komplikovana i raznolika. To je i za očekivati ako uzmemo faktore koji su uticali na emigraciju iz Srbije prošlog veka i šire. Lično nisam uključena ni u kakve aktivnosti dijaspore, a to je prvenstveno zato što živim u Tasmaniji gde je jako malo ljudi iz bivše Jugoslavije za razliku od velikih gradova kao što su Melburn, Sidnej i Pert. Tamo gde ja živim većina srpskog stanovništva sastoji se od starijih generacija imigranata koja, razumljivo, nije previše fleksibilna niti previše izražava svoj identitet.

Upravo iz tih razloga Nataša nastoji na tome da se uključi u međunarodne projekte koji su vezani za Srbiju.

- U proteklih nekoliko godina redovno sam svraćala u Beograd kako bih organizovala projekte koji podstiču preduzetništvo, liderstvo i omogućavanje ekonomskog razvoja kroz prozor kulture za mlade ljude. Ovi projekti su uživali podršku velikog broja Srba u dijaspori i u zemlji, kao i na međunarodnom nivou posebno od strane ljudi kojima je Srbija veoma inspirativna i zanimljiva, kaže Nataša.

Kao neko ko mnogo putuje i upoznaje ljude iz različitih kultura, recite nam da li se slika Srbije u svetu promenila tokom godina?

- Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina ne sećam se bilo kakve negativne kontoacije vezane za Srbiju na Zapadu. Tada su ljudi najviše pričali o Jugoslaviji i naravno Titu, jer je u eri Hladnog rata savezna nacija bila ključni geopolitčki oslonac između Istoka i Zapada. Devedesete godine su pak, bile mnogo teže vreme za imidž Srbije. Tih godina sam studirala i radila u Velikoj Britaniji, uključujući i te 1999. godine dok je trajalo NATO bombardovanje. Tada sam radila na londonskom Univerzitetu i pisala o krizi na Kosovu – možete samo zamisliti kakav je to bio izazov za nekoga ko se na bilo koji način povezuje sa Srbijom, a ja to svakako jesam bila. Prizma kroz koju su mnogi ljudi posmatrali Srbiju bila je čisto politička, nacija se poistovećivala sa svojim tadašnjim predsednikom Slobodanom Miloševićem, a dominirala je ideja o tome da su Srbi bili agresori u ratovima devedesetih.

Ipak, Nataša primećuje da je imidž Srbije u svetu počeo da se menja dobrim delom i uspehom najboljeg tenisera Novaka Đokovića.

- Mislim da je to počelo da se menja dolaskom Novaka Đokovića na međunarodnu scenu. Tog leta kada je prvi put osvojio Vimbldon ja sam se poslom našla u Londonu. Odjednom ono “Oh, ti Srpskinja” je počelo da dobija pozitivan kontekst. Mislim da je interesantno kako je sport, kao veliki deo kulture uspeo da promeni imidž Srbije. Sada je Srbija nova geografska tačka za sve one koji traže nešto novo i drugačije od ostalih mesta. Gde će nas to odvesti ostaje da se pitamo… Ali, ja planiram da se preselim uskoro u Srbiju kako bih to i saznala.

foto: Belgrade Design Week