"Obožavam decu, ali ne želim da budem majka"

Obožavam decu. Zapravo, obožavam ih sve dok na kraju dana mogu da pobegnem od njih. I mislim da je to potpuno ok.

Ipak, svaki put kada kažem ljudima da nemam očajničku želju da imam sopstvenu decu jednog dana, da nemam usađenu želju za materinstvom, zapanje se smatrajući da je u obavezi svake dvadesetogodišnje žene da to želi.

Odogovor je obično ovakav:

"Ali ti radiš s decom, tako ti dobro ide s njima. Imaš četvoro mlađe braće i sestara“

Ili,

"Oh, jednog dana ćeš se predomisliti“

Prvi odgovor i mogu da tolerišem, jer je tačan. Zaista radim s njima i dobro mi ide i zaista imam mnogo braće i sestara.

Drugi odgovor me pak, užasava. Da, možda ću se predomisliti. Možda ću se zaista toliko zaljubiti u nekog muškarca kom ću želeti da rodim dete. Možda ću neplanirano ostati u drugom stanju i izazvati sudbinu. Nema sumnje da bih volela svoje dete da ga dobijem. Ali, da mi neko kaže da ću sigurno promeniti stav jer je rađanje u opisu ženskog postojanja mi ne odgovara.

Ponekada želim da promenim mišljenje posebno kada shvatim koliko volim svoj rad u vrtiću. Mislim o tome dok držim bebu u naručju i čujem te slatke male zvuke. Nisam bezosećajna.

Međutim, kada bih znala da držim svoju bebu za koju sam 24 sata odgovorna... mene to užasava. Momentalno izgubim volju i želju.

Ne bi trebalo da opravdavam ovo osećanje, ali hoću.

Ne mislim da ljubav prema deci i sposobnost da se brinem o njima automatski znači da sam stvorena da budem majka.

Volim svoju majku, ona je moj najbolji prijatelj, cenim sve što je žrtvovala kako bi me ogajila. Ona je uradila sve po pravilima i mislim da ja to nikada ne bih mogla da ponovim.

Na neki uvrnuti način, mislim da je moje bezbrižno detinjstvo razlog zbog kog ne želim da budem majka. Imala sam sve što se poželeti može zbog čega bih se stalno poredila sa naporima svojih roditelja da mi pruže to najbolje. Osećala bih pritisak da prestanem da radim, kao što je i moja majka kako bih što bolje vaspitavala dete.

Tako da dolazimo do nečega što možda nisam sebi želela da priznam: Ne želim da budem majka jer mislim da ne bi bila dovoljno dobra. Nijedno dete ne zaslužuje da mu se posvećujete s pola pažnje.

I za to postoje razlozi. Volim svoje vreme, potrebna mi je moja samoća. Mogu da budem previše sebična i sebe stavljam na prvo mesto. Nekada me je teško trpeti. Često me emocije savladaju. Previše sam orijentisana na karijeru. Nijedan muškarac me nije interesovao toliko dugo da bih s njim stupila u brak, a kamoli imala decu. Ne mogu čak sebi ni tri obroka dnevno da pripremim. Mrzim prepodneva i sve i svakoga ko me probudi pre 9.

Za razliku od roditeljstva pisanje je nešto u čemu sam dokazana i za šta sam sposobna. Zašto bih odgurnula svoju strast kojoj sam posvećena zarad nečega za šta nisam sigurna i radim samo da bih ispunila neku društvenu normu, kao što je rađanje deteta? Ne vidim logiku u tome.

Želim samo da ljudi prihvate moj stav kao normalan i ne gledaju me šokirano kada im kažem da ne želim da rađam decu.

Naravno, budući da sam u svojim dvadesetim godinama moji razlozi mogu biti promenljive prirode. Ali, to nije ni poenta.

Poenta je da ljudi ne smeju da se šokiraju kada im žena kaže da joj u nije san da ima bebu i bude savršena domaćica/žena. Ako želite da živite u garsonjeri sa svojim psom to bi trebalo da bude podjednako prihvatljivo kao i ovo drugo. Nadam se da će jednog dana i biti.

foto: khunaspix/freedigitalphotos.net