Moguće je: Sama i trudna pronašla ljubav svog života

Imala sam život kakav se samo može poželeti. Bila sam modni urednik jednog popularnog veb-sajta, što je bio posao za koji bi jedna četrnaestogodišnjakinja ubila. Bila sam prelepa i mršava i imala čitav plakar dizajnerske odeće, cipela i torbi. S prijateljima sam izlazila na gradska fensi mesta, obilazila sve važne događaje i uvek se zabavljala s veoma slatkim momcima.

Ipak, moj život nije bio onakav kakvim sam ga predstavljala na Fejsbuku. Realnost je bila takva da sam većinu dana provodila u pisanju o zadnjici Kim Kardašijan ili o lažnim grudima „Domaćica s Beverli Hilsa“. Ja sam takav život prihvatila jer sam bila previše lenja da napravim neke promene.

Dečko s kojima sam godinama bila u on/off vezi bio je muzičar i stalno je dolazio kod mene kada je imao probleme. Svaki put sam se klela sebi da sam s njim završila, a zapravo nikad nisam.

Ovoga puta je bilo drugačije, baš pred Božić bila sam vrlo ranjiva, usamljena i želela sam da se osećam voljeno na najneodgovorniji mogući način.

Nakon mesec dana od našeg viđanja menstruacija mi je kasnila. Isprva se nisam brinula budući da sam imala problema s jajnicima i bilo mi je najavljeno da ću teško ostati u drugom stanju. Posle nekoliko meseci odlučila sam da se testiram. Verovala sam da će biti negativno i da ću menstruaciju dobiti već sledećeg jutra. Dve linije kasnije učinile su me histeričnom.

Nisam bila udata, nisam imala ušteđevinu, nisam bila sigurna ni da moje osiguranje pokriva trudnoću. Takođe, nisam ni bila tip žene koja trči kući kod porodice i moli da je izdržavaju. Nisam znala šta da radim.

Kada sam mu saopštila da sam trudna, rekao mi je da sam drolja, naredio mi da odem na abortus i rekao mi da se nada da ću umreti. Takođe mi je nagovestio da se zabavlja s nekim ko je u njegovom fazonu i da će tražiti zabranu prilaska ukoliko mu budem i dalje dosađivala.

Od tada ga više nikada nisam ni čula ni videla.

Narednih nekoliko meseci sam bila prilično razočarana i depresivna. Išla sam kod lekara i u čekaonici sam sedela okružena srećnim parovima. Pokušavala sam da čitam knjige o trudnoći, ali nisam mogla da nađem pasus u kojem se nije pominjala reč „suprug“ ili „partner“.

Vreme sam provodila gledajući televiziju, nisam želela da izlazim iz kuće. Za devet meseci sam unela više ugljenih hidrata nego za devet godina. Nisam želela da viđam ljude kojima bih morala da objašnjavam svoju situaciju. Hvala bogu na par prijatelja koji su mi tokom tih teških dana pomogli.

Uvek sam mislila da sam drugačija od ostalih devojaka iz Los Anđelesa. Bila sam trezna više od decenije, samopouzdana i racionalna. Proizvod sam neverovatno disfunkcionalne i alkoholičarske porodice, a moje detinjstvo je bilo nasilno i otrovno, ali mislila sam da sam se sa svojim demonima izborila kada sam otišla na rehabilitaciju u 21. godini.

Tokom trudnoće sam živela toliko nezdravo da sam strahovala da ću pobaciti bebu. Nikada ne bih želela da moj sin misli da je neželjen, zbog čega sam morala da se izborim s unutrašnjim demonima. Nisam više mogla da se samosažaljevam.

Pre nego što sam ostala trudna moj prijatelj Metju mi je objasnio jednu zanimljivu filozofiju. Naime, većina nas živi prema tradicionalnoj ideologiji onih koji su je prošli pre nas, a to je da život treba da se odvija određenim redom i da određeni ljudi u našim životima moraju imati određene uloge. Ako to ne ide po planu, mi se osećamo posramljeno, manje vredno i razočarano.

Znala sam da ne želim da odgajam dete u Los Anđelesu. U šestom mesecu trudnoće sam otišla u Virdžiniju, gde sam odlučila da se porodim. Prvi put otkako sam ostala trudna bila sam uzbuđena zbog budućnosti, jer sam ostavila prošlost iza sebe.

Moj prijatelj s koledža Nik, kog nisam videla više od 15 godina, pomogao mi je da pronađem nov dom, a čim smo se ugledali, znali smo da ćemo ostatak života provesti zajedno.

Prošla je tačno jedna godina otkako sam otišla iz Los Anđelesa. Džekson i ja sada živimo u predgrađu Čikaga u prelepo urešđenoj kući, sedimo na tremu i čekamo da tata dođe kući.

Tata je čovek koji je doleteo za Virdžiniju kada se Džekson rodio i koji ga je prvi posle mene držao u rukama. On je čovek koji mi pomaže da mu promenim pelene, koji ga uspavljuje. Tata je čovek u kog sam ludo zaljubljena, koji me voli bezuslovno i nije ga briga što nisam skinula poslednjih pet kilograma, jer me smatra prelepom.

S Nikom je došla i njegova porodica, koja je velikodušno prihvatila Džeksona i voli ga više nego što svaki baka ili deka voli svoje rođeno unuče.

Znate, volim da posmatram svog sina kako uči nove stvari. Kada padne, zaplače na sekund i brzo se podigne. Možda je to naučio od mene?