Strah Evropljana od Balkana

Marks i Engels plašili su svet „baukom komunizma“ – a pojedini evropski vlastodršci kao da parafraziraju prvu rečenicu Komunističkog manifesta: „Bauk kruži Evropom“ i upozoravaju na „bauk Balkana“. Nemačka državna banka je u martu ove godine proglasila opasnost od „balkanizacije“ globalnih finansijskih propisa. Predsednik nemačkog Udruženja za spoljnu trgovinu Anton Berner je u više navrata opisao eventualno napuštanje evra kao put koji vodi ka „balkanizaciji i marginalizaciji Evrope“.

Bivši direktor Gugla Erik Šmit je par puta pozvao na uzbunu zbog „balkanizacije Interneta“. „Dešava se balkanizacija Evrope“, žalili su se pre tri godine predstavnici nemačke naftne industrije zbog različitih smernica o mešavinama benzina. „Bliski istok preti da postane Balkan 21. veka“ brine se bivši nemački ministar spoljnih poslova Joška Fišer u Zidojče cajtungu. I na kraju, nekadašnji šef diplomatije Velike Britanije i generalni sekretar NATO Džordž Robertson sumirao je u Vašington postu da bi „otcepljenje Škotske moglo da vodi do ponovne balkanizacije Evrope“.

Balkan – to su drugi

Ali šta je tako užasno na Balkanu? Od čega se sastoji i gde se uopšte nalazi? Renomirani slovenački filozof Slavoj Žižek je sjajno, a ipak bezuspešno pokušao Balkan da odredi u geografskom smislu. Za Srbe, Balkan počinje u Bosni i na Kosovu, jer su srpski pravoslavni hrišćani vekovima branili celi hrišćanski svet od muslimana. Za Hrvate, Srbija je kapija Balkana, jer svojim susedima pripisuju despotski i vizantijski mentalitet. Slovenci sebe doživljavaju kao poslednje uporište demokratske srednje Evrope, pri čemu Hrvatska spada u Balkan. Ali tu nije kraj: Austrija i Italija posmatraju Sloveniju kao početak Balkana.

Za pojedine Nemce, i Austrija nekako spada u Balkan, zbog bliskih istorijskih veza sa tim regionom. Neki severni Nemci tvrda da čak i Bavarska “u sebi ima nešto balkansko”. Dakle: “Balkan je uvek onaj drugi, negde drugde, uvek malo dalje na jugoistoku”, piše Žižek. Zaista, ne mali broj Minhenaca tvrdi da je granica Balkana južno od tog grada, a u prestonici Austrije već svi znaju da taj region “počinje na južnoj železničkoj stanici”.

A opisati šta je to Balkan i šta to čini “Balkance” još je teže nego dati geografsku odrednicu. Sigurno ih mnogi doživljavaju negativno, kada je još 1876 nemački kancerlar Oto fon Bizmark u parlamentu jasno rekao da Balkan „ne vredi zdravih kostiju jednog jedinog musketara iz Pomeranije“. I jedanaest godina kasnije potvrdio je da ga Balkan uopšte ne zanima: “Prijateljstvo Rusije nam je daleko važnije nego prijateljstvo Bugarske i njenih prijatelja, koje imamo i u svojoj zemlji”. Krvava slagalica Balkana

Danas sve to izgleda malo drugačije. Evropska unija i pre svega Nemačka, već dugo pokušavaju da privole Srbiju, kandidata za ulazak u EU i jednog od najbliskijih ruskih saveznika, da se priključi sankcijama protiv Moskve. Beograd to tvrdoglavo odbija, pozivajući se na istorijske veze sa “braćom Rusima”. Sankcije bi bile “samoubilačke”, a zemlja bi “bez Rusije bila na kolenima” upozorio je nedavno srpski politikolog Ivo Visković u razgovoru za srpski Javni servis.

Balkanizacija Evrope uglavnom podrazumeva opasnost od raspadanja celine na sastavne delove. Odvojene državice u EU, podela na male pojedinačne valute, razgraničavanje interneta u pojedinačne segmente. Balkanom su vekovima vladale dve velike imperije: Habzburška monarhija na severu i Tursko carstvo na jugu. Od devetnaestog veka narodi su u krvavim ratovima počeli da se oslobađaju okupacije i da grade nacionalne države. Ali, zato što je Balkan u svojoj dugoj istoriji bio granica između Istoka i Zapada, između navodno zaostalog Orijenta i napredne Evrope, granice su neprekidno gurane u jednom ili drugom smeru. Vojni pohodi sa sobom su povlačili i civile, koji nsu mogli da se tako brzo prilagode novim granicama. Tako je nastao šareni splet različitih narodnosti.

Balkanci na poslu, Evropljani u prodavnicama

Danas bi se to nazvalo kulturnim bogatstvom. Ali u groznim ratovima devedesetih Balkan se raspao u male države. Slovenija, Makedonija i Kosovo imaju dva miliona, Crnea Gora tek nešto više od 600.000 stanovnika. A te nove zemlje imaju još mnogo neraščišćenih računa. U zapadnoj Evropi ih smatraju zaostalim, bez funkcionalnih institucija i tržišne privrede, sa političkim vlastodršcima koji traže kavgu, vladaju dikatorski i sputavaju rad medija i pravosuđa.

Nemačka kancelarka Angela Merkel i ministar privrede Zigmar Gabrijel upravo zovu na konferenciju o zapadnom Balkanu 28. avgusta u Berlinu, gde će biti obrađivani neki od tih problema. Dobrodošli su premijeri i ministri spoljnih poslova, finansija i privrede sedam država sa područja bivše Jugoslavije, kao i Albanije. Hrvatska kulturološkinja koja živi u Berlinu, Marija Katalinić, organizatorka filmskog projekta “Berlin goes Balkan” doživljava Balkance isto neutralno kao Skandinavce. Ona se ironično pita u Novom listu iz Rijeke “Mi smo dakle Balkanci, kada odlazimo u minus na računu, kada pijemo kafu dva sata tokom radnog vremena, kada ne plaćamo porez, bijemo žene i izrabljujemo svoje radnike. A postajemo evropejci kada imamo više tržnih centara nego vrtića i skloništa za žrtve nasilja u porodici, kada ne možemo da platimo struju, ali nam deca imaju Ajfone?”

Beogradski sociolog Jovan Bakić uopšte ne vidi zašto bi Zapad posmatrao “inferiorni” Balkan sa tobožnje civilizacijske visine. “Balkan je zapadnjački konstrukt” kaže ovaj stručnjak “to je stereotip, koji potiče još od pre Prvog svetskog rata”. Ovaj docent razrađuje pojam “evropske skale za Orijent” kojom se premeravaju balkanske države: “Istočna Evropa je orijentalna, jugoistočna Evropa još više, a arapske zemlje i Turska su na još višem stupnju te skale”. Prevara kao pitanje časti

Vlada konsenzus da državne institucije od sredine 19. veka ne nastaju prirodno, već da ih nameće Zapad. Pored stanovništva koje je uglavnom okrenuto poljoprivredi, ovom regionu je zajedničko i vekovno tlačenje Beča i Istanbula. Zbog toga se razvilo duboko nepoverenje građana prema državi, a prevara države se smatra nestašlukom dostojnim divljenja. U doba komunizma, ako ne i ranije, samovolja i diktatura vlasti ublažavani su snalaženjem i izvrdavanjem.

Svaki balkanski predeo insistira na originaloj narodnoj kuhinji, iako kulinarski specijaliteti najčešće vode poreklo od austrijskih ili osmanskih jela. Pripremanje kafe, bilo da je grčka, turska, srpska ili bosanska, poklapa se do nijansi. Veliki je i spor oko toga ko je prvi izmislio suvlaki odnosno ražnjiće, ili jelo gde se nadevom od mlevenog mesa, sira ili spanaća pune umotani listovi kupusa ili vinove loze.

“Čušeni” čekaju pred vratima

Još uvek rasprostranjeno potcenjivanje “Balkanaca” najpre je pustilo korenje u Austriji. Tamo se ljudi iz jugoistočne Evrope pogrdno nazivaju i Čušenima: “To označava osobu koja je lenja, prljava, nepoštena i nepoželjna, i u najboljem slučaju može da radi samo prljave i nisko cenjene poslove, dakle da služi”, objašnjava hrvatski Novi list. Zbog toga je teško razumeti “zbog čega se građani Hrvatske toliko trude da pobegnu sa Balkana na Zapad”.

Mnogo ljudi u balkanskom regionu razmatra tezu koja može da se oceni kao razumna teorija ili kao šegačenje, zavisno od toga iz kog ugla se posmatra: Danas su pet od 28 članica Unije balkanske zemlje. Ali još šest takvih država čekaju pred vratima. Srednjoročno gledano, stvarna ili izmišljena protivrečnost između severne i zapadne Evrope na jednoj, i jugoistoka kontinenta na drugoj strani - mogla bi da se reši sama od sebe.