Napredak u polupraznoj čaši

Uzimajući u obzir prednovogodišnju izjavu komesara EU Olija Rena da je vreme da počne primena privremenog Sporazuma Srbije i EU, mislite li da će se to ubrzo i dogoditi?

M. Delević: Pred Srbijom je više etapa na putu za priključenje EU, na primer, sticanje statusa kandidata, ili dobijanje datuma za početak pregovora o pridruživanju. Na svakoj od njih usaglašavaju se države članice koje opet imaju priliku da procene da li su svi uslovi ispunjeni i da taj proces zaustave. Omogućavanje da privremeni sporazum stupi na snagu u ovom trenutku, i to je dobro primetio komesar Oli Ren, podržava napore Vlade u pogledu saradnje sa Tribunalom u Hagu, kao i u pogledu sprovođenja daljih reformi.

Slično je bilo i nakon hapšenja Radovana Karadžića. I tada se Oli Ren zalagao za početak primene sporazuma, ali se isprečila Holandija. Ne postoje garancije da se to neće dogoditi i sad.

M. Delević: Način odlučivanja u EU je takav. Početak procesa ratifikacije Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i stupanje na snagu privremenog Sporazuma uslovljeni su zaključkom saveta ministara EU o punoj saradnji Srbije sa Hagom. To znači da je potrebna saglasnost svih 27 država članica. Ne verujem da među tim državama postoji neka koja ima stav da Srbija ne mora da uhapsi i izruči optužene za teške ratne zločine, ali je Holandija čvrsto na stanovištu da nikakvog daljeg napretka Srbije u EU integracijama ne može da bude dok se preostala dva optužena ne nađu u Hagu.

Nakon hapšenja Karadžića imali smo priliku da glavni tužilac Serž Bramerc više puta poseti Srbiju i podnese svoj izveštaj Savetu bezbednosti u kome bi istakao da postoji suštinski napredak Srbije u saradnji sa Tribunalom. Sve je jasnije da Srbija čini dovoljno napora da završi saradnju i mislim da će ubuduće biti snažniji pritisak na Holandiju od strane drugih članica i institucija EU da privremeni Sporazum stupi na snagu.

Gotovo da je izvesno da će Vlada naredne godine podneti zahtev za članstvo u EU. Status kandidata je, između ostalog, bitan i jer je to uslov da se Srbiji omogući pristup u sve segmente predpristupne pomoći EU. Koliko je, prema Vašem mišljenju, potrebno vremena od podnošenja kandidature do dobijanja datuma za početak pregovora?

M. Delević: Ne bih ulazila u to. Važno je da Srbija podnese zahtev za članstvo u dobrom trenutku, vagajući, sa jedne strane, potrebu da ne zaostaje za drugim državama u regionu, a sa druge da kod kuće učini reformski napor potreban da on bude dobro primljen.

Nakon podnošenja zahteva, Savet ministara se saglašava da se od Evropske komisije zatraži mišljenje, a Komisija može da oceni da je zemlja spremna za pregovore i da odredi kad će ti pregovori početi, a moguće je i da Srbija dobije status zemlje kandidata, a da naknadno bude određeno kad će početi pregovori – Hrvatska je status kandidata stekla 2004, a pregovori su otpočeli 2005, Turska je, na primer, stekla status kandidata 1999, dok je pregovore počela 2005, a Makedonija, koja je status kandidata stekla 2005, još čeka na početak pregovora.

Pristup preostalim segmentima pretpristupnih (IPA) fondova EU, biće moguć kad Srbija postane kandidat. To, sa druge strane, jeste potreban uslov, ali nije dovoljan. Neophodno je da u Srbiji bude uveden decentralizovani sistem upravljanja fondovima. Odgovornost za upravljanje fondovima mora da se prenese sa Evropske komisije, koja to trenutno radi, na Vladu Srbije, i onda postoji mogućnost da svi segmenti mogu da se koriste.

Mislite li da je moguće dobiti status kandidata ukoliko Ratko Mladić ne bude izručen Tribunalu u Hagu?

M. Delević: Tokom dosadašnjeg procesa integracije videli smo različite načine na koje smo i mi i naši partneri iz EU pokušavali da premostimo teške probleme. Ne verujem da je moguć bilo kakav pomak ako glavni tužilac Tribunala bude svedočio da Srbija može nešto da učini, a da nema političke volje ili administrativnog kapaciteta da to uradi. Ukoliko izveštaj glavnog tužioca bude bio takav da se u njemu kaže da se čini sve što je moguće, biće više dobre volje. Ipak, hapšenje i izručivanje Mladića najbolja je garancija da se ova pitanja ne ispreče na putu dalje evropske integracije Srbije.

Na unutrašnjem planu izostalo je usvajanje više zakona neophodnih za EU integracije. Kako tumačite takvu vrstu neodgovornosti vladajuće većine?

M. Delević: Kad Evropska komisija sastavlja izveštaj o napretku, jedno ih zanima da li je zakon usvojen u Skupštini. Prošlogodišnji izbori su početak procesa čiji je cilj da Srbija ima efikasne i funkcionalne institucije koje su potrebne, pre svega, za funkcionisanje društva, a potom i za ostvarivanje obaveza koji proizlaze iz procesa evropskih integracija.

Evropska komisija je u svom novembarskom izveštaju o napretku navela da je 2008. bila teška godina u kojoj je Srbija učinila mnogo i, pre svega, uspela da očuva evropsku orijentaciju. Takođe, navedeno je da ima još mnogo toga što je potrebno uraditi. Ako prođe još neko vreme, a te stvari ostanu neurađene, ispostaviće se da je to što je Komisija navela u svom izveštaju značilo da je čaša poluprazna.

Izvesno vreme će se tolerisati što se bitne reforme ne sprovode. Ali, neće niko stalno tolerisati takvu situaciju uz obrazloženje da je „bila teška godina“.

Evropska integracija Srbije je najbolje podržan cilj svih dosadašnjih vlada. Na svim izborima su se dosad građani opredeljivali za partije koje obećavaju nastavak procesa integracija. Istraživanja javnog mnjenja govore da je procenat ljudi koji u Srbiji podržavaju evropske integracije veći od broja koji EU smatra idealnom organizacijom, što znači da racionalno pristupaju približavanju Srbije EU kao načinu ostvarivanja svojih interesa.

Ono što je u Srbiji traumatično za evropske partnere jeste da očigledno postoji želja i kapacitet u zemlji koji bi proces integracija mogao da iznese, ali da, za razliku od drugih zemalja u tranziciji kojima je najveći izazov da održe većinu glasača koji će podržavati reforme, kod nas postoji i neuobičajeno veliki broj drugih problema, koji daju teži politički kontekst.

Kako će saradnja Beograda i Prištine uticati na evropske integracije Srbije?

M. Delević: I od Beograda i od Prištine je u ovogodišnjem izveštaju o napretku zatražen konstruktivan stav o pitanju regionalne saradnje. To nije pitanje priznanja, niti verujem da će se ono postaviti kao uslov za dalje integracije. Pitanje Kosova jeste nešto što određuje politički kontekst u kome se odvija evropska integracija Srbije, ali se ne postavlja kao uslov. Očekuje se omogućavanje Kosovu da učestvuje u regionalnoj saradnji i inicijativama. To nije novina – UNMIK/Kosovo učestvuje u tim procesima kao potpisnica bilateralnih ugovora o slobodnoj trgovini, a potom i kao potpisnica CEFTA, te potpisnica ugovora o proširenju „jedinstvenog evropskog neba“ na region, ugovora o energetskoj zajednici, Regionalnom savetu za saradnju i sl.

Niko ne spori potrebu da Kosovo učestvuje u regionalnim procesima, ali će za Srbiju biti važno da to bude na način koji ne implicira statusno određenje i u skladu je sa rezolucijom 1244.

Mislite li da prema evropskim merilima u ovom trenutku postoji konstruktivan odnos Beograda i Prištine u pitanjima regionalne saradnje?

M. Delević: Odnos Beograda i Prištine nije uvek lak i bez tenzija, ali Kosovo učestvuje na regionalnim skupovima, s tim što je stav Srbije da ne spori učešće, ali insistira da to bude pod već pomenutim uslovima. Ali, nije to jedino pitanje koje opterećuje region. Regionalna multilateralna saradnja odvijala se od 2000. uprkos činjenici da nisu svi odnosi u regionu bili rešeni. Ukoliko bismo čekali da se najpre to učini, saradnje ne bi nikad ni bilo. Postoje mnoga nerešena pitanja, pomenimo samo odnos Grčke i Makedonije povodom imena.

Budući da ne očekujete da priznanje Kosova bude uslov za Srbiju, kako vidite ulazak Srbije u EU u jednom trenutku, sa Kosovom ili bez?

M. Delević: Verujem da postoji potreba da se o proširenje na zapadni Balkan gleda kao jedinstveni zaokruženi proces, a da, kakva god da je dinamika, ona neće značiti promenu stava Srbije u odnosu na jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova.

Unutar EU postoji neslaganje o statusu Kosova i dok je toga ne mogu da zamislim da se od Srbije traži ono o čemu unutar same Unije ne postoji saglasnost. Priznavanje Kosova je, takođe, i to možda najbolje ilustruje ovogodišnji izveštaj o napretku, određivalo kontekst u kome su se događali drugi procesi u Srbiji, pa i evropske integracije. Građani su se jasno, na izborima posle jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, iako na političkoj sceni nisu postojale velike razlike u pogledu tog čina, opredelili za partije koje ne žele da zaustave proces evropskih integracija, već da ga nastave do uvođenja Srbije u EU. Ovakav njihov stav velika je odgovornost za ovu vladu.

Kad Srbija počne pregovore o članstvu, hoće li se oni odnositi na Kosovo?

M. Delević: Od 2002. godine, tehnički dijalog Kosova sa Evropskom komisijom odvija se u okviru „mehanizma za praćenje“, a ne u sklopu unapređenog stalnog dijaloga koji sa EU vodi ostatak Srbije. Tako su i pregovori koji su se dosad vodili bili odvojeni. Proces evropskih integracija daje odgovor na pitanje ko je odgovoran za sprovođenje određenih reformi. U tom smislu Srbija preuzima odgovornost za to što se dešava u Srbiji. To ne znači promenu stava u pogledu statusa. Na primer, sporazum o tekstilu koji je Srbija potpisala sa EU, za vreme dok je bila u državnoj zajednici sa Crnom Gorom, odnosio se samo na Srbiju.

Kad je u pitanju Kosovo, evropske integracije će, s jedne strane, biti rukovođene time da Srbija postane član EU, a sa druge neodustajanjem od neprihvatljivosti jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova.

Ako Srbiji bude postavljen uslov za prijem u EU da prizna nezavisnost Kosova, može li se dogoditi da odustanemo od evropskih integracija?

M. Delević: Mislim da je nemoguće da nama bude postavljen uslov o nečemu za šta ne postoji saglasnost u okviru same EU. Istovremeno, nije svejedno na koji način se Srbija neće slagati sa samoproglašenom kosovskom nezavisnošću, pošto proces proširenja nije proces uvoza nerešenih problema.

Ukoliko bi, na primer, Srbija završila pregovore o svim poglavljima za prijem u članstvo EU i podnela zahtev za prijem, dok, istovremeno, Kosovo, kao jedan deo njene teritorije ima drugačiju dinamiku pregovora, da li bi, u tom slučaju, Srbiji bio usporen put dok Kosovo ne završi svoje pregovore, ili bi EU mogla da prihvati novog člana?

M. Delević: Srbija, kao i druge države regiona, ima izvesnu evropsku budućnost, a više puta na izborima iskazana volja građana da se zemlja kreće u pravcu EU obavezuje svaku vladu da ovu šansu ne prokocka. Sa druge strane, ne vidim mogućnost niti da ova ili neka sledeća vlada promeni mišljenje o jednostrano proglašenoj nezavisnosti Kosova. Uz ove dve konstante, mostove do kojih budemo dolazili prelazićemo kada se pred njima budemo našli.

Šta je ostalo da Srbija učini da dobije bezvizni režim sa zemljama članicama Šengen zone?

M. Delević: Od maja prošle godine, kada nam je uručena Mapa puta koja sadrži jasno definisane uslove koje je potrebno ispuniti, brzina kretanja ka beloj Šengen listi u najvećoj meri zavisi od nas, odnosno od brzine ispunjavanja uslova. Za ostvarivanje ovog cilja, koji je sada mnogo bliži nego ranije, potrebna je potpuna primena zakona koji su u skupštini usvojeni krajem oktobra prošle godine, što znači i uspostavljanje određenih institucija, zatim usvajanje još tri zakona (sprečavanje pranja novca, zabrana diskriminacije, međunarodna pravna pomoć u krivičnim stvarima), potvrđivanje određenog broja međunarodnih konvencija i usvajanje 6 strategija (borba protiv organizovanog kriminala, droge, suzbijanja ilegalnih imigracija itd).