- Wimbledon 2017 -

Kako su gladijatori i tehnologija "ubili“ eleganciju?

Razmena, razmena, razmena, greška. Poeni u tenisu danas izgledaju vrlo slično ovom opisu.

Miloš Ljubisavljević
Podeli
Getty Images
Getty Images

Igrači izmaltretiraju lopticu sa po 20, 30, 40 udaraca pre nego što jednom od dva tenisera ili teniserke popusti koncentracija i stegne se ruka, a loptica ode u aut ili mrežu.

Kada je Đoković u finalu Vimbldona 2011. protiv Nadala u servis gemu za pobedu na 30:30 odigrao savršen servis-volej gledaoci su otvorenih usta gledali u taj poen kao senzaciju.

Senzacija je postalo nešto što je bilo sinonim za Vimbldon.

Često možemo da pročitamo kako je tenis postao gladijatorski sport, a igrači sa osnovne linije dominiraju već godinama. Novak Đoković, Rafael Nadal, Endi Mari i drugi igrači kao vojska iz stroja, gotovo da ne odstupaju sa osnovne linije

Ruku na srce, kada je jednom od njih dan, pa pogađa vinere i pronalazi matematički sulude uglove i igra sa osnovne linije je melem za oči. U suprotnom je kao natezanje konopca – da vidimo ko je jači, snažniji i izdržljiviji ili u glavi stabilniji.

Teniseri sa istančanim osećajem za pokrivanje mreže i one „nežnije“ udarce poput slajseva ili voleja su danas kao dinosaurusi – gotovo da ih nema, ili su skrajnuti na terenima za dubl mečeve.

„Dom“ za ovakve igrače je uvek bio najprestižniji turnir i teniski sveti gral – Vimbldon.

Kako je volej igra izumrla, a ritern postao "glavni“ na terenu?

Getty Images
Getty Images

Već ranije se pisalo o tome kako već deceniju i po nema pravih specijalista za servis volej igru. Još od Ivaniševića i Raftera i vimbldonskog finala iz 2001. godine. Od tada primat počinju da preuzimaju igrači poput Federera, kasnije Nadala, Đokovića i Marija.

Samo Federer u velikoj četvorci voli da igra agresivno, izlazi na mrežu i skraćuje poene volejima. Možda je upravo servis volej igra deo razloga što se Federer smatra jednim od najelegantnijih igrača „belog sporta“ u istoriji.

Servis volej je danas gotovo iščezao sa Vimbldona i nalazi se uglavnom u vitrinama šampiona ovog turnira još iz prošlog veka.

Promene koje su na to uticale nastupile su devedesetih godina. Teniseri su zbog većih glava reketa mogli jače da serviraju, ali i da snažnije udaraju lopticu u top spin riternu, pa je ovaj udarac postao možda i najvažniji udarac u tenisu.

Kada ste servis-volej igrač a naspram sebe imate riternera poput Đokovića, sve sem savršenog servisa ili as udarca bi bilo kao pucanje sebi u nogu i izgubili biste poen.

Kod dugih poena tipičnih za današnje mečeve gledalac može komotno da zevne i kao da se ništa nije desilo, poen i dalje traje. Devedesetih bi gledalac mogao da trepne i propustio bi poen.

Moćni serveri sposobni da igraju agresivno poput Ivaniševića i naročito Samprasa su pre dve decenije publici bili „dosadni“ jer su im poeni bili kratki.

Trava kao brza podloga i nizak odskok su voleje dugo držali kao normu. Vremenom se to promenilo, a igra se tako posle devedesetih preselila na osnovnu liniju.

Oni su volejima osvajali sebi istoriju

Osim što se za današnje igrače kaže da su kao gladijatori, oduzeta im je i mogućnost da na pravi način pokažu emociju na terenu jer se suočavaju sa opomenama.

Udarite lopticu iz sve snage, ako ode metar van terena, ok, rizikovali ste i promašili. Ali kada u udarac unesete sav osećaj koji imate, a ona za milimetar završi na vašoj strani mreže ili za isto toliko van linija terena, to onda može stvoriti ozbiljnu frustraciju. Predstavljamo nekoliko legendi koje su maksimalno eksploatisale servis-volej – i pobeđivali njime.

O Rodžeru Federeru nećemo mnogo trošiti reči jer se o njegovim titulama gotovo sve zna. Osvajao je Vimbldon sedam puta i smatra se jednim od najkompletnijih igrača svih vremena zbog odlične kombinacije igre sa osnovne linije i voleja.

Ono što nije mnogo poznato je činjenica da je Federer 2003. godine kada je prvi put osvojio Vimbldon u čak 50 odosto poena kombinovao servis-volej. Brojke su tokom godina opale, ali je i sada daleko iznad proseka jer gotovo petinu poena igra na taj način.

Poslednji šampion Vimbldona koji nije imao razoran servis je Štefan Edberg. Edberg je bio čista preciznost, tajming i osećaj u ovoj igri. Vimbldon je osvajao dva puta 1988. i 1990. a ostao je prepoznatljiv po izuzetnom kik servisu kojim je tempirao i nameštao zicere i laku završnicu. Njegov zaštitni znak je bekhend volej za koji stariji kažu „Da je Bog osmislio bekhend volej, bio bi kao Edbergov“.

Nezaobilazan na ovoj kraćoj listi je i Pit Sampras. Grend slemove je osvajao 14 puta, a sedam titula je osvojio na terenima Ol Ingland klaba. Izrazito jak servis koji bi gotovo uvek pratio agresivan izlazak napred i odbojkaški smeč sa mnogo energije. To je bio Sampras tokom devedesetih godina na Vimbldonu.

Džon Mekinro. Teniski treneri objašnjavaju da se kod igre voleja kolena savijaju, a težina prebacuje na butine. Iskorak jednom ili drugom nogom i čekanje loptice. Mekinro nije uvek poštovao to pravilo. Oslanjao se na prirodni talenat u tom segmentu igre i on mu je doneo tri titule na Vimbldonu 1981, 1983. i 1984. godine.

Bum bum Beker. Doskorašnji trener Novaka Đokovića je u Londonu prvi put trijumfovao sa svega 17 godina. Nije se oslanjao isključivo na igru na mreži, više na dobar servis, ali iz dobrog servisa se u mnogim situacijama kao prirodno rešenje nameće istupanje napred. Trostruki je osvajač Vimbldona (1985, 1986. i 1989. godine).

Goran Ivanišević i Patrik Rafter su poslednji u plejadi igrača koji su se koristili volejima. Ivanišević je upravo Raftera pobedio na putu do svoje titule u Londonu, a Rafter je jedan od retkih igrača koji nisu osvajali Vimbldon, a bili su poznati po volejima.

Jedna od najvećih igračica svih vremena Martina Navratilova osvajala je Vimbldon 9 puta. Ona je u ženskoj konkurenciji izlazila na mrežu, brzo se privikla na grafitne rekete i slobodnije njima baratala kod nadmudrivanja nre mreži.

Margaret Kort je takođe uspešno primenjivala ovaj recept koji Bili Džin King nije uspela da primeni kod Serene Vilijams i njene sestre Venus.

Bili Džin King je insistirala na tome da sestre ovladaju volejima, ali nije uspela da ubedi nijednu od sestara. Sudeći po broju titula, nije ni bilo potrebno.

Kada ide, ide...

Do 1997. godine na Vimbldonu je čak 60 odsto poena posle servisa je nastavljano izlascima na mrežu i volejima. Već do 2000. godine taj procenat je opao na 28 odsto, padao je dodatno na 4, 5 a poslednjih godina se kreće oko 8 procenata.

Koliko servis-volej može da bude frustrirajući za protivnika kada jednom igraču dobro ide, video je u nekoliko mečeva i naš Novak Đoković protiv Radeka Štepaneka. Čeh retko odustaje od svoje igre, bori se do kraja i kada mu to prolazi, mečevi zaista mogu da se oduže.

On je i jedan od onih „dinosaurusa“ koje smo spomenuli iznad i igrač već u poznim godinama svoje karijere. Federer je pre nekoliko godina rekao da odustajanje od servis-voleja škodi igri. S druge strane, škodi joj i preterano korišćenje voleja kada se ne razvije razmena i nadmudrivanje na mreži.

U takvoj situaciji, najbolje rešenje je raznovrsnost, ali raznovrsnost krasi samo najbolje igrače na svetu, a svi najbolji igrači po pravilu teže da osvoje turnir koji je oduvek bio sinonim za servis-volej čak i daanas kada voleja gotovo da nema – Vimbldon.