Levo kod Albukerkija,preko Istanbula do Krasnodara

Mesto gde Crvena zvezda, večeras od 19 sati, po ustaljenoj navici igra jednu od najvažnijih utakmica sezone već na njenom početku.

Snažniji klubovi se za takve utakmice spremaju tek tamo u aprilu ili maju, ali je naša stvarnost u Srbiji drugačija. Zato je za klub i njegove navijače važno da crveno-beli ispune ovaj prvi, skromniji cilj za sada i plasiraju se u Ligu Evrope.

Međutim, ponekad je put do cilja važniji od toga da se do njega stigne.

Ako je put ono što se računa, onda su srpski novinari do Krasnodara imali zanimljiv put. Fudbaleri Crvene zvezde su u sredu u pola deset carter letom otputovali iz Beograda i posle tri, tri i po sata stigli u Krasnodar. Put novinara je bio nešto drugačiji i vodio je 'preko ćerke' Mustafa Kemala Ataturka.

Kada je svako od nas po dolasku na aerodrom i čekiranju dobio plan puta, podsetili smo se onoga što smo već znali: biće dug. A vodio je iz Beograda do Istanbula, pa iz Istanbula do Krasnodara.

Foto: MLJ/B92

Onaj prvi deo puta počeo je nešto iza 11 časova objavom kapetana da polećemo i završio se izlaskom iz zgrade aerodroma Sabiha Geči ispred koje vas dočeka policajac sa prstom na obaraču heklera. Zbog situacije sa radikalnim islamistima ii previranjima širom Evrope i Turske, malo predostrožnosti Turcima izgleda nije na odmet.

Na let od Istanbula do Krasnodara se čekalo devet sati. Oduzme se vreme za novu pasošku kontrolu i izlazak iz zmije od reda, ostaje sedam sati.

Nedoumica je u startu bila, šta videti u gradu na dva kontinenta. I jedna od vodilja je naravno bila: sport.

“Ovde nam je bliži Bešiktaš, ovde Fenerbahče, a ovde Galatasaraj, kako ćemo?”, ovako je otprilike izgledao kratak 'kolegijum' među novinarima kada se odlučivalo o lokaciji za obilazak.

Odluka je pala na trg Taksim gde je sve osim ljudi u znaku Galatasaraja.

Sabiha Gečen je bila turska avijatičarka, rođena početkom dvadesetog veka i jedno od usvojene dece Mustafa Kemala Ataturka.

U novije vreme, to je aerodrom smešten više od 40 kilometara izvan centra grada. Auto-put, četiri trake i svako malo zastoj učine da se Beograd, Gazela i Autokomanda vole najviše na svetu čak i u svojim najgorim izdanjima.

Put je vodio pored Turk Telekom Arene koja se ovlaš može videti iz autobusa na jednočasovnom putu do Taksima. Kasnije nam je rečeno da su to idealni uslovi.

Na sve strane su raspoređene džamije i zastave Turske, a klupskih obeležja bar u prolazu sa većeg puta nema.

Foto: MLJ/B92

Znajući koliko Turci umeju da budu ekstremni na tribinama, čudno deluje videti momka sa maskom za telefon u bojama Bešiktaša, pa onda još jednog u majici crno-belih, ili jednog u bojama Fenerbahčea, dok se svuda okolo može videti Galatasaraj. U nazivu univerziteta, muzeja, sportske radnje…

U njoj se dres može kupiti za 300 turskih lira što je nešto više od 70 evra, majice se mogu naći za 40, 50 lira što je između 10 i 15 evra, a u prodaji ima i minijaturne gipsane makete stadiona koja košta desetak evra.

Dvesta metara dalje, jedan od prodavaca se deklarisao kao navijač Bešiktaša, a da je privrženiji fudbalu nego košarci pokazuje to što mu je prvi na pamet pao Duško Tošić umesto Vladimira Štimca.

Pri polasku u Rusiju nismo skrenuli levo kod Albukerkija, kao što nije ni čuveni Duško Dugouško, ali se posle desetak sati od početka putovanja učini kao da se do Krasnodara ide baš preko Albukerkija.

Taj utisak se naročito stekne u redovima na turskom aerodromu gde se na klincima već mogu videti dresovi Paris Sen Žermena sa najskupljim imenom na leđima – Nejmar.

Foto: MLJ/B92

Noćni let do Krasnodara, udaljenog od Beograda oko 2.000 kilometara počeo je dvočasovnim povratkom do aerodroma od gradskog jezgra Istanbula.

Završio se posle ponoći na aerodromu na kome su sumnjičavi policajci na pasoškoj kontroli svaku stranicu srpskog pasoša skenirali prvo UV lampama, pa potom i lupom, a novinare vraćali u red dok provere dokument.

Da li su mislili da dolaze navijači crveno-belih ili ne, u svakom slučaju je najviše zadrške bilo na ruskoj strani. 'Delija' je u Pragu bilo oko 2.000, bilo ih je i u dalekom Pavlodaru, a trebalo bi da ih bude oko stotinak i na glanc novom stadionu FK Krasnodar.

Ne znajući koliko bi još moglo da se otegne čekanje na terminalu za strance, uz oskudan fond reči ruskog jezika, obratio sam se ženi koja mi je skenirala pasoš sa “Žurnaljisti, Zvezda – Krasnodar, da”.

Foto: MLJ/B92

Uniformisani kolega pored joj je objasnio o čemu je reč, pa je to malo ubrzalo proceduru na krasnodarskom aerodromu, da bi na izlazu policajac u civilu kao poslednja prepreka izlasku na ulicu zaustavio i pitao “Krasnodar – Zvjezda fudbol?” i kroz osmeh dodao “Prođi”.

Bilo da je reč o prodavcu šolja i džezvi iz Istanbula koji govori turskim ili policajca na ruskom aerodromu, jezik fudbala svi razumeju i njime svi govore. Zvezda se nada da će njime na terenu večeras bolje pričati od Krasnodara.