Tri godine bez Marka Simončelija

Simončeli je poginuo u drugom krugu trke, kada je izgubio kontrolu nad svojim motorom, a potom su u njega udarili i Kolin Edvards i Valentino Rosi.

Mladom Italijanu je od jačine udarca spala kaciga i on je ostao da leži nepokretan na stazi, a iako je medicinski tim brzo reagovao, on je podlegao povredama manje od sat vremena kasnije.

Svet motociklizma i sporta uopšte je tom tragedijom izgubio mnogo jer je Italijan bio jedan od najboljih vozača, ali i najzanimljivijih momaka u celom šampionatu. Mnogi su ga smatrali pravim naslednikom Valentina Rosija, a i ’Doktor’ je sam više puta istakao da bi voleo da njegov veliki prijatelj to na kraju i bude.

Još od debija u klasi do 125 kubika 2002. godine u Češkoj Simončeli je mnogo obećavao, a dve godine kasnije na „Heresu“ je po kiši došao do prvog trijumfa. Posle tri pune sezone u najslabijoj klasi prešao je u klasu do 250 kubika i dve godine nije imao baš najbolje rezultate, da bi 2008. godine pokazao svoj puni potencijal i osvojio titulu za Đileru. Naredne sezone ponovo se borio za titulu, ali mu je ona izmakla pre nego što je prešao u kraljevsku klasu.

Kao vozač San Karlo Honde Gresini u prvoj sezoni postizao je prosečne rezultate i šampionat je završio na osmom mestu. Ipak, da svi možemo mnogo da očekujemo od njega videlo se još na početku šampionata, kada je uspeo da izazove i vozače Repsol Honde i Jamahe, ali i da se poigra sa Rosijem. Tako je i došla prva pol pozicija u Kataloniji, a potom i prvi podijum u Češkoj, da bi najbolji plasman ostvario nedelju dana pre pogibije, drugim mestom na Velikoj nagradi Australije.

U poslednje tri godine mnogi su na posebne načine odali počast Simončeliju. Između ostalog, engleski bend „The Rainband“ napisao je pesmu „Rise again“ za njega i fondaciju „Marko Simončeli“, koju je osnovala njegova porodica, a staza u Mizanu je ponela Simončelijevo ime.

Više o Marku Simončeliju možete da pročitate u našoj temi objavljenoj posle njegove pogibije.