"Mundijal kroz istoriju", priprema za Brazil

Retko se dešava da o istoriji najveće svetske fudbalske priredbe pišu ljudi koji su još u trećoj deceniji života.

Poslednjih dana ovog maja predstavljena je knjiga „Mundijal kroz istoriju“, koju j priredio Boris Latinović, momak rođen pre 29 godina u Prijedoru. Knjiga je za sada dostupna samo u BiH, ali će tokom juna stići do čitalaca i u Hrvatskoj, Srbiji i Crnoj Gori.

Tajming je savršen, selekcija Bosne i Hercegovine sprema se da debituje na velikim takmičenjima i u zemlji naših suseda atmosfera je vrela.

„Da, u BiH je ogromna euforija zbog učešća 'Zmajeva' na Mundijalu, potpuno logično i očekivano“, kaže u kratkom razgovoru za B92 autor Boris Latinović, koji nam objašnjava kako je došao na ideju da se bavi Mundijalima.

„Mundijali su moja večna strast, koja traje evo već gotovo četvrt veka. Sve je počelo onim kultnim (za nas) Mundijalom u Italiji '90, kada mi je mama kupila album sa sličicama Italija '90 i kada sam kao prvu sličicu dobio legendarnog čupavca, Kolumbijca Karlosa Alberta Valderamu. Pomama i euforija koja je za vreme tog Mundijala tada vladala u mom Prijedoru, kao i u ostatku bivše SFRJ, obeležila me je za čitav život. Ideja o pisanju jedne ovakve knjige, u mojoj glavi se krčkala bezmalo petnaestak godina. Doduše, bilo je tu raznih faza. Od klinačke euforije i zanesenosti, preko nekih stidljivih raspitivanja o eventualnoj reakciji publike, da bih pre nešto više od dve godine definitivno prelomio i maltene danonoćno radio na studioznoj obradi pravog mora podataka, koji gotovo i da nemaju svoj početak i kraj. Koristio sam zaista mnogo izvora. Internet mi je bio baza samo za statističke podatke, sve ostalo sam pronalazio i prerađivao iz ogromne sopstvene biblioteke i arhive, koju skupljam preko dve decenije. Bilo je tu raznih knjiga, monografija, dodataka, časopisa, novinskih članaka, DVD-ova... a srž je bila u tome, da pokušam stvoriti nešto autentično, a za to je trebalo dobro 'potegnuti iz malog mozga' i prisjetiti se bezbrojnih detalja sa odgledanih utakmica (neke sam naravno ponovo pogledao na Youtube), da bi se to sve na kraju upakovalo u jednu kompaktnu celinu“.

Boris je u ovoj ili onoj meriu ispratio poslednjih šest prvenstava sveta, a najdublje mu se urezao šampionat u SAD 1994. godine.

„Sa ove vremenske distance, stvari mi izgledaju još lepše i idiličnije, nego što su tada izgledale. Rat je besneo na sve strane, struje gotovo i da nije bilo, ali imam osećaj da su ljudi bili nekako složniji i da su se zadovoljavali malim, za današnje pojmove bizarnim stvarima. Doduše, ovo govorim iz perspektive tada jednog desetogodišnjaka, koji je većinu utakmica pogledao uz mali crno-beli portabl TV i koji je svaku utakmicu upijao sa takvom strašću i fanatičnošću, da se i danas sebi ne mogu načuditi kakve nebitne detalje pamtim sa tog Mundijala. Od nekih poznatijih, izdvojio bih spektakularne golove Hadžija protiv Kolumbije, Maradone protiv Grčke, Ovairana protiv Belgije, Roberta Bađa protiv Nigerije, Španije i Bugarske, Branka protiv Holandije, Stoičkova i Lečkova protiv Nemaca, Keneta Andersona protiv Brazila i Rumunije... zatim kičaste, ali meni veoma simpatične dresova Amerikanaca... njihovog robusnog golmana Tonija Meolu, harizmatični štoperski tandem u vidu Lalasa i Balboe... lakat Leonarda u glavu Ramosa, komentatora RTS sa te iste utakmice (Brazil – SAD), koji je kao sumanut gotovo neprekidno ponavljao imena trojice Brazilaca (Žoržinjo, Zinjo, Mazinjo), krvarenje iz nosa Luisa Enrikea nakog brutalnog udarca kasapina Maura Tasotija, kultno slavlje pokojnog Jekinija sa rukama proturenim kroz mrežu, kao i Bebetovo proslavljanje gola protiv Holanđana u četvrtfinalu (pridužili su mu se Mazinjo i Romario). Tu je i najveća tragedija u istoriji Mundijala, kada je neposredno po povratku u svoju zemlju ubijen Kolumbijac Andres Eskobar, a neki su kao razlog navodili i njegov autogol protiv Amerikanaca, Maradonin doping zbog kojeg je izbačen sa Mundijala, Bađov promašaj penala u finalu koji je (ne)pravedno postao poznatiji od svih njegovih spektakularnih golova koje je dao tokom čitave karijere, pogodak „đeda“ Rožea Mile, bljesak i pet komada u jednoj utakmici Olega Saljenka, koji je odmah nakon Mundijala faktički nestao sa globalne fudbalske scene, psa „Strajkera“ – meni najlepšu mundijalsku maskotu svih vremena... Bio je to revolucionaran Mundijal po mnogo čemu. Od rekordnog broja gledalaca na svim utakmicama koji ni do danas nije oboren, pa preko prvog šampionata na kojem su igrači na leđima iznad broja imali ispisana prezimena. Po prvi put na Mundijalima, igrači nisu smeli vratiti golmanu loptu u ruke“...

Kako to obično biva, heroji iz detinjstva to ostaju kroz ceo život ljubitelja fudbala. Tako je i sa Borisom.

„Na prvom mestu, bez konkurencije, tu je moj fudbalski idol iz djetinjstva – Romario. Onakva pojava teško da će ikada više da se pojavi u svetskom fudbalu. Fizički znatno inferiorniji od tadašnjih štoperskih kasapa, uvek je pronalazio način da ih nadmudri i često napravi smešnima. Delovao mi je poput kobre. Samo se čekalo ono njegovo vaganje protivnika i spektakularna egzekucija. Od ostalih, tu moram izdvojiti još dvojicu Brazilaca – Garinču i Doktora Sokratesa. To što su oni igrali, to je bio neki artistički pristup fudbalu, na nekom, nama običnim smrtnicima, još uvijek nedokučivom nivou. Pogledao sam brojne snimke i dokumentarce o njima dvojici, stvarno su obojica bili na 'svoju ruku'. Pre svega totalni hedonisti, ali i autodestruktivci, što ih je na kraju i koštalo života. Garinča je gotovo sâm vodio Brazil do titule u Čileu '62, dok je jedna od najvećih mundijalskih nepravdi to što Brazil iz '82, koje su predvodili Ziko i Sokrates, zbog jednog lošeg dana (čitaj: Paola Rosija) uskraćen za osvajanje titule. „Joga Bonito“ je ostao nedorečen. Od nekih heroja iz daleke mundijalske prošlosti, izdvojio bih mitskog urugvajskog kapitena Obdulija Varelu. Pronašao sam podatak kako je motivisao svoje saigrače pred odlučujući meč sa Brazilcima na njihovoj monumentalnoj „Marakani“ 1950. godine, što sam i napisao u svojoj knjizi. Genijalno! Da zaokružim priču i spomenem dvojicu golmana, koje mi je deda često spominjao. Bili su to Čehoslovak Planička i Španac Zamora. Čitao sam brojnu literaturu o fudbalskim i mundijalskim legendama, a kod njih dvojice bi se gotovo uvijek posebno zadržao. Hrvatski sportski novinar, istinski doajen Zvonimir Magdić Amigo ih je opisao kao likove iz neke bajke. Svim fudbalskim fanaticima, iskreno bih preporučio njegovu knjigu '11 veličanstvenih'. Moram još spomenuti i, za mene, dva najnesrećnija mundijalska momenta. To su dve prečke, koje su mi obeležile detinjstvo. Ona Piksijeva protiv Argentinaca i Mijatovićeva protiv Holandije. A oba puta smo mogli i morali da idemo dalje“.

U Brazilu selekcija BiH ima odličnu priliku da prođe dalje, u grupi sa moćnom Argentinom, ali ne toliko moćnim Iranom i Nigerijom.

„Protiv Argentinaca će biti jako teško, gotovo nemoguće, međutim ne treba biti genije, pa zaključiti da će odlučujuća biti druga utakmica u grupi protiv Nigerije. Najviše se uzdam u Miralema Pjanića, koji ima sve predispozicije da izraste u jednog od heroja šampionata. Ukoliko BiH savlada Nigeriju, onda je zaista sve moguće. Protiv Irana niko ne sumnja u siguran trijumf. Pape je čovek koji odiše smirenošću, čini mi se da je atmosfera u ekipi ponovo pozitivna kao što je bila u kvalifikacijama, iako je bilo određenih turbulencija nakon poraza od Egipta u prijateljskom meču. Dobra atmosfera je preduslov za stvaranje velikog rezultata. A eto, ako se prođe grupa, mislim da ni četvrtfinale nije nemoguća misija“.

Tokom pripreme knjige Boris je razgovarao sa mnogim istaknutim fudbalerima sa ovih prostor, koji su igrali na svetskim šampionatima.

„Imao sam priliku da intervjuišem Dekija Stankovića, Savu Miloševića, Darka Kovačevića, Pižona, Karasija, Jarnija, Ćiru Blaževića... svi su složni u jednom. Mundijal je globalni spektakl i kruna karijere svakog fudbalera ili trenera. Od nekih anegdota, neka to bude doživljaj Jarnija, kada mi je dočaravao gol koji je postigao protiv Nemaca. Opisao mi je svaki detalj, svaku milisekundu i na kraju rekao da mu je to bez premca ubedljivo najlepši trenutak u životu“.

Za kraj smo se vratili na sâm početak. Boris Latinović ljubav prema svetskim prvenstvima razvio je uz Paninijev album iz Italije 1990, a to je bio samo početak jedne fantastične priče. Danas je naš sagovornik vlasnik nekoliko stotina albuma.

„Imam blizu 300 različitih albuma, a do njih sam dolazio na raznorazne načine. Uglavnom su to sportski albumi, mahom fudbalski, a moram spomenuti svoj omiljeni album sa sličicama - USA '94, čiji je izdavač bio 'Upper Deck' i kojeg mi je tata za vreme tog Mundijala doneo iz Beograda. U tada odsečenom Prijedoru, taj album je bio moj najveći spas. Prelistavao sam ga pedesetak puta dnevno. Znam tačan raspored svake sličice u albumu. Čitavo društvo iz naselja ga je danima pregledalo. Bio je naša istinska enciklopedija i relikvija tog Mundijala. I danas, jedino njega obožavam detaljno listati od svih svojih albuma sa sličicama. Prva sličica koju sam dobio, bio je Rus Andrej Kančelskis (ironija je u tome, da on uopšte nije igrao na Mundijalu). Poslednja koju sam zalepio bio je italijanski golman Đanluka Paljuka, ali punih petnaest godina kasnije. Najdraže popunjeni album, koji mi je simbol posebnosti tog Mundijala. Jedini album koji mi nedostaje u kolekciji, jeste taj famozni Meksiko '70, kolekcionarski „sveti gral“, sa realnom pretpostavkom, da će večno ostati moj nedosanjani san“.

Mundijal kroz istoriju izlazi u Srbiji tokom juna, a tih dana Borisa Latinovića moći ćete da slušate u emisiji Sa terena na Radiju B92.