Vrata TSJ-a su uvek otvorena za Jelenu Dokić

O trenutnoj situaciji u našem tenisu, Živojinović govori o glavnim problemima sa kojima se srelo novo rukovodstvo i načinima da se oni prevazidju...

Raspadom Jugoslavije, raspao se i naš tenis i mislim da je tenis od sportova najviše izgubio. Hrvatska je imala sreću da je imala Ivaniševića i Prpića, koji su nastavili karijeru, početkom 90-tih. Nažalost, ja sam zbog povrede prestao da se bavim i tu je nastao vakuum prostor. Medjutim, u poslednje vreme postižemo dobre rezultate, pogotovo u juniorskoj konkurenciji i jedna smo od vodećih zemalja, kad su juniori u pitanju. U ženskojkonkurenciji smo pre mesec dana igrali evropsko prvenstvo, gde smo ušli medju osam ekipa u Evropi.

Muška konkurencija tek treba da se pokaže, pre svega u Dejvis kupu, ali problem je napraviti dobrog seniora od dobrog juniora, a razlozi su finansijske prirode. Zbog toga mislimo da je neophodno formiranje teniskog pula. Druga stvar je osnivanje kampova za razvoj vrhunskog tenisa. Kampovi bi bili napravljeni u teniskim centrima, Beogradu i Novom Sadu. Mislim da ćemo to uraditi u najskorijoj budućnosti. Treća stvar je što u našem tenisu postoji problem “dobrog trenera”, kojih nemamo dovoljno. Vi možete da obezbedite terene, lopte i rekete, ali ako nemate nekoga ko može da napravi dobrog tenisera, mi ne možemo ništa da očekujemo. Tu planiramo edukaciju postojećih trenera i pokušaćemo da pridobijemo neke naše bivše igrače, koji su sada u inostranstvu, da se vrate u zemlju. Medjutim i za to su potrebne finansije. Nadam se da ćemo u narednih godinu-dve, realizovati naš plan.

O odnosima sa porodicom Dokić ...

Bilo bi mi drago da Jelena Dokić zaigra za našu reprezentaciju. Njoj i jeste mesto ovde u našoj zemlji, medjutim, sve zavisi od nje. Vrata teniskog saveza su za nju uvek otvorena. Kad god bude želela da pomogne razvoj tenisa u ovoj zemlji, sa zadovoljstvom ćemo da je prihvatimo. Problem nije nastao sa naše strane. Svašta se pisalo po novinama. Jelena ako želi da bude predsednik teniskog saveza, prvi ću da se povučem, medjutim, onda mora da snosi svu odgovornost ovog posla, da se pojavljuje na sastancima, da obilazi klubove po Jugoslaviji... Mislim da ona trenutno za to nema vremena, ali ako to bude htela po završetku karijere, imaće uvek moju pomoć. Sve zavisi od nje da li će igrati za nas ili neće. Mi smo je pozvali na Dan tenisa, medjutim nadam se da će doći sledeće godine ili nekom drugom prilikom.

O mogućoj organizaciji ATP turnira u Beogradu ...

Ja imam mogućnosti da sutra napravim veliki teniski turnir. Medjutim, opet se vraćamo na finansije. Jedan veliki turnir košta 500 - 600 hiljada evra pa naviše. Mi to danas ne možemo da sakupimo. Problem je obezbediti sponzore i mislim da jedini sponzori mogu biti strane firme, koje imaju svoja predstavništva u Beogradu, ali opet sve je to u vezi sa političkom situacijom u zemlji. Dok se to ne reši ne možemo da očekujemo velika ulaganja. Nama je ideja da umesto ATP turnira napravimo sledeće godine 6 manjih turnira, “fjučersa” i jedan “satelit”. To bi našim juniorima dosta pomoglo. Bolje da ta sredstva uložimo u naše klince, nego da naši juniori dobiju “Vajld Kard” na tom ATP-u, preskoče kvalifikacije i ispadnu u prvom kolu.

O uspehu Rusije u finalu Dejvis kupa...

Rusija je zaslužila da napokon osvoji Dejvis kup. Razgovarao sam sa Safinom u Šangaju na Mastersu i bilo je očigledno da tom turniru nije pridavao toliko značaja, koliko finalu Dejvis kupa. Kod tog takmičenja igraš za svoju zemlju i to daje poseban motiv.

Bobu smo pitali da li je mogao da pretpostavi kada je pre 16 godina igrao sa Česnokovim i Zverevim u Dejvis kupu, da će Rusi toliko evoluirati ?

Ruski tenis je i tada bio veoma jak. Sećam se jednog njihovog igrača Borisova, koji je bio fenomenalan. On je dobio i Janika Nou i Anri Lekonta u Dejvis kupu. Medjutim, njima je bilo zabranjeno da igraju medjunarodne turnire. Mogli su da igraju samo lokalne turnire i Dejvis kup mečeve. Čak su Rusi imali i svoj reket, drveni koji se zvao “Volkov”, ja mislim…To je bio čudan reket van svih standarda. Nisu imali Head, Wilson, Dunlop… Normalno, otvaranjem Rusije, napredovao je i tenis i ova zemlja je zaslužila da i u ovom sportu bude u samom vrhu.

Kada očekuje da se naša selekcija vrati u svetski vrh, gde je reprezentacija bivše države godinama bila ?

Mi imamo mladu ekipu na čelu sa Jankom Tipsarevićem i planiramo da za dve do tri godine počnemo da pravimo neke rezultate. Moramo da ispratimo naše mlade igrače, da odigraju što više turnira i da im obezbedimo kavlitetne trenere. Nije bitno ko će biti savezni kapiten, ja, Pilić, Forže… Bitno je imati ekipu koja će osvajati bodove u Dejvis kupu. Ako sve to klincima obezbedimo, onda će biti i dobrih rezultata, a to naravno sa sobom povlači i punu dvoranu, o čemu stvarno maštam. Najbolji primer je odbojka, koja je uvek bila tu negde, ali ne toliko popularna. Rezultati naših odbojkaša doveli su do toga da svuda po ulicama možemo videti razapete odbojkaške mreže.

O uspehu Gorana Ivaniševića na vimbldonskom turniru 2001. godine...

Ako je neko zaslužio da osvoji Vimbldon, onda je to Goran. On je imao toliko finala i pehova. Dobiti “vajld kard” i osvojiti turnir u tim godinama, možda je veća satisfakcija nego da ga je osvojio ranije. Da to nije uradio sigurno bi, poznavajući njega, ostavio tenis. Čujem da svaki dan trenira, ne bi li se što pre vratio na teren. Rang mu je zamrznut, što će mu omogućiti da ne igra kvalifikacije.

Da li održava kontakte sa svojim bivšim saigračima, Orešarem, Ivaniševićem i Prpićem ?

Bruno Orešar je prošle nedelje bio u Beogradu. On je sada ugledan privrednik. Gorana Ivaniševića sam letos video na moru. Bili smo par dana zajedno. Prpića sam video pre par meseci na Federejšn kupu izmedju Hrvatske i Austrije. Naš odnos je isti kakav je bio i ranije. Rezultati koje smo postizali bili su posledica sjajne atmosfere medju nama. Bili smo kao jedan tim.

Da li bi teniska reprezentacija SFRJ uzela Dejvis kup 1991. da nije došlo do raspada države i bojkota hrvatskih tenisera ?

Sigurno bi 1991. uzeli Dejvis kup, jer Francuska je bila samo jedna stanica do osvajanja trofeja. Ma, bar bi sigurno ušli u finale. To mi je najviše žao, jer u svojoj karijeri osim gren-slema u dublu nisam osvojio gren-slem u singlu i Dejvis kup. Bio sam blizu osvajanja u singlu kada sam nesrećno izgubio od Ivana Lendla u polufinalu Vimbldona. Pre toga sam imao polufinale Australijen Opena i tri Dejvis kup polufinala. Po ekipnim rezultatima bili smo medju 4 ekipe u svetu.

Potom je usledila priča o legendarnom sendviču koji je jeo tokom meča sa Džonom Mekinroom, pre skoro 18 godina u polufinalu Australijen opena, što je tada Amerikanca definitivno izvelo iz takta.

Sendvič ni posle toliko godina nije izgubio na aktuelnosti. U tom trenutku sam uradio ono što sam osećao. Nisam ni znao da će o tome toliko da se priča. Mekinro je veoma inteligentan igrač. On je u tom trenutku video da sam bolji od njega i želeo je da iskoristi pauzu da se ja ohladim i da on eventualno napravi preokret. Shvatio sam to, nisam želeo da budem deo njegove predstave, povukao sam se, uzeo sendvič i pustio ga da odglumi to što je trebalo da odglumi.

Šta očekuje od 2003. godine ?

Bio bih zadovoljan kada bi se napravio pul za razvoj vrhunskog tenisa. Nadam se da će biti i dobrih rezultata naših igrača, što će i savezu biti od velikog značaja kada je u pitanju omasovljavanje tenisa. Moramo i mi da se dokažemo, jer smo dobili poverenje klubova. Bili smo uspešni teniseri, a sada treba da se pokažemo kao ljudi koji mogu uspešno da vode teniski savez.