"Gospodin Košarka" za B92.net: Pobedite nas, al' nemojte da nas razbijete

Radi se o Talu Brodiju, čoveku koji je bio jedan od glavnih igrača Makabija 1977. godine, kada su u Beogradu pobedili Vareze i osvojili Evroligu. Bila je to prva evropska titula ekipe koja nosi nadimak "Ponos Izraela" i to baš u srpskoj prestonici, a od tog velelepnog događaja navršeno je 45 godina.

Ovo nije bila prva poseta Tala Brodija, u Beogradu je već bio i nosi lepe uspomene...

"Svetsko prvenstvo 1970. godine je bio prvi put, tačnije finale je bilo u Beogradu, a pre toga smo imali turnire u Sarajevu, Ljubljani, Skoplju i ne mogu da se setim četvrtog grada, pa si morao da pobediš tamo da bi došao u Beograd. Igrao sam za Sjedinjene Američke Države tada, a moj saigrač je bio Bil Volton, kao što ste rekli čuveni centar Portlanda i Boston Seltiksa i NBA šampion, MVP i šta sve ne. Imail smo igrače poput Dornela Helmana koji je igrao za Indijanu ili Garfilda Smita koji je bio u Bostonu, baš dobar tim. Mi smo tada igrali u Ljubljani i pobedili Čehoslovačku, Kubu i Australiju, pa smo došli do Beograda gde smo igrali finale protiv Jugoslavije. I dan danas stoje vaze u parlamentu Srbije koje smo mi dobili 1970. godine, dobio sam je kao MVP turnira. Jako lepa uspomena"

"Mi smo pobedili SSSR, ali Jugoslavija je imala sjajan tim sa Ćosićem, Skansijem, Ducijem Simonovićem i ostalima i znao sam da će biti teško, iako su moji saigrači potcenili Jugoslaviju i izgubili smo meč sa 6 poena razlike. Prvi čovek Makabija je samo zbog mene došao u Beograd da me zamoli da posle odslužene vojske u SAD dođem u Izrael i služim vojsku tamo i u Makabiju se posvetim košraci. To sam i uradio, a pre te čuvene sezone 1977. igrali smo protiv Crvene zvezde sa Mokom Slavnićem i Ducijem Simonovićem. To je bilo jako čudno, jer nam je u Tel Avivu dao 44 poena, a u Beogradu nije igrao. Nestao je. Mislim da je to bila disciplinska odluka trenera jer se bunio što ne dobija dovoljno lopti. On je bio strašan igrač, preteča Dražena Petrovića, to je bio taj stil, fantastičan skorer. Posle sjajne Zvezde došao je odlični Partizan za fantastičnim mladim igračima koji su otišli u najbolje timove Evrope. Srpska košarka je oduvek bila dobra, to je oduvek bilo nešto posebno. Još i u Jugoslaviji smo videil srpske ekipe koliko su Partizan i Zvezda bili jaki. Kada god bi dolazili u Tel Aviv, to je drugačiji osećaj. Videlo se da smo imali dobar odnos sa njima, izgradila se i tradicija i ta dva tima privlače dosta pažnje u Izraelu"

"Nisam imao mnogo vremena da gledam Beograd ranije, a sada je bilo drugačije. Beograd ima bogatu istoriju, ima i dosta jevrejskih simbola i postoji toliko toga što nisam znao. Još 1977. godine smo išli u Sinagogu i obišli jevrejsku zajednicu, čak sam ih i ovoga puta posetio i popričao sa njima. Ovde se nekako osećaš prijatno, kao kod kuće. Iako su navijači posvećeni timu, utakmica je utakmica, deluje kao rat, a kada se sve završi nema više rata, poštovanje je opet tu i to je dobro. Ali te 1977. godine je za nas to bilo jako bitno. jer smo naterali ostale sportiste da veruju da je sve moguće, kada smo mi osvojili titulu mogu i oni. CSKA Moskva nije htela da igra sa nama u Tel Avivu, pa smo morali da igramo u Belgiji. Mi smo dva meča te godine već igrali sa njima i izgubili oba pa smo samo hteli da se ne obrukamo. Pobedite nas, al nemojte da nas razbijete. Sergeja Belova sam sreo na NBA ol Star vikendu i pitao sam ga kako su odabrali tu malu salu poput školske koja prima 500 ljudi, a 498 ljudi navija za nas i 2 KGB agenta su vaša. On je bio kapiten, kao i ja, pa kada smo došli sa onim zastavicama, naši navijači su ludeli, a na njihovim licima sam video šok i strah, znao sam da je to naša prilika da pobedimo i to se dogodilo, 91:79, nije mala razlika, a to su sedmorica reprezentativaca SSSR..."

"Kada se utakmica završila, usledio je stampedo i 500 ljudi utrčava na teren. Prilazi mi novinar i pita me za utiske: Izrael smo stavili na mapu, ne samo u košarci nego generalno. Nama je bilo bitno da budemo na mapi, pogotovo nakon 1973. godine i Jom Kipur rata kada je preko 2.000 ljudi izgubilo život za jedan vikend. Naša zemljaj e bila u žalosti, a onda stiže košarka i cela zemlja je na ulicama. Političari nam pričaju da ne mogu da veruju šta smo uradili i to samo 30 godina otkako je Izrael postao nezavistan. Stigli smo iz Srbije kao heroji, prvi put smo postavili Izrael na mapu na pravi način. Dakle, posle CSKA idemo na Vareze koji izbacuje Real Madrid i opet igramo sa timom od koga smo gubili, pa opet ista priča. Kada smo osvojili titulu, bilo je još veće iznenađenje... Sandro Gamba na klupi, a na parketu igrači poput Boba Morsa, Dina Menegina..."

Foto: Ambasada Izraela

Kakva je bila reakcija ljudi u Srbiji, a kako se to čulo u svetu, kada ste osvojili prvu titulu Evrolige te 1977. godine?

"Reakcija, pa, svet to ne gleda tako... Evropljani to gledaju kao veliki spektakl, sjajan događaj, ali u svetu je to manje bitno. Amerikanci su imali NBA, pre toga i ABA uz NCAA. Sada je to drugačije, oko 25 odsto igrača u SAD je iz Evrope, ali tada nam je bilo bitno šta će reći u Evropi, stekli smo poštovanje i Izraelci su mogli da budu ponosni na sve šta se dogodilo. Bili su deo nečega prestižnog, što je značilo mnogo više nego što se vidi na prvi pogled"

Ljudi poput Vlade Divca su generalno vrlo značajni za to što je danas sve veći broj Evropljana u NBA.

"Naravno, to je bio veliki igrač. Evroliga je promenila pravilnik o strancima i odnela nekako taj izgled lojalnosti, nema više to da je ceo tim iz jedne zemlje. Da Hruščev zna da ima grčkog trenera u CSKA okretao bi se u grobu. Sada ima stranaca svuda, ne možeš više po tome da razaznaš ko je ko i to je malo uticalo i na navijače. Ljudi dolaze da gledaju dobre timove, pa timovi rupe popunjavaju recimo američkim igračima. Ja sam Makabiju rekao pre 3 godine da dovedu Nejta Voltersa, da je on danas tu Makabi bi igrao na Fajnal Foru. Sa svime što se desilo sa ruskim timovima, Makabi i Zvezda imaju šanse za Top 8. Biću na utakmici večeras, očekujem da ovo bude emotivna utakmica, vrlo bitna utakmica za oba tima jer pobednik zadržava tu vatru koja ga nosi u Top 8. Zvezda je pobedila Real Madrid, mi smo pobedili CSKA i Barselonu, a gubili od timova od kojih nismo smeli. Da smo imali Voltersa, bilo bi mnogo bolje. Imamo Skotija VIlbekina kao što ste rekli, ali on je fokusiran na poentiranje, ne da bude plejmejker, drugačiji bi tim sa Nejtom bio. Obožavam tog igrača. Kod nas je povredio rame i to ga je usporilo. Evropska košarka se menja, navijači i dalje dolaze i gledaju, ali nekako je manej zainteresovanost nisu toliko upućeni i ne znaju baš sve igrače u timovima"

Foto: Ambasada Izraela

Vaša priča je poput nekog filma, rođeni ste u Americi, a ceo život proveli u Izraelu:

"Šampioni u srednjoj školi, pa Ilinois i Big 10 konferencija u NCAA... Izabran sam među 10 najboljih igrača nacije zajedno sa Rikom Berijem, Bilom Bredlijem, Bilijem Kaninghemom, Džerijem Slounom, Gejlom Gudričom... Kakav OlStar tim... U to vreme je NBA bio drugačiji, igrači su zarađivali 12.000 dolara, a Vilt imao 100.000, a Bil Rasel 100.001 dolar, da bi bio najplaćeniji. To je bila odlična para za to vreme, ali nije kao danas. Da sam danas bio biran, imao bih oko 3,5 miliona dolara godišnje. Pa sam posle drafta otišao na ruki kamp Baltimor Bulitsa, imao sam lep stan, pa sam dobio prvi poziv da dođem u Izrael. To je bio prvi put da sam napustio SAD, nikada ranije nisam bio negde. Tražio sam 10 dana odmora da odem u Izrael i obiđem zemlju, pa nisam ni sumnjao da će mi to promeniti život. Video sam kako ti ljudi žive, kako se ja tamo uklapam i to me je privuklo. Prvi čovek Makabija mi je prišao, a on je preživeo Holokaust i na ruci imao brojeve od koncentracionog logora, sve ono što smo videli u filmovima. I on mi kaže da mogu da odem u Ameriku i budem jedan u moru igrača, a mogu i da dođem u Izrael, podignem Makabi i budem legenda jednog dana. Pristao sam na taj izazov, jer je moj otac iz Poljske došao u Izrael 1921. godine, a tu je bio i moj deda par godina ranije i gradili su aerodrom u Izraelu, prvi aerodrom u zemlji, on je bio deo tog osoblja. Došao sam na godinu dana da vidim kako mogu da pomognem nakon završenog fakulteta i master diplome pa sam iskoristio mogućnost da nešto veliko uradim i promenim. U Kupu pobednika Kupova smo igrali finale, beležio sam 29.2 poena u finalu, kao što ste rekli bio sam najbolji strelac tadašnjeg Kupa Rejmonda Saporte 1967. godine. I toga nisam bio svestan dok nisam video na internetu zvaničnu statistiku. Imao sam 17.9 poena, a Miki Berkovic 17.8. On je čovek kome sam predao ključeve ekipe, a sa njim sam i dan danas u sjajnim odnosima, zajedno treniramo i zajedno treniramo unuke. I moj i njegov unuk imaju po 13 godina i treniraju košarku"

Foto: Ambasada Izraela

Vaš nadimak je "Gospodin košarka", šta to znači za vas?

"Nadimak kao nadimak, ali najveća nagrada za Izraelca je državni orden "Ponos Izraela" i bio sam prvi sportista koji je to dobio. Pre par godina sam od jedne ženske košarkaške organizacije dobio nagradu "čuvar Izraela" koju je godinu dana pre mene dobio gospodin koji je čuvao Izraele od nacista i borio se protiv njih. Tako da je to za mene značilo mnogo više od košarke, iako je košarkaška nagrada. Ja nisam političar, ne umem da se ponašam kao političar pa sam se okrenuo Bilu Bredliju, prijatelju košarkašu koji je bio i političar i on mi je dao par korisnih saveta. Takmičio se sa Alom Gorom za predsednika i izgubio, tako da je uspešan u politici. U Kini sam takođe imao sastanke kao ambasador dobre volje Izraela, gde sam objašnjavao ljudima da je Jao Ming koji je moj dobar prijatelj došao u Izrael da studira istoriju. Ljudi ga nisu prepoznali isprva, ne znam kako ne vidite Jao Minga, hahaha. Da Jao Ming ide po svetu i priča o Kini, ljudi bi mislili lepo o Kini, a to je ambasador dobre volje. Pa su to i razumeli na taj način. Nego, pre 45 godina smo osvojili Evroligu u Beogradu, obeležavamo 30 godina dobrih odnosa prijateljske zemlje Srbije i Izraela, obeležavam 52 godine od prvog velikog internacionalnog finala koje sam igrao u Beogradu, tako da je za mene ovo velika stvar i velika poseta. Otkako sam nogom kročio u Beograd, prošlo je pola veka. Sada imam 11 unuka, prelep život sam živeo i pravo da vam kažem ne bih ništa promenio. Da mogu sve bih ponovo uradio isto", rekao je Tal Brodi.