Dead man walking

Posle najvećeg fudbalskog potresa koji je zabeležio seizmološki zavod u Mančesteru, od pet stepeni po Salah-Klopovoj skali, logično se postavlja pitanje – u kojoj grupi je dan posle debakla na „Teatru snova“ Ole Gunar Solskjer?

Obrni okreni, posle svake trezvenije analize doći ćete do toga da je posle 0:5 u derbiju sa Liverpulom, Norvežanin već sada u cipelama svojih prethodnika, Dejvida Mojsa, Luja van Gala i Žozea Murinja.

Što bi Enlezi to slikovito opisali, on je “dead man walking”.

Ili bi barem to morao da bude. Svakom, pa i onom najtvrdokornijem branitelju teze da je Ole čovek budućnosti Junajteda, sada je jasno – od ovoga nema oporavka.

Da se niko ne zavarava - ovo je bolni nadir jednog kluba, doticanje dna jednog kompleksnog trogodišnjeg projekta.

Iako su na Old Trafordu, naročito u ovih osam postfergusonovskih godina, zdušno radili na tome da uporno gaje i počesto konzumiraju iluzionističku biljku buniku, teško da sada mogu da nađu dovoljnu količinu Bladi Merija koji će ih otrezniti posle tako sramotnog popodneva kakvo je bilo ono nedeljno, protiv najvećeg rivala.

I ne samo tog, što samo produbljuje glib u koji mančesterski brod neumoljivo tone. Jang Bojs? Vest Hem u Liga kupu? Aston Vila? Lester? Primiti 19 golova u pet poraza od starta sezone? Mančester junajted!?

Kormilo je zaglavljeno, do srži je u blatu, voda nadire sa svih strana, a kraj crnog sleda mečeva još se ne nazire.

Totenhem i Atalanta na strani, Mančester siti kod kuće, Viljareal…

Foto: Profimedia

Utisak je da bi ovako klimavom Junajtedu problem sada bio da igra i sa lokalnim Salfordom, koji je u vlasništvu Gerija Nevila, Rajana Gigsa i Pola Skolsa, vedeta koji su, kao i svi koji su gledali ovo poniženje na Teatru snova, mogli samo da konstatuju ravnu liniju na kardiogramu – srce Junajteda prestalo je da kuca još na isteku prvog poluvremena, na 0:4!

Kamera ne laže. Ona savršeno detektuje ono što se odigrava na ljudskim licima, naročito kada je objektiv dovoljno blizu da vidite svaku poru, grimasu, pogled.

Aleks Ferguson, čovek koji je vaspostavio u svojoj eri mega standarde, mogao je samo da vrti glavom u neverici pred onim što vidi, osećajući kako se carstvo koje je tako uporno i mukotrpno gradio 26,5 godina, pretvara u prah i pepeo.

Da se razumemo – lukavi Škot je osetio da se ono kruni još poslednjih godina njegovog šefovanja, ali je ipak otišao uzdignute glave, sa 20. titulom prvaka, ostavivši tim koji je samo sezonu kasnije skliznuo na sramno sedmom mesto.

Sigurno mu je bilo neudobno u loži gledajući početničke greške gotovo sve do jednog igrača u crvenom, damari su mu udarali žestoko i sigurno se onako škotski, gorštački, ljutio i imao želju da Hariju Megvajeru i Luku Šou, Fredu, Mektominiju, kome god, propisno izvuče uši.

Kod njega to nije moglo da prođe – on je za onakve poteze igrače slao na klupu i po tri meseca. Ili još češće van kluba, u narednom prelaznom roku.

Nedisciplinu i bezobrazluk u igri nije trpeo, kažnjavao ih je oštro i surovo i otuda je i imao toliko uspeha, jer su svi znali da sa njim nema šale.

A samo kojih dvadesetak redova ispod, na klupi, sedeo je njegov bivši igrač, okružen takođe dvojicom njegovih bivši igrača (Mik Felan i Majk Kerik), u stanju takvog limba da jednostavno nije znao gde se nalazi i “gde udara”.

Foto: Profimedia

Ferguson je bio “Hrabro srce”, ser Vilijam Volas, oličen na filmskom platnu u nezaboravnoj ulozi Mela Gibsona. Čovek – pesnica.

Solskjer je mančmelou, puder, sapunica. Nema u njemu kremena, vatre, da skoči, podvikne, da reorganizuje, da preseče, preokrene, isforsira Plan B. Kako bi, kada ga nema?

Teško ćete u fudbalu uspeti ako svima idete niz dlaku, ako sve tolerišete i smejete se. Ponekad treba preseći čvor, poput Aleksandra Makedonskog.

Ali šta reći kada Oleu uporno na sredini igraju Mektomini i Fred, nesrećna kombinacija, dok na klupi sedi iskusni Nemanja Matić, koji je makar i u tim tridesetim godinama koliko toliko kadar da zapuši rupe pozadi.

Ili to zlatno amsterdamsko čedo, Doni van de Bek, koji se pita kojom to alhemijom, iz nedelje u nedelju, MekFred dvojac biva u startnih 11, ispred njega?

Učio je od njega, ali Ole radi sve suprotno od Fergusona – Megvajera za skandalozne greške nagrađuje time što ga uporno gura u startnih 11, sve sa trakom oko ruke!

Kupio je Džejdona Sanča za 85 miliona da mu igra desno, ali ga uporno forsira na levu stranu, toliko da iritira sve na tribinama. Pa ga onda preseli na klupu.

I što je najgore, kako onakav Hari Megvajer može bilo koga da inspiriše na nešto?

I tu kamera ne laže – slika i prilika pozicije u kojoj je sada Junajted pokazuje upravo to ko im je kapiten.

On je dirigent jednog totalno raštimovanog orkestra, gde svako svira po svojim notama i za svoje pare, a melodija je takva kao da nikada jedan drugog nisu sreli ili da, nedaj bože, ne govore!

Foto: Profimedia/© Kevin Quigley/Daily Mail/dmg media

Nesposobnost da sa svoje polovine, pod pritiskom, iznesu loptu, bez grešaka, kojim se smeju i klinci u školskom dvorištu, otkrila je krater u kvalitetu koji postoji između njih i protivnika, u ovom slučaju Liverpula, a sasvim je jasno i Sitija i Čelsija.

Razmak između njihove i igre Klopove mašinerije, meri se u fudbalskim svetlosnim godinama, brzina misli u igri i idejnim rešenjima na terenu, zastrašujuća je u korist ekipe sa Enfilda, koja je još jednom pokazala majstorstvo, svu lepotu i jednostavnost fudbala.

Pojeli su Mančester junajted u jednom zalogaju.

Da nisu pustili nogu sa papučice gasa na tih 5:0, ovo je mogao biti najkošmariji fudbalski vikend u istoriji Old Traforda, daleko bolniji od onih 1:6 sa Sitijem i Totenhemom.

Neko će reći, da, ali Junajted po imenima, nije daleko iza Liverpula.

Stvar je u tome što ne igraju imena. Ili igraju, ali onako kao u Junajtedu. Svako za sebe. Sve se svodi na individualni bljesak, otuda tih 14 napabirčenih bodova i šest u Ligi šampiona.

Fudbal je, ne zaboravimo, timska igra. To kao da su u Junajtedu zaboravili.

Nema hemije, nema kohezije, linije su daleko jedna od druge i nepovezane, dijapazon grešaka je zastrašujući.

Kada ekipa u gotovo svakoj utakmici u poslednjih godinu dana sebi dozvoli da posle prve iole ozbiljnije akcije protivnika vadi loptu iz mreže, neće biti da je tu samo do igrača.

Junajted nema organizaciju igre, definiciju šta igra i kako želi da igra i sve se svodi na besomučnu improvizaciju u stilu, ako prođe-prođe. Stvar je u tome što to u eri današnjeg fudbala najčešće ne prolazi.

Istina je da je fudbal ciklična igra, da je sve u fazama, ali ono što je kod Junajteda problematično je drastično odsustvo konstantnosti poslednjih godina.

Šest poraza u Premijer ligi prošle sezone, kod kuće, ove već dva, plus jedan u Liga kupu, sve to ukazuje da je klub odavno izgubio oslonac, tvrđavu. Sada samo retko neinspirisana i loša ekipa neće sa Old Traforda poneti kući makar bod.

To je u eri Aleksa Fergusona bilo u domenu incidenta i brzo bi se sve vraćalo na standardno.

I pitanje je, šta sada, sa Solskjerom?

Nema dalje. Presudu je sam ispisao. Odradio je ono za šta je doveden, vratio je pozitivnu atmosferu posle toksičnog Murinjovog odlaska, otarasio se određenog broja igrača koji su činili pravu balast, a ostali su iz prethodnih režima, doveo ekipu do svog plafona – drugog mesta prošle sezone.

Pogubio je sva polufinala u kojima je bio, kao i finale Lige Evrope i opšti je utisak da je to njegov limit, kraj, i da nema kapacitet da tim odvede na nivo više, čak i dva, na kojim operišu Klop, Tuhel, Gvardiola. I tu je Džejmi Karager apsolutno u pravu.

Jer, ne leti se u visine sa tegovima od sto kila na nogama.

Čak se i Solskjeru, ubici dečijeg lica, dok je davao intervju posle meča i gutao knedle, izgubio osmeh posle poraza od Liverpula.

Isuviše dugo je to bio recept – izgubljeni standardi, pad u mediokritetski raj gde je apsolutno sve moguće opravdati i pustiti, da se u tom gustom sledu utakmica, nadate tome da napabirčite koji gram sreće i da će na zgarište koje ste ostavili za sobom napadati ruzmarin, snjegovi i šaš...

Scenes at Old Trafford 65 minutes in, down 5-0. pic.twitter.com/Bt1TxPUdDt

— NBC Sports Soccer (@NBCSportsSoccer) October 24, 2021

To baš ne ide. Ne kada ste šef giganta kakav je Mančester junajted.

Iste večeri, posle poraza od Reala, ljutiti Barsini „los kulosi“ su okružili automobil u kom je bio Ronald Kuman.

U Mančesteru nije bilo tog filma, i to pokazuje koliko je kome stalo.

Kakvo je tamo stanje haosa, ne bi me čudilo da Glejzeri nisu ništa ni gledali i da im je neko samo javio kakav je bio rezultat.

Što bi to bilo čudno? Oni i onako uglavnom ne dolaze na utakmice, interesuju ih samo deonice, akcije, sponzorski ugovori, prodati dresovi, jednom rečju, profit.

Solskjer se u tu sliku, „ne diraj u naše carstvo“, savršeno uklapao svojom pomiriteljskom, mirotvoračkom politikom.

Štos je u tome što će sada, možda naterani silom prilika, nekako morati da reaguju.

Pitanje je samo ko, kada je Ed Vudvord u ostavci, a Ričard Arnold još nije ozvaničen na funkciju izvršnog direktora, treba da preseče i donese odluku?

Nekompetentni Glejzerovi? Daren Flečer i Džon Murtou? Ko uopšte sada odlučuje o fudbalskim stvarima u Junajtedu?

Ali to je posebna priča. Uostalom, ovako nešto, moglo se dogoditi samo u takvom, čisto profiterskom sistemu. Gluvom za stvari fudbala.

Junajted je odavno postao korporacija i u velikoj je opasnosti da se uskoro pretvori u fudbalski mit. Bio jednom jedan Junajted...

Solskjer je mogao da se spasi bede i časno podnese ostavku, ali posle meča je odbio da prizna kapitulaciju, rekavši da je „otišao predaleko da bi sada stao“.

Otišao je predaleko, ali ovde mora da stane, ako ima razuma.

Problem je što je pregoreo i preigrao se. I što bi neko morao da ga zaustavi, pre nego što bude kasno za sezonu.

Pitanje je samo ko će to uraditi?

Jer Junajted je ove sezone prešao preko crvene linije...