Omaha, omaha!

Dve hiljade prva, septembar, nedelja veče dva dana pre terorističkih napada na SAD, 19 časova. Posle mase fudbalskih utakmica na raznim kanalima na 3K počinje nova, ali nešto je čudna. Lopta nije okrugla, igrači imaju kacige i štitnike, znam šta je američki fudbal, ali otkud to sad kod nas!?

Proveo sam narednih 5-6 sati pripijen uz televizijski ekran kao omađijan, nisam dao ni "starom" dnevnik da pogleda. Igra u kojoj meč od 60 minuta traje tri sata, a aktivno se igra oko 15 minuta, me je opčinila.

Tako je počelo moje NFL ludilo, one godine kada je neki tamo anonimus, 199. pik sa drafta, Tom Brejdi dobio šansu zahvaljujući povredi Drua Bledsoa i postao najmlađi kvorterbek osvajač Superboula.

Sada već legenda Nju Ingland Petriotsa, kako to već biva na ovim prostorima, kao novi šampion odmah postaje najveća zvezda ovog novog sporta kod nas, ali on nije razlog zbog čega mi je NFL ušao u krv.

Već sam polako počeo da proničem u sistem igre kada sam video kvorterbeka koji je radio sve suprotno od onoga što je važilo za "standard". Nisu mu bile potrebne desetine sekundi da organizuje saigrače kako bi pokrenuo napad, samo bi autoritativno uzviknuo "Omaha" i svi bi se u sekundi našli na svojoj poziciji.

foto: Getty images

Za nekog relativno neiskusnog u toj igri (četvrta sezona) delovao je kao da već decenijama to radi i da je on trener svog tima, sam, jedan, a ne da cela svita kontroliše akcije 11 vs 11 momaka na zelenoj podlozi. Ko bi rekao da će to postati od rukija koji i dalje drži rekord sa najviše intersepšna u prvoj NFL sezoni. Kako su godine prolazile bio je sve veći užitak gledati ga kako diriguje na terenu, bez obzira da li ste “navijač” Koltsa ili ne, a ja nisam. Nijedna druga utakmica nije mogla da se poredi sa onim što je donosilo gledanje Koltsa i Meninga, čak ni Brejdi i Petriotsi koji su u tom periodu bili suvereni šampioni.

Već tada, kao laik kada je u pitanju američki fudbal, bilo mi je jasno da sam svedok stvaranja istinske legende, čoveka o kojem će se u NFL pričati i kroz nekoliko decenija kao što se danas pripoveda o Džimu Braunu, Džuniju Junitasu, Džou Montani, Džeriju Rajsu, kao što u "našim" sportovima pričamo o Peleu, Maradoni, Zidanu u fudbalu, ili Birdu, Džabaru, Medžiku, Džordanu u košarci, te Borgu, Mekinrou, Bekeru, Samprasu u tenisu.

foto: Getty images

Nama zaluđenicima za ovu većini na ovim prostorima neshvatljivu igru doneo je nezaboravne "šahovske" partije sa Bilom Beličikom, legendarno rivalstvo sa Brejdijem, pokazavši nam da ni kada si na vrhu ne treba da prestaneš da juriš savršenstvo, već i da tada ostaješ posle treninga duže i on onih koji tek treba da se dokažu, te "maltretiraš" svog iscrpljenog hvatača bezbrojnim dodavanjima, pa tek onda odeš na pivo (u njegovom slučaju Badvajzer).

U NFL je posle njega došlo i tek će doći mnogo talentovanih kvorterbekova, možda i nadarenijih, svakako atletski sposobnijih, ali teško da će i jedan imati njegov nivo inteligencije i sposobnosti čitanja ove igre koji će na sličan način uspeti da je promene u korenu.

Odlazi kao rekorder NFL-a po broju bačenih jardi i tačdauna, kao petostruki MVP, kao dvostruki osvajač Superboula, jedini kvorterbek koji je to učinio sa dva različita tima, i najstariji kojem je to pošlo za rukom, ali nije statistika ono što Pejtona Meninga čini najvećim.

foto: Getty images

NFL je američko društvo u malom, svakodnevna borba za opstanak, mnogi ovu igru dovode u paralelu sa psihologijom rata. U tom slučaju, Mening je Napoleon.

Mening je zauvek izmenio NFL, promenio osnove shvatanja uloge kvorterbeka na terenu, načina na koji se pokreće napad, konstantno je pomerao granice igre i sve oko sebe činio boljima, a to mu je priznao i sam Brejdi.

Generacije novih kvorterbekova, bilo u NFL ili koledžu su odrastale ugledajući se na njega, želeći da igraju kao Mening, zbog čega će postati besmrtan.

Svaka čast Brejdiju, neka se njegovi obožavatelji ne ljute, ali otišao je verovatno najbolji NFL kvorterbek svih vremena.

Zbogom, Šerife! Uživali smo u tvom rodeu.