Premijer liga: Povratak džedaja

U evropskom fudbalu ne postoji nijedna druga liga u kojoj možete naći dva tako izjednačena, a tako jaka kluba. Kakve god da navijačke strasti vladaju između dva kluba, teško je poverovati da nekome nije žao zbog toga što se titula na može podeliti na dva dela, pa je uspeh «Tobdžija» u finalu FA kupa samo prirodna i pravedna posledica sezone koja je za nama.

Paralelno sa trkom između Junajteda i Arsenala tekla je trka njihovih najboljih igrača u prethodnoj sezoni, istinskih zvezda, ljudi koji su u najtežim trenucima za svoje klubove preuzimali ne sebe odgovornost, ali ih to nije sprečilo da ostave i individualni pečat. Tjeri Anri je nagrađen kao najbolji igrač sezone i od strane kolega-profesionalaca i od strane novinara. Tom izboru niko ozbiljan ne bi mogao naći zamerku. Anri je sa 24 gola bio drugi strelac lige, sa 20 asistencija prvi asistent lige (drugoplasirani Gigs stao na 11). Ali, što je još važnije, Anri je bio personifikacija ubistvene Arsenalove igre. Zbog njega, protivničke ekipe nikad nisu mirne. Jer, greška na bilo kojem delu terena može se pretvoriti u loptu u sopstvenoj mreži u roku od 6-7 sekundi. Nikad u istoriji fudbala jedan klub nije imao tako brzu transformaciju iz odbrane u napad kao Arsenal, a osnovu te brzine čini tandem Pires-Anri, zaslužan za većinu golova koje «Tobdžije» postižu.

Na drugoj strani nalazi se Rud Van Nistelroj. Rud nije brz kao Tjeri, niti je tako dobar tehničar. Ali, Rud je nemilosrdan (zlobnici bi rekli – Rud češće pada – jer nad njim je ove sezone suđeno 12 penala!). Ovaj Holanđanin postigao je 25 golova u ligi, više nego bilo ko od konkurenata. Još je impresivniji njegov učinak u celoj sezoni – 44 gola, 12 više od Anrija, 16 više od Ovena. Bonus podatak – na svakoj utakmici u Ligi šampiona na kojoj je nastupao, Van Nistelroj je postigao bar jedan gol (ukupno 14). Od kada se Kantona, u maju 1997, povukao sa terena, Junajted nije imao čoveka koji će sam donositi pobede u nizu. Sada ga ima. Rud Van Nistelroj je nesumnjivo bio presudni faktor u borbi giganata za prevlast u engleskom fudbalu.

I tu se pojavljuje prvo veliko pitanje ove sezone.

Pomenuli smo već da je Anri dobio nagradu u obe konkurencije, i da je nagrada bila potpuno zaslužena. Međutim, neverovatan je podatak da za čoveka, koji je prvi strelac lige, koji je presudio kome će pripasti titula i koji je naterao i Ser Aleksa da ga izdvoji kao ključnog igrača u pohodu, nije bilo mesta u timu šampionata koji biraju engleski novinari. Među 11 za sezonu 2002/2003 novinari su izabrali Alana Širera. Širer je, bez dileme, imao sjajnu sezonu u Njukaslu, ali... Ovaj podatak govori puno o stanju sportskog novinarstva u Engleskoj. Komercijalizacija sporta donela je nezamislive stvari – da ozbiljni mediji prenose vesti koje objave San i Dejli Miror, da se više piše o novoj Bekamovoj frizuri, nego o njegovim slobodnim udarcima.

Utisak je da su upravo mediji odigrali značajnu ulogu u raspletu sezone. Tokom zime, priče o Arsenalovoj nepobedivosti ponavljale su se horski sa svih strana, ostavivši očigledan utisak na igrače tog kluba. Kada je Ferguson u februaru pokrenuo priču o preteranoj samouverenosti tima iz severnog Londona, mnogi ga nisu ozbiljno shvatili. Događaji u preostala tri meseca potpuno su mu dali za pravo.

No, prednost Premijer lige nad ostalim evropskim takmičenjima uvek je bila u tome što se priča o njoj ne završava pričom o borbi za prvaka. Naprotiv, ovo je liga koja konstantno napreduje, a napreduje zato što veliki broj klubova igra izuzetno kvalitetan fudbal. Činjenica da je Vest Hem ispao iz lige, a to je klub koji ima 4 engleska i desetak reprezentativaca drugih država, jasno govori o tome kakva je konkurencija. Bolton se za dlaku spasio, a u redovima ovog kluba igraju takvi majstori i čarobnjaci kakvi su Džej Džej Okoča i Juri Đorkaef. Snaga Njukasla, Čelsija ili Liverpula poznata je svakom makar prosečnom poznavaocu fudbala, ali partije koje su pružale ekipe Evertona, Blekburna i Sautemptona zaista su iznad očekivanja.

Uz sve pomenute, u ligi ima i klubova koji umeju da odigraju fantastično, koji su puni odličnih fudbalera, ali koji iz različitih razloga nisu uspeli da dobre partije pružaju u kontinuitetu. U ovom slučaju misli se na Midlzbro, Mančester Siti, Totenhem. Konačno, o mogućnostima Lidsa ne treba trošiti reči, ali su uzroci krize u jorkširskom klubu poznati.

Upravo završena sezona odlično je pokazala kolika je važnost dobrog trenera. Ono što na velikoj evropskoj sceni vidimo na primeru Juventusa (dajte Lipiju bilo kojih 11 igrača i boriće se za titulu), pokazao je najbolje Dejvid Mojs. Jer, mogu Ser Aleks i Arsen da osvajaju trofeje, ali ono što je Mojs napravio od Evertona može se uporediti samo sa čudom iz San Sebastijana. Sa gotovo istim timom, koji je tavorio i strepeo prethodnih 8 godina, ovaj Škot je do dva meseca pred kraj sezone ravnopravno jurio plasman u Ligu šampiona. Veći deo sezone Everton je proveo ispred Liverpula, a to zaista ne govori ni o čemu, osim o razlici u vođenju ekipe. Na stranu na kojoj je Mojs, možemo staviti Gordona Strahana, koji je održao obećanje i napravio od Sautemptona ozbiljnu ekipu brže nego što je iko očekivao; Alana Kurbišlija, o kojem više i ne treba trošiti reči, dovoljno je pogledati kakvim sredstvima raspolaže i kakve rezultate ostvaruje; Stiva Brusa, koji je mudrim vođenjem i pametnom transfer politikom debitantsku sezonu u Premijer ligi krunisao titulom prvaka Vest Midlendsa i vrlo respektabilnim položajem u ligi; konačno, Grejema Sunesa, koji je u poslednjem trenutku upravo od Mojsovog Evertona preoteo mesto u Kupu UEFA.

Na drugoj strani, Žeraru Ulijeu društvo mogu praviti Glen Hodl, čovek koji je na pragu da potpuno uništi Totenhem; Hauard Vilkinson, čije je postavljanje na čelo Sanderlenda bilo potpuno suicidan potez uprave; Teri Venejbls, koji je srećom po Lids otišao na vreme, inače bismo njega ostavili za kraj; Glen Rouder, koji je sa timom kakav ima Vest Hem uspeo da ispadne iz lige – pravi podvig. Da se ne hvalimo, ali odavno smo vam ukazali na opasnost koju po svoje klubove predstavljaju ova petorica menadžera.

U nekim klubovima problemi su išli znatno dublje od mesta na trenerskoj klupi. Način na koji je Lids rasprodavao igrače zaista je neverovatan i poprilično neshvatljiv. Da ne ulazimo u priču da pola Primere i gotovo cela Serija A duguju više od Jorkširaca, u istoj ligi se nalazi jedan Čelsi, čiji je dug veći od onog koji ima Lids. Međutim, Čelsi je sačuvao kompletan tim i izborio šansu za spas, koja se pojavljuje u obliku Lige šampiona. Poslednji razuman potez uprave Lidsa bio je prodaja Rija Ferdinanda (jer 45 miliona evra je preterana suma i za Vijerija, a Rio je defanzivac koji tek treba da se razvija i realno vredi otprilike tri puta manje). Od tog trenutka usledili su zaista čudni transferi (Robi Kin, Fauler, Vudgejt), od kojih klub nije imao koristi (sva tri su zbirno donela 33 miliona evra, ni trećinu ukupnog duga).

Još su stravičniji problemi zahvatili Sanderlend. I na terenu i van njega klub se cele sezone suočavao sa porazima i na kraju doživeo potpunu blamažu – 15 vezanih poraza, najmanji broj bodova od kad postoji Premijer liga (manje i od Svindona), a čak su i najverniji navijači u Engleskoj počeli da izbegavaju utakmice na Stadionu svetlosti. Sudbina Fulama je neizvesna, jer je gazda kluba Mohamed Al Fajed saopštio da više neće ulagati u klub, jer je jasno da u dogledno vreme Fulam neće imati svoj stadion po standardima Premijer lige, a jasno je da kao podstanari «Kolibaši» nikad neće skupiti dovoljno novca za iskorak iz borbe za opstanak. Autor ovog teksta očekivao je ovu krizu i najavljivao je još pre početka sezone, jer je cela priča oko Fulama bila bazirana na previsokim očekivanjima – da bi bio isplativ, ovaj klub je trebalo da u dve sezone dosegne Ligu šampiona. Međutim, uz pomoć dosta sreće, ali i odličnog vođenja koje je u finišu obezbedio 32-godišnji menadžer-početnik Kris Kolman, manji tim iz zapadnog Londona uspeo je da se izbori za još jednu godinu u eliti.

Finansijska kriza u evropskom fudbalu uzdrmala je i Englesku. Premijer liga je prošla znatno bolje nego mnoga druga takmičenja, na kontinentu ili na Ostrvu, ali je jasno da su velike promene u načinu finansiranja fudbala neminovne. Pominjali smo mnogo puta Lids i Čelsi, u debelom minusu su Sanderlend i Fulam, ali alarmantan je podatak da je u «crvenoj zoni» i Arsenal. Uprkos dobrim rezultatima, «Tobdžije» ne mogu da pokriju svoje troškove iz jednostavnog razloga – Hajberi je premali za standarde koje je Vengerova era postavila. Nove loše vesti stižu iz Islingtona, gde se sprema gradnja novog doma za londonske «crveno-bele» - stadion neće biti gotov u prvobitno najavljenom roku. Ovim problemom ćemo se baviti drugom prilikom, a za sada samo ukazujemo na uticaj koji je finansijska kriza imala na upravo okončanu sezonu.

Dva giganta

Ako je na početku sezone bilo očekivano da će se borba za titulu voditi utroje, do Nove godine postalo je jasno da Liverpul nema snage da se ravnopravno nosi sa Arsenalom i Junajtedom. Tokom većeg dela sezone londonski tim imao je prednost u odnosu na rivala iz Lankašira. I ne samo na tabeli, Arsenal je zaista imao i psihološku prednost sve do pomenute februarske situacije, kada je Ferguson pokrenuo pitanje preterane samouverenosti. Tada se sve promenilo. Umesto da dovrše posao, «Tobdžije» su počele da traže opravdanja i dokaze za sopstvenu superiornost. Počele su da preterano razmišljaju o sopstvenim mogućnostima, zanemarivši osnovnu lekciju, koju smo svi valjda naučili iz «Ratova zvezda» - u ključnom trenutku treba verovati svojim instinktima. I tada su kola krenula nizbrdo. Prvo je došao fatalni neuspeh u Ligi šampiona. Pominjali smo već da su mediji najavljivali da će Arsenal jurišati na triplu krunu – Premijer ligu, FA kup i Ligu šampiona. U svojih 12 mečeva u Ligi šampiona Arsenal je ostvario 3 pobede (PSV, Roma, Okser), sve tri na strani. Na Hajberiju samo 5 remija i poraz. A protivnici, iako kvalitetni, nisu bili sama evropska elita. I upravo je najkvalitetnije svetsko takmičenje otkrilo sve slabosti Arsenala – mali broj ofanzivnih oružja, baziranih gotovo isključivo na kontranapadu, i nedovoljno kvalitetna odbrana. Te slabosti će presuditi u finišu.

Naravno, kao i obično, odlučilo je tempiranje forme. Mančester Junajted je imao očajan start, blamirao se protiv Boltona i Sitija, gubio bodove u Sanderlendu i Lidsu. Ali, kada je prošao Boxing Day, prošli su i problemi. U ligi Junajted nije izgubio u 2003. Šta se dešavalo u finišu sezone, kada je ovaj klub sa po 4 razlike tukao Liverpul i Njukasl u samo 7 dana, nema potrebe preciznije opisivati. Mnogo je važnija činjenica da titulu donosi stabilna forma, a taj faktor je ovog proleća (nasuprot prethodnom) bio na strani Junajteda.

Iako je Arsenal konačno pao na timovima koji su jedva preživeli u ligi (Bolton, Lids), ne treba steći pogrešnu sliku. Arsenal je cele sezone bio nemilosrdan sa upadljivo slabijim protivnicima. Poraz od Lidsa u 37. kolu bio je jedini neuspeh ove ekipe protiv timova plasiranih ispod 8. mesta. Međutim, njihov skor sa ekipama iz 8 najboljih bio je katastrofalan – 3 pobede u 14 utakmica, 15 od moguća 42 boda. Ako bi se napravila tabela učinka protiv rivala iz top 8 (a to su upravo one ekipe koje su obeležile sezonu i bile upadljivo bolje od ostatka) Arsenal bi za Junajtedom zaostajao neverovatnih 18 bodova. Tu je ključ borbe za titulu. Setimo se, prošle sezone je u trouglu Arsenal – Liverpul – Man Utd londonski klub osvojio 10 bodova, Liverpul 7, a Junajted 0. Na kraju sezone Arsenal je imao 10 bodova više od Junajteda, a 7 više od Liverpula (koji je negde zagubio ona dodatna 4 boda). Dakle, titule u Premijer ligi (za razliku od, recimo, SCG) dobijaju se u borbi sa direktnim rivalima.

Daleko od toga da je Arsenalova sezona bila neimpresivna. Predatorski pristup utakmicama protiv manjih klubova bio je spektakularan (setimo se samo uništavanja Man Sitija na Mejn Roudu – 4:0 u 19. minutu). Daleko i od toga da je Junajtedova sezona bila bezgrešna (ponovo ćemo na Mejn Roud, gde je Junajted pobeđen i pregažen od istog Sitija sa 3:1, a svi koji se bave ligom smatraju tu predstavu najsramnijom u novijoj istoriji kluba).Kad je Junajted u pitanju, posebno treba obratiti pažnju na dve stvari. Osim Van Nistelroja, Filipa Nevila i fenomenalnog Džona O'Šeja (uz Runija svakako otkrovenje sezone) nijedan igrač tima sa Old Traforda nije imao sezonu bez veoma slabog perioda. Golmani su povremeno bivali smešni, Ferdinand nije učvrstio odbranu, Solšer i Forlan su imali zvezdane, ali i očajne serije, a vezni red... Kin i Bat neupotrebljivi, Gigs potpuno van forme, Bekam daleko ispod očekivanja, Veron nespojiv sa domaćim takmičenjima. Skolsova serija tokom proleća je impresivna, ali setimo se samo dugih perioda beskorisnosti dok je jesen prelazila u zimu, koje je i sam isticao u tadašnjim izjavama.

Druga stvar je čudna odluka Ser Aleksa. On je usred sezone na operacioni sto poslao 7 fudbalera. Sedam članova tima preskočilo je veći deo prve polovine sezone, zato što je menadžer hteo da budu potpuno spremni za finiš. Neki nisu uspeli da se vrate do kraja (Bat, Veron), neki jesu. Bilo kako bilo, cilj je ostvaren, a titula vraćena na Old Traford.

Tako je Junajtedova dinastija nastavljena. Da je Arsenal odbranio titulu, živeli bismo u drugoj godini vladavine ovog kluba, a niko od Francuza ne bi razmišljao o odlasku.

Ovako, prošla je i jedanaesta godina vladavine Junajteda, koja biva prekinuta sporadično, ali samo na kratko. Osam titula u jedanaest sezona je uspeh koji je u istoriji engleskog fudbala ostvario samo veliki Liverpul s kraja 70-ih i početka 80-ih.

Evropski snovi

Kada je Njukasl prošle sezone izdržao sedam meseci u trci sa velikom trojkom engleskog fudbala, svi su bili iznenađeni. Ove sezone iznenađenja nije bilo. «Svrake» su najperspektivniji tim Premijer lige, ali tim koji je već sazreo da u kontinuitetu igra fantastično. Većina poznavalaca engleskog fudbala odavala je ovom klubu priznanje za najlepši fudbal u ligi. Tim sa severa počiva na nekoliko jednostavnih pretpostavki – veza iskustva (Ser Bobi Robson, Širer, Spid) i mladosti (Dajer, Džinas, Viana, Ameobi), veza domaćeg i međunarodnog talenta (Rober, Solano), ujednačen kvalitet svih linija i veliki broj načina da se postigne gol.

Robson je svoj posao na obali Tajna obavio fantastično. Od kluba koji je ogroman potrošač novca, ali ne vraća uloženo, napravio je nešto što već traje, a pred sobom ima viziju sjajne budućnosti. Uz samo dve zamene ovaj klub može ostati u istom sastavu narednih 5 godina, a odana publika i veliki stadion garantuju da će biti novca i za pojačanja. Zato nikoga ne treba da iznenadi ako se titula u narednim sezonama preseli na Sent Džejms Park.

Klaudio Ranijeri je konačno uspeo. Još jedan potrošački klub (činjenica da je Gulit trenirao oba kluba, sa posebnim akcentom na podatak da je raspolagao čekovnom knjižicom, značajno ih je unazadila u prethodnim sezonama) uspeo je da prevaziđe sušni period i da se vrati tamo, gde je gazda Ken Bejts namerio da ga dovede – u Ligu šampiona.

Čelsi je klub koji je u jednom trenutku predstavljao moderno doba u evropskom fudbalu – malo trofeja, prosečna istorija, ali bogat gazda i dobro okruženje. Odlično je poznato da politička i kulturna elita prestonice Ujedinjenog kraljevstva uglavnom podržava ovaj klub iz najbogatijeg dela grada. Zahvaljujući tome Čelsi je i sa manjim stadionom uspevao da pokrije cenu gajenja talentovanog sastava, jednostavno naplaćujući svoje usluge skuplje od ostatka lige. Međutim, izostanak rezultata se žestoko odrazio na finansije kluba. Zato je ovaj povratak na najveću scenu od istorijske važnosti za «Plavce».

Tokom cele sezone Čelsi je igrao dobro. Ključni čovek ovog preporoda je Đanfranko Zola, čiji talenat i znanje nikad i nisu bili pod znakom pitanja, ali je njegova spremnost u 36. godini zaista bila fascinantna. Iako Haselbajnk i Gudjonsen nisu igrali na nivou iz prethodne sezone, iako je Kudičini slabije branio, Zola je uspeo da izvuče klub iz nekoliko neugodnih situacija i dovede ga u poziciju da sam odlučuje o svojoj sudbini. Pobeda u poslednjem kolu nad Liverpulom donela je znatno više nego što su se u klubu nadali prošlog avgusta.

O Liverpulu je ovde često i dugo pisano. Kritike na račun Žerara Ulije mnogi su shvatali kao nedobronamerne. Međutim, ova sezona je logična posledica loših poteza ovog Francuza, kako na tržištu, tako i u vođenju tima. Setimo se da je prošlog leta Ulije u klub doveo niz francusko-afričkih fudbalera. Niko od njih (Diuf, Diao, Šejru, Traore) nije ispunio očekivanja. Naprotiv, Šejru i Diao nisu uspeli da se izbore za mesto u timu, jer jednostavno nisu kvalitetniji od igrača koji su već bili u sastavu, a Diuf i Traore su na terenu više bili smetnja saigračima, nego što su proizvodili korist.

Fantastična serija na početku sezone (7 pobeda u nizu, 4 boda ispred Arsenala posle 10 kola) ubrzo je zamenjena otrežnjavajućim nizom neuspeha, koji su doveli do toga da se klub pre Nove godine formalno oprosti od šampionskih ambicija. Prolećnom serijom Liverpul je uspeo da se izbori za plasman iznad gradskog rivala Evertona, ali je nizom od dva poraza na samom kraju Liga šampiona izmakla, zaokruživši sezonu u jednu reč – katastrofa. Blamaža u Ligi šampiona, gde su izbačeni od Bazela, 5. mesto u Ligi, kao i ispadanje od Seltika iz Kupa UEFA ne bi smeli da budu zaboravljeni samo zbog trofeja u Liga kupu, osvojenog posle sjajne igre protiv Man. Junajteda. Jedina svetla tačka u timu bio je Dani Marfi, koji je pokazao stabilnu formu i veliku zrelost. Ulije za leto najavljuje novi pohod na tržište. Ako se završi kao prethodni, očekujte uskoro pobunu na Kopu. A prvi znaci nisu dobri – najavljena je prodaja Didija Hamana.

Uspešne priče

Ako se za pomenutih pet klubova znalo da čine krem engleskog fudbala, naredna tri su se u vrhu našla više ili manje neočekivano. Šesto mesto i Kup UEFA u poslednjem kolu je obezbedila ekipa Blekburna. Pod vođstvom Grejema Sunesa, koji je potpuno sazreo kao menadžer (sećamo ga se i po neuspešnim danima na klupi Liverpula sredinom devedesetih) klub sa Ivud Parka postigao je i više nego što se očekivalo. Činjenica da su Roversi dva puta pobedili Arsenal, a jednom Junajted govori dovoljno o tome koliko je samopouzdanje momaka u plavo-belim dresovima. Međutim, tamna strana priče leži u mečevima sa najlošijim timovima lige (protiv Vest Hema, Sanderlenda i Boltona 5 bodova od mogućih 18).

Ključ uspeha lankaširske ekipe svakako je podatak da joj mrežu čuva ubedljivo najbolji golman prethodne sezone, Bred Fridel. Amerikanac je prošle sezone bio u odličnoj formi, tokom leta na Svetskom prvenstvu još bolji, da bi u prethodnih 9 meseci bio fascinantan. Izabran je za golmana sezone, u kojoj nije ni imao nikakvu ozbiljnu konkurenciju. Roversi su sve bolji, a tek će sledeća sezona pokazati mogu li dalje. Ključno pitanje leži u tome može li klub zadržati sjajni tandem Dan – Daf od naleta bogatijih.

Senzacija ove sezone bio je Everton. Klub sa Gudisona godinama je tavorio, a onda je uprava rešila da dovede mladog trenera iz Prestona. Dejvid Mojs je na neobjašnjiv način ulio samopouzdanje igračima kakvi su Vir, Džemil, Nejsmit i Votson, vratio je u život Ričarda Rajta, a onda izvukao džokera u vidu Vejna Runija. Tinejdžer mu je vratio najslavnijim pogotkom sezone, kojim je srušio desetomesečnu nepobedivost Arsenala i postao najmlađi strelac u istoriji Lige. Do kraja sezone 17-godišnjak je svima koji su sumnjali u superlative dokazao da preterivanja nije bilo. Fantastična snaga, fantastična tehnika, neustrašivost i usredsređenost na cilj. Ako Engleska čeka naslednika Linekera, Širera, pa i Ovena, nema sumnje ko je prvi kandidat.

Čudo na Gudisonu je tim veće, ako se uzmu u obzir zaista skromna sredstva kojima raspolaže ovaj klub. Finiš sezone vratio je «Karamele» u realnost, a poraz poslednjeg dana ostavio ih je izvan evropskih takmičenja. Cinici su već komentarisali – fantastična sezona u kojoj je osvojeno ništa, a klub uspeo da izgubi od Šruzberija (poraz u kupu, 1:2, od kluba koji je osvojio poslednje mesto u Trećoj diviziji i napušta profesionalni fudbal). Bilo kako bilo, Mojs je titulu menadžera godine zaslužio, jer je izveo nešto u šta niko nije verovao pre 15 meseci.

U Kup UEFA plasirala se ekipa Sautemptona. «Sveci» su u ligi osvojili osmo mesto, ali su se plasirali u finale FA kupa i tako ostvarili ovogodišnji cilj. Klub sa južne obale je u prvenstvu značajno bolje igrao do plasmana u polufinale kupa, a posle toga su se opustili, ali su na kraju ipak izborili najbolji plasman u premijerligaškoj istoriji. Nema nikakve sumnje da je i u ovoj priči sa srećnim krajem odlučujuću ulogu odigrao jedan Škot. Gordon Strahan je od Koventrija napravio sjajnu družinu, pre nego što se ekonomska realnost pobrinula da ga liši najboljih igrača, što je dovelo do ispadanja iz lige. U Hemširu neće biti tako. Kada je prošlog leta odbacio spekulacije o prodaji Vejna Bridža Liverpulu za pozamašnih 12 miliona evra, Strahan je prokomentarisao:»Ovo više nije mali klub, koji prodaje svoje najbolje igrače. Ako to budemo radili, nikad nećemo napredovati». Bridž je ostao, pridružio mu se čitav niz kvalitetnih, a jeftinih igrača (dva Svensona, Delap), sjajni Anti Niemi. Naravno, pitanje je šta bi se dogodilo da Džejms Biti nije imao sezonu kakvu je imao, a prava reč je – briljantna. Dvadesettri gola za Sautempton u prvoj ligi nije postigao niko pre njega. Za kraj, moramo ovde pomenuti Krisa Marsdena, čoveka koji je godinama potcenjivan, a čiji je doprinos uspehu kluba ogroman.

Pomešane emocije

Kada je Kevin Kigen uveo Mančester Siti u Premijer ligu, obećao je brojnim i odanim navijačima da je doba straha za status iza njih. Uprava kluba potkrepila je tu tvrdnju pozamašnim sredstvima i za Siti nije bilo straha. Daleko od toga da je ova ekipa ispunila svoj potencijal, njihova sezona je bila previše šizofrenična. Pomenuli smo ranije kako su «Građani» odigrali mečeve sa Junajtedom i Arsenalom pred svojom publikom. Dramatičnih razlika bilo je još – pobeda na Enfildu i poraz kod kuće od Vest Broma, da navedemo samo najupadljivije domete. Činjenica je da Kigen nikad svojim klubovima nije uspevao da donese stabilnost, ali je uz njega uvek išao optimizam i vera u uspeh. To je za Siti u ovoj fazi više nego dovoljno. Novi potezi na tržištu i prelazak na novi, veći i komforniji Gradski mančesterski stadion trebalo bi da budu dovoljni za sledeći korak. A posle... ko zna? Ne zaboravite da je u godini kada je Junajted osvojio prvi Kup šampiona za Englesku (1968), prvak države bio Siti.

Kada je posle jedne i po decenije u najvišem rangu iz Premijer lige ispao Vimbldon, mnogi su bili tužni, bojeći se da liga gubi ekipu sa jedinstvenim pedigreom – mali i siromašan klub, otpisan na početku svake sezone, koji se potom transformiše u ubicu divova, i redovno završava sezonu u gornjoj polovini tabele. Sad Premijer liga ima novu takvu ekipu – Čarlton. Iako klub iz jugoistočnog Londona ne uspeva da se sa tolikim uspehom nosi sa velikima, niti da priređuje neobične obrte kao «Luda družina», činjenica je da Kurbišli vodi najsiromašniji tim u ligi kroz takmičenje na neverovatan način. Od Dina Kajlija do Džejsona Juela Čarlton čine igrači koje ostali članovi Premijer lige nisu želeli u svojim redovima. Oduzmimo Pola Končeskog i Skota Parkera, produkte lokalne fudbalske škole i kandidate za reprezentaciju i dobićemo tim čija zbirna vrednost ne doseže cenu nekih članova prve postave Arsenala i Junajteda. Ali, na Veliju sve funkcioniše. Kako, zna verovatno samo Kurbišli.

Kada se posle uspešno okončanog plej-ofa Birmingem plasirao u Premijer ligu, opšte očekivanje je bilo da neće potrajati duže od jednog leta. Međutim, Stiv Brus je imao od koga da nauči zanat, podigavši četiri puta šampionski pehar tokom 90-ih. Brus je u ovoj sezoni uradio apsolutno isto ono što je Sem Olardajs učinio prethodne. Birmingem je počeo sezonu dobro, usledio je period krize i veliki strah tokom Božićnih praznika. Onda je Brus iskoristio januarski period bolje od svih konkurenata. Doveo je, kao i Olardajs prethodne godine, igrače koji imaju šta da dokažu. Digari je krenuo sporo, ali ga je Brus podržao u trenutku krize. Epilog – dugokosi napadač je završio sezonu formom kakvu nije imao još od vremena velikog Bordoa (1996). Metju Apson je obezbedio mesto u reprezentaciji. Birmingem je komotno trinaesti. A u oba gradska derbija poražena je Vila. Navijači Brama teško da su mogli i da zamisle bolju sezonu.

Ključ uspeha ovog kluba je u tome što su znali da izaberu protivnike. Protiv timova iz donje polovine tabele «plavi» su treći u ligi (!), iza Arsenala i Njukasla, a ispred Man. Junajteda. To što su protiv 10 najboljih u ligi osvojili 11 bodova od mogućih 60 ne brine nikog na Sent Endruzu. A i zašto bi?

Stiv MekLaren je najavio da će povesti Midlzbro u vrh engleskog fudbala. Sakupio je u prethodnoj sezoni igrače koji su takav rezultat mogli i da ostvare. Nisu uspeli u tome. Klub je završio na jedanaestom mestu. Neuspeh? Ne baš. Boro je s vremena na vreme izgledao odlično. Konačno, to je klub koji je poslednji pobedio šampiona. Međutim, potpuno je neverovatno da ovakav tim ostvaruje toliko različite rezultate na domaćem terenu u odnosu na gostovanja (odnos pobeda i poraza kod kuće 10-2, na strani 3-13). Obično je takva zavisnost od domaće publike odlika timova punih britanskih igrača, međutim Boro je prepun stranih zvezda (Džeremi, Boateng, Makarone, Bokšić). Pred MekLarenom je sada teži deo posla, da sa sličnim sastavom sledeće sezone ostvari upadljivo bolji rezultat.

Učešće u Intertoto kupu obično ima velike posledice po klub. Fulam je u tom takmičenju bio odličan, a dobru formu preneo je i u prvenstvo. Međutim, kako to obično biva, sa dolaskom novembra takvi klubovi potpuno ispadaju iz forme i slede teški trenuci. A kada su u Fulam stigli teški trenuci, napali su ovaj klub sa svih strana. Događaji van terena samo su se slagali u jednu mučnu priču. Najpre je Al Fajed saopštio da ne može finansijski da izdrži rekonstrukciju Krejven Kotidža. Zatim je propao pokušaj nalaženja pogodne lokacije u blizini (gde to još ima da neko gradi stadion u zoni gde su nekretnine najskuplje?). Onda je održavanje kluba postalo preskupo – neće biti novca za transfere. Usledilo je saopštenje da Tigana od leta neće biti na čelu kluba. Za sve to vreme tražio se stadion na kojem će klub igrati sledeće sezone. Ono što su igrači ovog kluba postigli u takvim okolnostima zaista je podvig. Posebne pohvale zaslužili su Šon Dejvis, Fakunda Sava i pre svih fenomenalni Sted Malbrank. Klub je u odsudnim trenucima imao priličnu dozu sportske sreće, ali zaslužili su je. Kada je Tigana shvatio da su odnosi na preniskoj tački i napustio klub, zamenio ga je fenomenalno Kris Kolman. Ovaj 32-godišnjak izborio je 14. mesto na kraju sezone, uz 3 pobede u 5 mečeva na čelu «Kolibaša». Međutim, sledeća sezona biće nesumnjivo mnogo teža.

«Veliki Sem» Olardajs ponovio je trik. Ponovo je Bolton uspeo da opstane u poslednjem trenutku. Mada, po sastavu tima, Vonderersi nisu ni bili za borbu za opstanak. Okoči je trebalo vremena da se navikne na sistem igre na Ostrvu, ali kada se privikao priređivao je zaista magične momente. Osim, naravno, navijačima Arsenala i nesrećnom Reju Parloru, koji verovatno još uvek ne zna gde je ona lopta. Upravo u mečevima sa dva najveća kluba Bolton je pokazao vrhunsku vrednost, potpuno ih nadigravši na svom stadionu. Veoma dobri Jusi Jeskelejnen uspeo je da pokrije priličan broj rupa koji mu je ostavila odbrana, najslabiji deo tima. Takođe, Bolton je izborio spas u sezoni u kojoj je dvocifren broj bodova izgubio u zaustavnom vremenu. Ispostavilo se na kraju da je ova inter-brigada, sastavljena od ljudi nenaviknutih na borbu za opstanak, uspela u svom zadatku.

Tužna priča

Kada je Totenhem bio na čelu tabele, tokom septembra, svi u klubu najavljivali su borbu za titulu, a u najmanju ruku za Ligu šampiona. Da nije bilo te serije, tim sa Vajt Hart Lejna bi verovatno završio u Prvoj diviziji. Ako je do ove sezone još bilo entuzijasta, koji su verovali u to da Glen Hodl može da vodi fudbalski tim, sada dileme više nema. Totenhem je nekad (dok je Hodl igrao fudbal) bio tim koji obećava uzbuđenje i lep fudbal. Danas, ovaj tim je postao ozbiljan konkurent Aston Vili za titulu najdosadnijeg u ligi. I tu nije kraj problemima. Ovom klubu očigledno nedostaje strategija. Igrači su potpuno nemotivisani, a taktika krajnje neubedljiva. Da im se nije posrećilo sa Robijem Kinom i upravom Lidsa, «Pevci» bi imali velikih problema u svim linijama tima. Ako se nešto značajno ne promeni (a Hodl je favorit na kladionicama da bude sledeći otpušten menadžer) tim Gorana Bunjevčevića bi mogao da doživi ružno iznenađenje sledeće sezone.

Pomenuli smo već Aston Vilu. Ovaj klub je pre 21 godine bio prvak Evrope. Danas je drugi u svom gradu. Uz to ide najprazniji stadion u ligi. Propadanje Vile dugo je trajalo, a navijači «bordo-plavih» mogu da se nadaju da je u protekloj sezoni doseglo dno. Vila van kuće nije mogla da pobedi nikoga (sa izuzetkom one sjajne partije u Midlzbrou – 5:2), a protiv timova iz vrha izgledala je uverljivo taman koliko i Vest Brom minus borbenost. Odlazeći sa mesta menadžera Grejem Tejlor je rekao da je ova sezona bila predviđena za sazrevanje mladih igrača i da nije iznenađen očajnim plasmanom (16. mesto).

O drami na Eland Roudu puno je pisano ove sezone. Klub je išao iz lošeg u gori potez tokom čitave sezone, i tek je postavljanje Pitera Rida na mesto menadžera koliko-toliko stabilizovalo polufinalistu Lige šampiona od pre tri sezone. Sve je počelo kada je, posle Ferdinandovog odlaska, Piteru Ridsdejlu palo na pamet da klubu nije potreban Robi Kin. Terija Venejblsa niko nije mnogo pitao kada je trebalo prodavati igrače. Sam Venejbls nikad se nije dokazao kao klupski trener na Ostrvu, a svakako da nije najbolja ideja takvom treneru staviti u ruke tim, koji je pre tri godine važio za budućeg šampiona. Naravno, uz jednu bitnu razliku – karakter igrača Lidsa zahteva nekoga ko će im biti nesumnjivi autoritet. Činjenica da Ian Hart nije dao gol dok Venejbls nije oteran iz kluba, da je Viduka pod Piterom Ridom imao prosek od jednog i po gola po meču i da je opstanak obezbeđen pobedom na Hajberiju, jasno ukazuje na to gde je bila slaba karika kluba sa belom ružom na grbu. Naravno, Ridsdejl je bio dugoročni problem, a njegov odlazak mogao bi biti najava brzog povratka Lidsa u vrh engleskog fudbala.

Sumrak

Kada himna nekog kluba govori o balonima sapunice koji se raspršuju kao nade navijača, i nije čudo kada klub ispadne na ovakav način. Vest Hem je po kvalitetu tima spadao u gornju polovinu lige. Međutim, nestručno vođen od Glena Roudera, tim nije koristio svoje prednosti (odličan vezni red, dobar napad). Nasuprot tome, protivnici su koristili sve slabosti «Čekićara» - spektakularno lošu odbranu i veoma nepouzdanog Dejvida Džejmsa (brani nemoguće, a zatim prima nemoguće). «Zvezda» prve faze prvenstva bio je Kristijan Dejli, koji je u dresu kluba i reprezentacije bio direktan krivac za 7 golova u 14 dana. Međutim, Repka i Brin nisu bili mnogo bolji. Tokom cele sezone Vest Hem se borio iz neravnopravne pozicije, u koju je upao na samom startu. Činjenica da je Rouder rešio da ne računa na Paola Di Kanija neverovatna je sama za sebe. Kada je Trevor Bruking pozvao Italijana u tim u samom finišu, on je kroz suze postizao golove i vratio nadu. Bilo bi fer reći da Vest Hem nije imao sreće – niko u istoriji lige nije ispao sa 42 boda. Međutim, sa sastavom kakvim su raspolagali, «Čekićari» nisu smeli da dođu u situaciju da zavise od sreće.

Kako smo najavljivali pre početka sezone, Vest Bromvič Albion nije klub za Premijer ligu. Od samog početka tri stvari su bile jasne – ovaj klub ima fanatičnu borbenost, ima fenomenalne navijače i nema kvalitet. Do polovine sezone Vest Brom se još i držao, osvajao bodove i uspevao da iznenadi ponekog protivnika. Posle Božića bilo je očigledno da za njih jednostavno nema nade. Ako su na početku sezone Rasel Hoult i Nil Klement izgledali kao ljudi koji svoje saigrače mogu povesti u borbu za opstanak, vremenom su popustili i utopili se u prosečnost kluba. Jedina zaista svetla tačka bio je Džejson Kumas. Međutim, ovom klubu treba odati priznanje, jer se borio do kraja, i kada je već postao drugoligaš.

Sve suprotno može se reći za Sanderlend. Sezona iza nas biće noćna mora za brojne navijače ovog kluba, koji neće zaboraviti sramotu koju su im ljubimci naneli. Pre početka sezone bilo je očekivano da će se «Crne mačke» boriti za opstanak. Ono što je Sanderlend učinio u finišu sezone, kada je vezao 15 poraza, zaista predstavlja sramotu, kakvu odavno nijedna ostrvska ekipa nije doživela. Kakvi god da su problemi, sa kojima se ovaj klub morao suočiti, nema opravdanja za takvu seriju. Treba konstatovati da je u pojedinim trenucima sreća potpuno okrenula leđa Sanderlendu. Dešavalo se da njegovi igrači postignu i po tri autogola na jednom meču (protiv Čarltona u februaru). Sezona je za ovaj klub bila izgubljena onog trenutka kad je umesto Pitera Rida za menadžera doveden Hauard Vilkinson. Vilko se odavno nije bavio ovim poslom i očigledno da nije umeo da se vrati u njega. Mik MekKarti došao je prekasno da bilo šta promeni, na startu svoje ere doživeo je poraze od dva direktna rivala, pa je finiš sezone odigran potpuno bez koncentracije.