Marija Trmčić: "Navijam prvo za sebe"

"Nikada do sada nisam bila u Kanadi, niti u Americi uopšte. Ovo je moj prvi susret sa ovakvim snegom i mislim da se dobro navikavam. Predhodnih dana uslovi su bili totalno nepovoljni, kiša, magla, sneg, visoke temperature, ali sam skijala svaki dan kako sam isplanirala sa svojim trenerom. Trudim se da iskoristim svaki momenat da do trke imam sto vise vožnji na ovakvom snegu," kaže Marija Trmčić.

Kakvo takmičenje očekuješ, ko su tvoje favoritkinje i zbog čega?

"Takmičenje je teško, takve su Olimpijske igre. Svi su u najboljoj formi, koju tempiraju sigurno poslednjih godinu i po dana. Nadam se da ću na trci biti opuštena, dobro raspoložena i da ću uspeti da odvezem dve dobre vožnje. To će biti moj veliki uspeh, da prebrodim bilo kakvu tremu, opterećenje, to što nemam svog trenera pored sebe na startu i da odvezem trku baš onako kako zamislim. Što se favorita tiče, navijam prvo za sebe pa onda za druge," kaže kroz smeh, "ali pošto još nemamo takve uslove da bi se umešali među prve tri, onda bih volela da prvo mesto ili neko koje donosi medalju zauzme Šarka Zahrobska, koja može lepo da odveze kada je to najbitnije ili Lindzi Von."

Kako izgleda biti vrhunska skijašica u zemlji u kojoj se malo ulaže u taj sport, šta te nosi da radiš, da napreduješ, odakle crpiš energiju?

"Meni izgleda normalno, mada je svima ostalima čudno," smeje se na svoj račun, "Ja se ovim bavim od kada sam bila veoma mala. Trener mi je bio i ostao moj otac, a kako skijanje trenira i moja mlađa sestra, on je sve posvetio tome da nam pomogne i pruži nam mogucnost da se tim sportom bavimo bez obzira na to što Srbija nije zemlja u kojoj je skijanje popularno niti bitno. Sve radimo porodično, da tako kažem, zato svaki naš uspeh ima još veći značaj, jer smo nešto napravili zajedno, ulažući svoja sredstva i vreme. A skijanje je specifičan sport, ili mi se bar čini.. kad se upletete u treninge, trke, FIS bodove i ostalo, onda nema nazad, hoćete samo napred. Dosta mi je pomoglo i u životu, jer sam naučila da se borim, da budem spremna na sve, da podnesem nepodnošljivo i da uspem u svemu sto smislim. Vrlo mlada sam prešla tu barijeru da nešto ne mogu i shvatila da je moguće sve za šta se boriš. Znam da ovo vreme ne bacam u vetar i da ću u budućnosti imati veliku korist od svega ovog," kaže Trmčićeva.

Učestvovala si na dva seniorska svetska prvenstva, na jednom juniorskom, kakvi su utisci iz Maribora, Area i Valdizera, koliko su takva takmičenja, velika, drugačija od svega?

"Moja prva velika trka bile su Olimpijske igre u Torinu, gde sam bila među najmlađima na startu, bez iskustva. Ipak rezultat je bio solidan. U Areu sam imala dobru vožnju, sa dobrim prolaznim vremenom, ali na žalost trku nisam završila. Prošle godine u Val d Izeru nisam bila u formi, nismo imali sredstva za treninge i nisam mogla da se spremim za trku. Ipak, mislim da sam na tim trkama sticala iskustvo, koje će doći do izražaja ove ili sledeće sezone. Bilo bi dobro da imamo više prilika da startujemo u Svetskom kupu, jer treba vremena da se 'uđe u stos' za takve trke, da se navikne na jaku konkurenciju i takve staze."

Bila si i na dve Univerzijade, kakva su ti sećanja na ta takmičenja?

"Na Univerzijadi 2007. u Torinu sam imala povredu kolena na trci velesaloma, dok sam na slalomu posle dobre prve vožnje imala peh, jer mi je štap pukao na pola staze i držao se na štitniku. Bez obzira na to nastavila sam da vozim, ali se štap upleo između skija i izletela sam sa staze. Bilo mi je neverovatno krivo, ali mi je s druge strane bilo drago sto sam dobro vozila i borila se koliko sam mogla. U Kini je bila druga priča... opet sam došla bez dovoljno treninga, teško sam se navikla na vremensku razliku i sve je išlo loše. Imala sam i problema sa cipelama, koje su bile previše tvrde i nisu mi 'legle' najbolje, a par dana pred put 'presekle cu mi cirkulaciju' i nisam mogla da stanem na levu nogu nekoliko dana. Odmah posle trke sam ih promenila, pa su krenuli bolji rezultati."

I pored iskustva sa velikih takmičenja ponovo je bilo teško pripremiti se zbog nekih problema koje većina učesnica olimpijskih trka nema.

"Ova sezona je bila veoma naporna, jer sam poprilično mala sredstva morala da iskoristim maksimalno i napravim što veći broj dana treninga. Ali sam i pored toga, zahvaljujuci svojoj porodici, koja mi je kao i uvek najveća podrška, moralno i finansijski, pre svega svom ocu i treneru Zoranu, kondicionim trenerima Biljani i Danijelu Đukiću i Aleksandru Terziću, koji su cele sezone radili sa mnom, svom klubu Ski Art-u i prijateljima kluba, firmama 'Putevi' Užice, 'Pulsar' i 'Textil', uspela da odradim veći deo planiranih treninga. Takođe, Olimpijski komitet Srbije i moji rezultati iz predhodnih sezona su doprineli da budem stipendista Međunarodnog olimpijskog komiteta, kao Olimpijski kandidat, što je pomoglo da realizujem treninge. Od velikog značaja je i prijateljstvo sa ljudima iz InterSporta-Bruendl iz Austrije, koji su me spojili sa fabrikom Fišher od koje sam dobila veći deo opreme i čiji mi serviseri uvek pomažu. Bez te saradnje moja dalja sezona bi bila pod znakom pitanja jer ne bih imala sredstva za kompletnu opremu," kaže Marija Trmčić u razogovoru za B92.

"Trenirala sam u Austriji, Francuskoj, Švajcarskoj i Italiji tokom leta, na glečerima, a od decembra sam u Marija Almu u Austriji, gde nam je baza, jer se nalazi u blizini Salcburga pa nam je dosta centara u okolini i možemo lako da organizujemo treninge i odemo na trke," kaže jedna od tri predstavnice Srbije u alpskim disciplinama na Zimskim olimpijskim igrama u Vankuveru.