- Na licu mesta -

Kiki za B92: U srcu sam Francuskinja, a u glavi Srpkinja

Francuska teniserka Kristina Mladenović poreklom je iz Srbije i za B92 je rekla da ne može da zanemari srpske korene.

Podeli

Kristina je rođena u Francuskoj 1993, samo godinu dana pošto su se roditelji preselili zbog očevog posla. Dragan Mladenović je bivši profesionalni rukometaš koji je 1984. bio član olimpijskog tima Jugoslavije koji je u Los Anđelesu osvojio zlato.

‘Kiki’, koja je bila prva juniorka sveta na kraju prošle decenije, igrala je prvo finale u karijeri ove sezone u Strazburu, u kojem je izgubila od Sem Stosur.

Mladenovićeva je u razgovoru sa našom dopisnicom Anom Mitrić osim o Srbiji govorila o porodici, uspesima na teniskom terenu, odličnoj godini koju ima i ciljevima za budućnost.

Na koje pitanje si umorna da daješ odgovor?

„Tu su, očigledno, rutinska pitanja o mečevima, ali je normalno da ću odgovoriti na njih. Smeta mi što me francuski novinari stalno pitaju: ’Da li dobro podnosim pritisak medija i očekivanja’, jer je već prošlo nekoliko godina otkako sam na Turu. To je deo posla i u stvari je dobar znak ako treba da se izborim sa tim”, počela je priču Mladenovićeva za B92.

Tvoji roditelji su bili profesionalni sportisti, a ti i tvoj brat ste odlučili da krenete njihovim stopama. Šta sport znači članovima tvoje porodice, pošto su svi u njemu, ali se svi bavite ili ste se bavili nečim različitim?

„Sport je u našoj krvi. Za nas, to je normalno i prirodno. Ali, imati takvu porodicu – moj otac je bio rukometni golman, mama odbojkašica, moj brat je talentovani fudbaler, koji želi da postane profesionalac, a ja sam teniserka – prosto je fantastično. Roditelji nas nisu gurali ka ovakvom načinu života. Čak sam impresionirana svima nama jer smo svi posebni. Često se i šalimo na taj račun, pa kad mi dođu prijateljice, uvek na televiziji gledamo neki sportski događaj i uvek pitaju: ’Da li možemo da pustimo neki film ili nešto drugo”.

Da li ste takmičarski nastrojeni između sebe?

„Definitivno jesmo. U slobodno vreme volim da odem i odgledam neku utakmicu sa bratom ili da igram sa njim, a ponekad svi zajedno trčimo. Mi smo zaista sportska i zdrava porodica. To je naš stil života”.

Tvoji roditelji očigledno shvataju pritisak, putovanja i ostale aspekte tvog profesionalnog života, ali si ti jedina u porodici koja se bavi individualnim sportom. Da li to znači da postoje neke stvari koje oni ne mogu da razumeju?

„Imam tu sreću da zato što su bili profesionalni sportisti i to veoma visokom nivou razumeju mnogo. Ne mogu da mi pomognu taktički ili tehnički, iako su uz mene toliko godina i mnogo napreduju i uče po pitanju tenisa. Ali, oni su ti koji me poznaju najbolje i sjajni su roditelji, razumeju da iako je tenis moj posao, on nije ceo moj život. Sjajno je imati tako dobar odnos sa njima”.

Kako si izabrala baš tenis, da li si se okušala u nekom timskom sportu, kao što je odbojka, kad si bila klinka?

„Igrala sam i odbojku i tenis. Da bih promenila ritam, roditelji su me upoznali sa tenisom. Imala sam klub blizu kuće i to mi je izgledalo kao dobra ideja. Kao roditelji, oni su samo želeli da brat i ja budemo zdravi. Za decu je odlično da se bave sportom, a ne da su samo unutra ua kompjuterom. Bila sam veoma talentovana za odbojku, čak bolja nego u tenisu. Ali, odbojka mi je bila dosadna, sa osam-devet godina mi više nije bila zanimljiva jer sam već bila viša od ostalih devojčica i igrala sam bolje. Zato sam izabrala tenis i krenula svojim putem – zbog izazova, a zato što sam bila talentovana. Zaljubila sam se u taj sport, imala sam velike uspehe i igrala sam na prvom Gren slemu sa 14 i po godina. Međutim, to ne znači da je bilo lako, svako ima svoju priču i težak put do ispunjenja svojih ciljeva”.

Da li je postojao i neki kulturološki aspekt u toj odluci, pošto Francuska ima dugu tenisku tradiciju, dok su u bivšoj Jugoslaviji bili popularniji timski sportovi?

„Da, u stvari, imam to u sebi. Iako sam izabrala tenis i profesionalna teniserka sam, razmišljam timski. Volim Fed kup i Olimpijske igre, to su takmičenja koja me uzbuđuju. Drugačije je kada igram sama, drugačije se nosim sama sa sobom. Osećam da potičem iz porodice u kojoj se svi bave timskim sportom i ne mogu da zanemarim svoje srpske korene”.

Rođena si u Francuskoj, govoriš jezik i igraš za tu zemlju, ali da li ideš u Srbiju povremeno? Da li još imaš porodicu tamo?

„Nažalost, moje dve bake su preminule nedavno, tako da nemam više porodicu tamo. Zbog toga je teže otići u Srbiju, iako imam još neke rođake tamo. Komplikovano je i zbog mog rasporeda i putovanja, pa ne provodim mnogo vremena kod kuće. Ali, uvek govorim da sam u srcu Francuskinja, a u glavi Srpkinja, a neka ljudi razmišljaju šta to znači”.

Iako si u ovom trenutku primarno singl igračica, svoje najveće titule si osvojila u miksu. Kako je došlo do saradnje sa Danijelom Nestorom i koji efekat su uspesi koje si ostvarila u miksu uticali na tvoju karijeru u singlu?

„Jedne godine me je pre Rolan Garosa pitao da igram sa njim i bila sam impresionirana da je neko kao on – legenda u dublu, koji je osvojio sve što se može osvojiti – želeo da igra sa mnom. Rekla sam: ’Naravno’. Odmah smo stilgi do finala Rolan Garosa, a potom smo osvojili i Vimbldon i Australijan open. To je fantastično i zaista neverovatno da sam sve to iskusila, a tek imam 22 godine. Na početku karijere mi je dubl bio kao trening za singl, pošto mi je to prioritet. Ali, imati Gren slem titule je velika privilegija i zaista poštujem i pokušavam sebe da podsetim da je to nešto o čemu ću jednog dana pričati svojoj deci. Uživam igrajući dubl, ponosna sam na to, i srećna sam što mi pomaže u singlu. Dostići isti nivo u singlu, ako to bude moguće, moj je cilj”.

U Vašingtonu si osvojila titulu u dublu igrajući sa Belindom Benčič po prvi put u karijeri. Sada si se vratila startoj partnerki Timei Baboš?

„Da, ona je mojih godina, tačnije starija je samo četiri dana od mene i imamo odličan odnos. Znam Timeu veoma dobro i prošle godine na Vimbldonu smo odlučile da igramo zajedno. Sjajno je imati stalnu partnerku – postoji rutina koja olakšava svakodnevne treninge. A kada je to tvoja najbolja drugarica na Turu, onda je još bolje”.

Prošlog decembra si učestvovala u IPTL ligi sa ostalim zvezdama. Šta je najbolje iz tog iskustva? Da li misliš da je uticalo na ovu sezonu?

„Da, naravno. Ima veze sa onim o čemu sam malopre govorila – kolektivnim sportom i timskim duhom. Bilo je veoma zabavno igrati nešto na šta uopšte nismo navikli. Malo me je podsetilo na FED kup, ali nije u vašoj zemlji”.

Bila si u timu koji su činili većinom Balkanci – Novak Đoković, Nenad Zimonjić, Goran Ivanišević…

„Jeste, bilo je sjajno iskustvo biti deo tako neverovatne grupe pune Gren slem šampiona u svim kategorijama. Bilo je samo nekoliko izuzetaka – šoumen popug Gaela Monfisa. Bila sam impresionirana i ponosna što sam pozvana da učestvujem u takvom događaju. Mislim da je sjajno za tenis da postoje drugačija takmičenja i da ih publika može pratiti preko TV-a. Pravila su zabavna, nije baš da će biti uskoro usvojena na Turu, ali imati nešto ovako van sezone je sjajno za navijače. Što se mene lično tiče, uživala sam. Stadioni su bili puni, atmosfera je bila sjajna i imala sam veoma teške mečeve – bilo je interesantno igrati na tako visokom nivou tokom pauze”.

Karolina Voznijacki je bila još jedna devojka u tvom timu, ali pošto nije bila redovno prisutna, ti si morala da se dokažeš. Neki od tih mečeva mogli su da budu i četvrfinala velikih turnira?

„Definitivno. Moj tim me je zezao govoreći mi ‘Ti si MVP!’. Očigledno, bilo je mnogo očekivanja i pritiska kada pokušavate da donesete što je više moguće gemova svojoj ekipi. Mislim da sam odgovorio poprilično dobro. Svidelo mi se i osetila sam se dobro igrajući. Jedva čekam da se ponovo zabavljam sledeće godine”.

Na radaru teniskih fanova si već dugo, a osvojila si prvu veliku titulu 2013. godine. Sada kada si u Top 40 u singlu, da li osećaš da je trajalo duže i šta si očekivala da ćeš dobiti kada tamo stigneš?

„Bila sam i 35. pre dve godine, to mi je najbolji plasman, tako da želim da se vratim. Svako ima svoju priču, svoj način i proces, to se nikada ne zna. Za neke ide lako i oni ostaju u vrhu. Kod drugih se javljaju usponi i padovi. Neki stignu do Top 10 i onda se muče. Ne postoji konkretno jedan ključ za uspeh. Jedino što mogu od sebe da zahtevam jeste da naporno radim svakoga dana, da znam gde idem i šta treba da popravim. Kada to uradim, moći ću da idem još više. Srećna sam što dajem sve od sebe i nisam zabrinuta zbog vremena koje je bilo potrebno. Pokušavam da uživam u svakoj pobedi i mislim da je to najbolji način da se poboljšam”.

Kratko si eksperimentisala sa srpskim trenerima Dušanom Vemićem i Nemanjom Kontićem, ali to nije išlo kako treba. Kakav je stanje kod tebe što se tiče trenera?

„Od februara nemam trenera i mislim da do sada veoma dobro funkcioniše. Ta dva iskustva nisu ispala dobro – nisam se osećala u toj vrsti strukture, pa sam odlučila da idem po svom. Naravno, uvek imam familiju koja me podržava. Oni me ne nerviraju, ne pritiskaju i ne trude se da me mnogo savetuju o tenisu – mogu da me savetuju o drugim stvarima. Nikada mi neće reći ‘Moraš da uradiš ovo kod forhenda’. To je kul i donosi mi podršku oko važnih stvari u životu. Trenutno, mislim da mi ide veoma dobro. Znam šta moram da poboljšam i zato idem po svom. Ne pretvaram se da ciljeve mogu dostići sama. Situacija je otvorena, uvek mogu naći nekoga, ali mora dobro da se uklopi”.

Da li si postavila ciljeve za ovu sezonu i da li su oni u vezi sa plasmanom ili nekom određenom stvari?

„Kada ste na ovom nivou, stvarno morate razmišljati o takvim stvarima. Naravno, imam tehničke ciljeve – moram da popravim određene segmente poput kondicije, forhenda i bekhenda. Takođe, u takvim situacijama pokušavate da popravite plasman. Za sada sam zadovoljna šta sam ostvarila. Za sledeću godinu bi bilo lepo da budem nosilac (plasman među 32 najbolje) jer sam igrala protiv mnogih nosilaca u uvodnim fazama Gren slemova”, zaključila je Mladenovićeva za B92 koja će u tome i uspeti posle pobede nad Bojanom.

Prati B92 na Viberu

Na licu mesta

strana 1 od 3 idi na stranu