Monika Seleš - Forhendom preko mreže života

"Forhendom preko mreže života" je autobiografija Monike Seleš u kojoj jedna od najboljih teniserki svih vremena govori o najvažnijim trenucima u životu.

Podeli

Teniski počeci u Novom Sadu, odlazak na akademiju Nika Bolitijerija, prvi Gren slem trofej, mesto broj jedan na WTA listi, ubod nožem obožavaoca Štefi Graf, povratak na teniski teren, očeva smrt, borba sa viškom kilograma, kraj karijere najvažniji su momenti u knjizi. Ovo je jedan od njih...

"Kad sam stigla na Akademiju (ubrzo sam naučila da ozbiljna priroda načina treninga zaista opravdava veliko slovo), bio je to za mene ubrzani kurs tenisa na međunarodni način. Deca su dolazila sa svih strana – iz Mađarske, Nemačke, Argentine, Venecuele, i, naravno, Amerike. Bilo je to mesto spajanja različitih kultura, kao i na Šiljinim sportskim turnirima, ali bez bezbrižne zabave. Svi su bili bronzanog tena i prelepi, hodajući po šesnaest hektara Akademije sa jednim ciljem: da postanu ono najbolje što mogu da budu. Kao da sam stigla na farmu osunčanih malih teniskih paunova, koji se kočopere i prave važni proveravajući konkurenciju.

Da bi mogla da daje stipendije deci, Akademija je imala velik broj učenika koji su plaćali školarinu. Nije bila jeftina, tako da je postojao jaz između bogate dece koji su plaćali školarinu i dece pokupljene sa juniorskih turnira širom sveta i ostavljene ovde da se od njih prave šampioni. Deca sa stipendijom bila su tamo jer su pokazivali neobičan i obećavajući talenat, a da bi bili tako dobri, morali su da imaju glad za tenisom. Obično su dolazili iz skromnih i siromašnih sredina i koristili su tenis kao odskočnu dasku za bolji život. Deca koja su plaćala školarinu bila su tu jer su volela tenis, a njihovi roditelji imali su dovoljno novca da im omoguće priliku da tu ljubav i slede. Mogli su da kupe šta god da su želeli u klupskim prostorijama – to je bilo mesto za okupljanje svake večeri, ako niste bili raspoloženi da po petstoti put jedete piletinu u restoranu – a ja sam čuvala novac da se istrošim na malo pakovanje čokoladnog sladoleda Hagen-Das sa komadićima čokolade. Ovaj luksuz mogla sam da priuštim sebi svake druge nedelje i gledala sam u neverici kako deca kupuju hamburgere, hot-dogove i pomfrit svake večeri i odlaze do automata za slatkiše neograničen broj puta. Njihov slobodan pristup skupim grickalicama koje se nisu uklapale u moj budžet izgledao je podjednako impresivno kao kada su leteli kući za praznike svojim privatnim avionom. Imali su najbolju opremu na terenu, modernu Ges odeću van terena (očajnički sam želela farmerke sa odgovarajućom teksas-jaknom u svakoj boji), najbolju kosu i najbolji ten. Izgledali su kul. Kao u seriji Beverli Hils 90210, samo pre nego što je ona postojala.



Za vreme mog drugog meseca na Akademiji, razlika u našem poreklu pogodila me je direktno u lice. Hodala sam do terena radi popodnevnog treninga sa Raulom Ordonjezom, profesionalcem iz Kolumbije koji je imao neverovatne ruke, kad sam čula nešto na parkiralištu. Šljašteći crveni BMW kabriolet stao je ispred Akademije, a za volanom je bila jedna od kul devojaka sa savršenom kosom. Bio je to njen šesnaesti rođendan, a automobil je bio poklon od njenih roditelja. Stajala sam tamo šokirano je gledajući. Potpuno novi automobil? Kao rođendanski poklon? Moje omiljene bajadera čokoladice nisu sa tim mogle da se mere. Nisam bila toliko ljubomorna koliko zaprepašćena. Nisam mogla da razumem kako se nekome može dati nešto tek tako. Možda je to bila moja urođena istočnoevropska radna etika, ali delovalo mi je čudno da neko dobije nešto tako vredno samo zato što postoji. Napustila sam parkiralište razmišljajući koliko bih bila srećna kad bih imala takav život. Ali nisam ga imala, i bilo je vreme da se vratim na vežbanje forhenda. U tom trenutku sam shvatila da ću morati sama da izgradim svoju sreću. Drugog puta nije bilo.

Iako su neka deca bila bogata, a neka daleko od toga, svi su bili tamo jer su želeli da ih tenis okružuje kad spavaju, jedu i dišu. Neki su imali za cilj da postanu deo teniskih timova na koledžu, a drugi su želeli da budu broj jedan na svetu. Talenti su bili raznovrsni koliko i garderoba. Deca iz istočne Evrope imala su stil koji je delovao nekoliko godina zastarelo u odnosu na Amerikance, dok su oni iz Južne Amerike sve nosili kraće i uže od svih ostalih. Većina dece išla je u školu u Bradenton Preparatori Akademi i gurala nekoliko sati igre svakog dana. To nije bilo nalik ničemu što sam pre videla. U Novom Sadu niko od mojih prijatelja nije igrao tenis, tako da sam mogla da podelim svoj život na kategorije. Vikendima sam putovala po Evropi i igrala tenis, a za vreme nedelje bila sam obično dete koje je volelo da sluša A-Ha na svom vokmenu i da ide kod svojih prijateljica da se igra barbikama. Teniska Akademija Nika Boletijerija bila je pravi šok. Nije bilo razdvajanja tenisa, škole i kuće.

Brat i ja smo delili sobu u domu. Moj novi školski program bio je daleko lakši od onog u Novom Sadu, ali privikavanje na to da slušam engleski ceo dan bilo je jako naporno. Nastavnici su govorili prebrzo i ja sam se mučila sa domaćim zadacima svake večeri, frustrirana što ne mogu samo da proletim kroz njih kao što sam radila kod kuće. Čiste petice biće mnogo teže dobiti na Floridi. Zoltan, čiji je engleski bio daleko bolji od mog, učio je sa mnom nove reči svake večeri. Za vreme našeg prvog meseca u domu, u jednom trenutku ustala sam od stola i otišla do prozora.



„Kuda si krenula?“ pitao je. „Nismo još završili sa ovim poglavljem." Pomagao mi je da učim za sutrašnji kontrolni iz istorije, ali nešto drugo mi je tada privuklo pažnju. Stotinak metara dalje videlo se nekoliko teniskih terena. Svetla za igranje preko noći bila su upaljena. To nikad nisam videla kod kuće. Bili smo toliko svesni štednje struje da sam iz navike uvek gasila svetla kad izlazim iz sobe. Osvetljavanje celog terena bilo je nečuvena stvar. Ako ste želeli da igrate tenis, išli ste preko dana u malom periodu koji ste uspeli da izborite za sebe.

„Zoltane, pogledaj ovo!“ Nevoljno, prošetao je do prozora.

„Da, znam. Ovde imaju svetla na terenima." U 21. godini, nije ga bilo tako lako impresionirati kao mene. Ili to bar nije pokazivao. Ostatak noći sam provela skačući od stola svakih deset minuta da proverim da li su svetla još uvek upaljena. Ništa me nije moglo više impresionirati od tih svetlećih terena. Nisu gasili svetla sve do deset sati. Izgledalo je kao magično tenisko kraljevstvo. Ljudi su mogli da igraju preko cele godine, i ceo dan i noć ako su to želeli. Možda je Bradenton bio bolji i od Disney Worlda.

Na početku sam vrlo brzo napredovala u vojničkoj kulturi oko koje je Akademija bila stvorena. Od mene se očekivalo da treniram kao vojnik svetske klase koji se priprema za borbu svog života.

Tipičan dan na Boletijerijev način:

6h: buđenje, doručak;
od 7 do 8h: poseban trening sa naglaskom na tehniku;
od 8 do 11h: vežbe udaranja lopte;
od 11 do 12h: ručak;
od 12 do 16h: škola;
od 16 do 19h: vežbe udaranja lopte;
20h: večera;
od 20.30 do 22h: domaći rad;
22h u minut tačno: gašenje svetla;

PRAVILA:
Nema televizije radnim danom.
Nema telefoniranja radnim danom.
Nema kašnjenja na trening.
Nema kukanja.

Nik je bio padobranac u vojsci, i isti disciplinski režim doneo je u Akademiju. Bio je to vojni logor za obuku, i morali ste da date 100 posto da biste preživeli i uspeli. Povremeno bi nas častili izletom za vikend do tržnog centra ili plaže, ali osim toga bili smo okruženi tenisom dvadeset četiri časa dnevno. Bio je to prilično skučen život, kurs tenisa kao života umesto tenisa kao igre. Nisam bila sigurna da mi se dopada, ali bila sam toliko uplašena da ću zabrljati i izgubiti stipendiju da sam radila sve što mi je rečeno. Uz to, moj engleski nije baš bio tečan, pa sam prvih nekoliko meseci provela samo klimajući glavom potvrdno kad god bi me neko nešto pitao. Više puta bi se dogodilo da mi Nik izdeklamuje listu stvari na koje treba da obratim pažnju, a jedina reč koju bih uhvatila bila bi „dušo" (zvao je svaku devojčicu „dušo“). Klimnula bih glavom, ali ne bih rekla ni reči. Zoltan bi došao da me pita da li sam razumela išta. Ja bih rekla da nisam. Onda bi on nabrzaka uradio prevod pre nego što bi mašina počela da ispaljuje lopte u mom smeru. Nik je uvek delovao kao komandant na terenu i nisam želela da ga razočaram pa je bilo od ključne važnosti da shvatim njegova uputstva.



Dnevni režim u Akademiji bio je naporan za decu, ali Nik je vodio svojim primerom. Svakog jutra ustajao bi pre pet i uradio prvi trening pre nego što bi iko drugi ustao. Šta god da se dogodi, on je bio prvi na terenu i poslednji sa njega. Pridržavao se svojih pravila i nije voleo kad mu neko kuka, i ja to nikad nisam radila.

U takvoj okolini, pod pritiskom, stvari postanu vrlo napete. Isprva je bilo teško steći prijatelje, jer su se svi takmičili jedni protiv drugih. Kad sam stigla, igrala sam sa devojkama šest godina starijima od mene. Nije dobro prolazilo i one su obično besno napuštale teren. Imala sam toliko snage da sam morala da igram protiv nekog jačeg od mene ako želim da napredujem. Uskoro sam igrala isključivo protiv mog brata ili profesionalaca koji su radili na Akademiji, i to me je automatski izdvajalo od ostalih devojčica. Ručala sam sa bratom ili mojom prijateljicom Sandrom, čiji je tata, Toni, prišao mom ocu onog dana na Orindž boulu. Jednog dana brat je bio zauzet igrajući sa starijim momcima, a Sandre nije bilo nigde na vidiku. Kad sam ušla u restoran, imala sam manji napad panike jer sam morala da sednem sama. Osećala sam da me svi gledaju, iako verovatno niko nije ni obratio pažnju na mene. Ali pokušajte to da objasnite trianestogodišnjakinji koja se malo sporije razvija, a morala je sama da uđe u prepun restoran. Očajnički sam tražila slobodno mesto za sebe kad sam videla plavu devojčicu kako se smeši i pokazuje na slobodno mesto za njenim stolom.

„Ćao, ja sam Lisa“, rekla je dok je vezivala kosu u konjski rep pomoću trake koja joj je bila na zglobu ruke.

„Ja sam Monika“, odgovorila sam.

„Da", nasmejala se, "Znam." Nisam znala šta to znači. Možda sam se izdvajala jer sam trenirala samo sa dečacima, a ne i sa devojčicama. Ili možda zato što mi je odeća bila drugačija, ili zato što sam govorila osrednji engleski sa akcentom. Nisam previše razmišljala o tome, jer je Lisa učinila da se osećam dobro došlom. Bila je dve godine starija od mene i ja sam obožavala da se družim sa njom. Za razliku od druge dece, Lisa je bila bezbrižna i opuštena. Za vreme svih naših obroka u restoranu nikad nismo pričali o tenisu: ona ga je volela, ali on nije bio njen život, a meni je bilo pravo olakšanje da imam nekog u Akademiji s kim ću pričati o nečem drugom osim o tehnici držanja reketa i nadolazećim turnirima. Prijateljstvo za ceo život stvoreno je za tim stolom u restoranu.

Sve dok nisam trenirala nekoliko nedelja nisam shvatila da je nešto drugačije u vezi sa mnom. Mislila sam da me druge devojčice ne vole zato što nisam dovoljno kul, a ne zato što sam ih pobeđivala. Pobeđivala sam drugu decu od svoje šeste godine i to me nikad nije sprečilo da imam prijatelje. Ali ovo je bilo drugačije. Na Akademiji, tenis je bio posao i igrači nisu olako prihvatali poraz. Nije prošlo dugo, a ja sam vežbala sama na rezervnim terenima, sa bratom ili profesionalcima, dok su stariji momci trenirali na terenu pored mene. Danas su oni poznata imena tenisa, ali tada sam ih znala kao Andrea, Džima i Dejvida – popularnu, nadmenu, kul grupu najboljih muških igrača na Akademiji. Andre Agasi izgledao je kao da je u rok bendu, a budući da su to bile osamdesete, to je značilo dugu, nakostrešenu kosu i fluorescentnu odeću. Devojke su ga obožavale. Imao je tu pobunjeničku privlačnost Džejmsa Dina. Mogao je da vežba četiri puta manje od ostalih, i da i dalje bude najbolji. To je ono što vam donosi urođeni talenat. Džim Kurijer trenirao je do besvesti i živeo za mečeve. Kad nije trenirao, svirao je bubnjeve. Svi su bili iznenađeni kad je osvojio Gren slem pre Andrea, ali to je ono što vam donosi stalna, vredna radna etika – nešto što je Andre razvio kasnije u svojoj karijeri kada je izveo jedan od najvećih povrataka u sportu. Dejvid Viton, najbolji juniorski igrač u zemlji, vežbao bi isti potez dok ga ne bi doveo do savršenstva. Njegova opsesija da sve izvede kako treba išla je gotovo do iste granice kao i moja. Zoltan – momci su ga zvali "Zi-men" – trenirao je i družio se sa njima, ali ja sam jedva otvarala usta kad su oni bili blizu. A i šta sam mogla da im kažem? Oni su bili popularni stariji dečaci, a ja sam bila društveno nespretna, zbunjena devojčica koja je upravo ušla u tinejdžerske godine i bila sam mršava od glave do pete. Bili su tri godine stariji od mene, ali mogle su komotno da budu u pitanju pseće godine. Meni su izgledali tako visoki, puni samopouzdanja i stariji.

Jednog vrelog popodneva, Nik je zamolio Džima da malo sparinguje sa mnom. Bila sam jako uzbuđena. Nikad nisam momcima rekla više od pozdrava, i nikad nismo stupili na isto igralište, iako smo trenirali svaki dan na susednim terenima. Videla sam kako su ozbiljno prilazili sparingovanju, uvek su hteli da unište jedan drugog. Želela sam da ostavim dobar utisak, želela sam da dokažem da mogu da se nosim sa njima. Pretpostavljam da sam se malo previše trudila, jer je naše sparingovanje trajalo samo deset minuta pre nego što je Džim odjurio sa terena.

„Ne pitaj me više nikad da sparingujem sa njom!“ viknuo je Niku dok je hvatao svoju torbu i napustio teren ne osvrćući se. Ajao. Mislila sam da je sve išlo kako treba, ali Džimu se baš nije svidelo da ga devojčica upola manja od njega šeta po terenu. Danas me zeza zbog toga, ali tada nisam znala gde sam pogrešila. Većina ljudi se samo dodaje loptom, napred-nazad, ali to nije način na koji sam ja funkcionisala. Odmah od početka sam udarala sa jedne na drugu stranu pod ludačkim uglovima, nisam želela ni za trenutak da mu olakšam posao. Mislila sam, ako već treba da udara loptu, onda ću to raditi kao da to zaista mislim. Razumljivo, Džimu se to nije svidelo i to je bio kraj mog druženja na terenu sa momcima."

Zanimljivosti

strana 1 od 2 idi na stranu