Trijumf nad sopstvenim demonima

Stojeći u svlačionici Đoković je svestan brutalnosti značaja koji predstojeći peti set ima za njegovu karijeru. Sa jedne strane, novi poraz u Gren slem finalima koji bi crva sumnje u njegovoj glavi učinio još nemirnijim. Sa druge, pobeda koja bi donela sedmi Gren slem trofej i pogled u budućnost učinila primamljivim.

“Pričao sam sâm sa sobom kao ludak, pokušao sam da se stimulišem pozitivnim informacijama, da budem svestan trenutka i da budem zahvalan na trenutku da ljutnja i bes ne preovladavaju“, opisao je Đoković proces u kojem je sâm sebi bio trener.

I tada je Novak u stvari dobio meč – iako sa teškim bremenom na ramenima i pritiskom koji pokazuje svu okrutnost koju tenis nekada donosi, Đoković je izašao na teren sa odlučnošću u stavu koji je bio prisutan tokom celog meča. I uspeo je. Savladao je Rodžera Federera u njegovoj kući i ostvario najveću pobedu u dosadašnjoj karijeri.

Možda još veću pobedu Đoković je ostvario nad sobom – napokon je u najvažnijem meču uspeo od početka do kraja da drži koncentraciju, da bude pozitivan i da bude u udarcu. Pa i gem na 5:5 u četvrtom setu bio je više posledica gneva i frustracije, nego malodušnosti koju smo u prošlosti viđali. Sada je nije bilo, kao da je Novak rešio da će se boriti, trčati, skakati, sve dok trofej ne završi u njegovim rukama.

Ceo tekst pročitajte u temi Saše Ozma.