Nadal i dalje kralj šljake, Novak se približava, gde je RF?

Španac je ušao u istoriju osvojivši sedmi Rolan Garos, čime je po broju trofeja u Parizu prestigao Bjerna Borga.

Kada se sve sabere i oduzme, utisak je da je svako na Rolan Garosu prošao onako kako je zaslužio – Nadal je ponovo krunisani 'kralj šljake', Đoković vicešampion prvi put u karijeri, Federer je u blagom padu, Mari se jedva dogegao do četvrtfinala, a većih iznenađenja nije bilo.

Kako i dolikuje, analizu počinjemo od pobednika – Rafaela Nadala. Posle tri uzastopna poraza od Đokovića u Grend slem finalima, Španac je na svojoj omiljenoj podlozi pronašao rešenje za srpskog tenisera i to će mu mentalno olakšati pristup narednim mečevima.

Do finalnog okršaja Španac je bio superioran – jedino je Almagro osvojio šest gemova u setu, Švank je u poslednjem dogurao do četiri, a niko od ostalih nije uzeo više od tri. Naročito je impresivan bio duel sa Huanom Monakom, koji igra odlično u poslednje vreme, bilo je 6:2, 6:0, 6:0.

Prošli put kada je bio toliko dominantan (2008), Federer je u finalu uzeo samo četiri gema, ali Nadal se sada suočio sa protivnikom koji mu je redovno 'uzimao meru' u prethodnih godinu i po dana.

Imao je Rafael psiholoških poteškoća, pravio je neke nekarakteristične greške, ali je rudarskim naporom zasluženo stigao do trofeja. Razlog za to pre svega jeste bolji servis u prva dva seta, ali i neverovatna defanziva kojom je češće nego prošle godine uspevao da isfrustrira Đokovića.

Rafaelova radna etika je za divljenje – posle toliko poraza, nije posustao i uspeo je za nijansu da podigne nivo igre, što mu je uz podlogu na kojoj se igralo posle duže vremena donelo pobedu nad Novakom u finalu nekog od Grend slem turnira.

Nadal je do sada ukupno osvojio 11 GS titula, već je poodavno među najboljima svih vremena, a ukoliko dostigne Federera po broju najvećih trofeja (nedostaje mu još pet), malo ko će argumentovano moći da negira da je Španac najbolji teniser svih vremena.

Više o dinamici rivalstva Nadal-Federer pisali smo krajem jula prošle godine.

Ipak, ako neko ima igru i realnu šansu da pobedi Nadala na Rolan Garosu, onda je to Novak Đoković. I sada su sitnice nedostajale, pa da meč ode u peti set ili da još na početku dobije sasvim drugačiji tok.

U najavi meča napisao sam da će bekhend dijagonala i servis biti ključni udarci za Novakov eventualni trijumf. U prva dva seta Đoković je na oba plana pao ispit. Kada je u prvom setu vratio dva brejka zaostatka i izjednačio na 3:3, a zatim ponovo izgubio svoj servis, Novak je u očaju povikao ka svojoj loži: „Treba mi samo jedan prvi servis, samo jedan“. I zaista, bio je to takav gem da bi verovatno jedan servis-viner ili as napravio razliku u Novakovu korist. Ipak, to se nije dogodilo i Nadal je osvojio presudni gem za osvajanje prvog seta.

Jasno je i Đokoviću da će morati da radi na početnom udarcu – u servisima na T liniju loptica bi maltene uvek bila za malo preduga, a nije bilo ni mnogo varijacija prevashodno u vidu 'kika', ali i slajsa, koje su ranije krasile Novaka i donosile mu poene.

Možda je to i jedina zamerka – zašto, kada je već video da mu servis ne funkcioniše kako je planirano, nije probao da unese malo raznovrsnosti i tako bar oteža posao Nadalu?

Loš servis donekle je obeshrabrio Đokovića, što je uticalo i na ostatak njegove igre. Spomenuta bekhend dijagonala, kojom je prošle godine ili probijao Nadala ili spremao idealnu poziciju za napad forhendom, sada nije imala potrebnu oštrinu i dubinu, a samim tim Novak je češće bio upleten u besomučna prebacivanja sa osnovne linije u kojima ima manje šansi da osvoji poen od Nadala.

Koliko je Novak bio frustriran svojom igrom, lepo se moglo zaključiti i po govoru tela posle grešaka – spuštanje ramena, širenje ruku i klimanje glavom, kao da se već miri sa sudbinom da je poraz neminovan.

Primera radi, kada je već 'ušao u meč' i kada je zaigrao mnogo bolje u trećem setu, posle jedne greške udario se po nozi dajući do znanja da se nije dobro namestio na udarac i otrčao je da se spremi za naredni poen. Bio je rezolutniji, nalik prošlogodišnjem Novaku.

Treći set odigrao je Đoković bez greške, ali je kiša nažalost prekinula meč kada je Novak imao brejk prednosti u četvrtom setu i kada je bio u očiglednom naletu. Odmah po povratku na teren Novak je izgubio gem na svoj servis, što će se ispostaviti presudnim za ostatak tog seta i meča.

Jednostavno, Nadal brže od Novaka ulazi u stanje napona i apsolutne fokusiranosti, a to mu donekle omogućuje i manje rizičan stil igre.

Đoković je izgubio finale, ali ne sme da bude tužan – on može da igra mnogo bolje od onoga što smo videli u nedelju i ponedeljak i imaće šanse i u budućnosti da pobedi Nadala na Garosu. Recimo, Špancu su bila potrebna tri meča da sruši Federerovu vladavinu na Vimbldonu, a sada je Novak u poziciji glavnog izazivača.

Ono što je u finalu ostavilo poseban utisak na sve koji vole tenis jeste poštenje i sportski duh obojice tenisera – Novak je u drugom setu insistirao da se Nadalu prizna poen kada je sudija naložio da se ponovi, a Rafael se revanširao priznavši da je Đokovićev servis bio 'unutra' kada se Novak već spremao za drugi servis u četvrtom setu. U gladijatorskom dvoboju, jednom od najvažnijih mečeva u njihovim karijerama, ni Novak ni Rafael nisu zaboravili na viteštvo. Zato su, između ostalog, i najbolji na svetu.

Đoković je i u Parizu imao slabijih dana – pravu torturu 'podario' nam je u duelu sa Sepijem, a na ivici noža bio je i u okršaju sa Congom. Mišljenja sam da se ti slabiji mečevi mogu otpisati na ogroman pritisak koji je Novak osećao. Ipak, činjenica je da Novak nema u tolikoj meri izražen 'instinkt ubice', kako bi rekle zapadne kolege – Nadal posle onakvog početka meča najverovatnije ne bi dozvolio Congi da se uopšte vrati u meč.

Duel sa Federerom Novak je odigrao taktički besprekorno, bio je strpljiv i čekao je greške rivala, a napadao je samo iz izglednih pozicija. To je bio njegov najbolji meč na turniru, dovoljan za maksimalnu pobedu nad Švajcarcem.

Kada se podvuče crta i emocije ostave po strani, Đoković mora da bude zadovoljan ovogodišnjim Rolan Garosom i da punim plućima uđe u nastavak sezone. Vimbldon je već tu, iza ćoška.

Rodžer Federer ponovo je zaustavljen u polufinalu nekog od Grend slem turnira – poslednji trofej iz 'velike četvorke' Švajcarac je osvojio u Melburnu 2010. godine, a od tada je jedino finale igrao na Rolan Garosu prošle godine.

Od početka je bilo jasno da Federeru nije sve potaman – izgubio je po set od Ungura i Maua, zatim i od 'srećnog gubitnika' Gofana koji mu je pružio izuzetno jak otpor, a zatim je preokrenuo posle 0-2 u setovima u duelu sa Del Potrom.

Iako Argentinac to nije priznao na konferenciji za medije, svima koji su gledali meč bilo je jasno da su problemi sa kolenom koji ga muče već duže vreme uticali da se Delpo ne kreće kako može u preostala tri seta u kojima je uzeo samo pet gemova. Uostalom, ubrzo posle toga otkazao je i učešće na Kvinsu.

Federer sve više gubi korak na najvećim turnirima i pred njim je period koji će verovatno odrediti ostatak njegove karijere. Sledi Vimbldon, njegova druga kuća u kojoj je šest puta podizao pehar, zatim Olimpijske igre na omiljenoj mu travi i US open, turnir na kojem je pet puta bio najbolji.

Mnogi smatraju da Rodžer u sebi ima još jedan veliki trofej, a slede mu dva GS turnira na kojima je uvek najbolje prolazio, kao i OI na travi. To su idealne prilike da Federer osvoji još neki trofej. Ukoliko se to ne dogodi, pogotovo ako ponovo ne dođe ni do jednog finala, lako je zamislivo da Rodžer na kraju sezone objavi da se povlači iz tenisa.

Endiju Mariju šljaka nikada nije bila draga podloga, što se pokazalo i ovaj put. Uz veliku prašinu koja se digla oko njegovih navodnih problema sa leđima, Škot je igrao osrednje i poraz od Davida Ferera u četvrtfinalu bio je očekivan.

Iako je na početku godine, pogotovo na Australijan openu, delovalo da će Marijeva saradnja sa Ivanom Lendlom dati odlične rezultate, Endi je imao neuporedivo lošiju sezonu na šljaci nego prošle godine.

Ni na Vimbldonu sada neće biti toliko fame kao inače, čini se da je teniska javnost pomalo zaboravila na Marija, a to je situacija koja može samo da mu pogoduje. Ipak, za neki veliki rezultat moraće da igra agresivnije, da popravi forhend u napadačkom smislu, ali i da ne popušta pod pritiskom. To su tri monumentalna zadatka, videćemo koliko je Endi u stanju da ih ispuni.

Od ostalih tenisera možda je najveće razočaranje Tomaš Berdih, koji je odigrao sjajno sezonu na šljaci, ali se na Rolan Garosu mučio sa Andersonom i potom ispao od Del Potra. Argentinac je došao do četvrtfinala, ali njegovi brojni problemi sa povredama do sada ga sprečavaju da ispuni ono što mu je predviđano nakon pobede na US openu 2009. godine. Šteta.

Conga je odigrao iznad svih očekivanja, prvo četvrtfinale u Parizu uz izvanrednu igru, a malo je nedostajalo da savlada i Đokovića. Tipsarević nije, kao u Melburnu, bio opterećen ulogom nosioca, bez većih problema je prošao tri runde, ali je onda naleteo na razigranog 'šljakaša' Almagra.

Takođe, sjajan je bio i David Ferer, ušao je u novo polufinale i dokazao koliko su upornost i rad značajni u tenisu.

Rolan Garos nekada je bio karakterističan po brojnim iznenađenjima, ali ove godine nije ih bilo. Pravo je pitanje jesu li najbolji toliko dobri ili nemaju pravu konkurenciju. Pretežem ka onom prvom, mada je istina verovatno negde na sredini.

Sa crvene, radničke šljake selimo se na gracioznu travu i najveći turnir na svetu – Vimbldon. Za tenisere i teniske zaljubljenike odmora nema.

Kakvo je Vaše mišljenje – šta je Đoković trebalo da uradi drugačije kako bi savladao Nadala? Kolike su Novakove šanse u narednim godinama? Može li Nadal da postane najveći svih vremena? Šta nosi budućnost za Federera i Marija?