Kozani - agonija u školskoj sali

Posle sedam godina jedan tim sa ovih prostora našao se na korak od evropskog finala. Hemofarmov put po Evropi na kome su precrtavani i veoma respektabilni timovi moskovskog Dinama i letonskog dežurnog šampiona Ventspilsa, neočekivano je završen debaklom u školskoj dvorani na severozapadu Grčke, neverovatnim porazom od Makedonikosa 96:65.

Iako mediji u SCG i danima posle teškog pada Hemofarma u Kozaniju pokušavaju da odgonetnu razloge poraza (a bilo ih je mnogo i van parketa), Vrščani nemaju nijedan pravi igrački izgovor za poraz, ili što reče jedan moj kolega u autobusu posle meča, “da bazen nisu mogli da pogode, morali su da očuvaju prenost iz Vršca”… Ovaj tekst bez ikakve namere da opravda stradanje Hemofarma, pokušaće da dočara atmosferu u “gradskoj dvorani” u Kozaniju i sva dešavanja koja su u velikoj meri doprinela pobedi Makedonikosa.

”Truckanje” do slepog creva severne Grčke, mesta Kozani, trajalo je od Soluna 2 sata, a dolazak na radni deo nečega što je trebalo da predstavlja izlet i upoznavanje sa halom, izazvao je i neke podsmešljive komentare “ za ovo su Šumice Stejpls Centar”. Niko nije ni slutio da će posle meča izaći sa utiskom da takvu atmosferu i guranje “svog” tima nije video u svojoj (kraćoj ili dužoj) novinarskoj karijeri.

Makedonikos je klub sličnog puta kao i Hemofarm. Ne baš bogate istorije, ali sa velikim budžetom (Skuni Pen je ‘ladno odbio 300 hiljada dolara od Cibone i prihvatio ponudu Makedonikosa od 400 hiljada, kasnije otišao kao i Dušan Kecman), predsednikom koji voli košarku i želi da ulaže u klub…

Zašto se bogati predsednik odlučio da preseli klub iz Soluna u provinciju bilo nam je jasno kada smo ušli u dvoranu – sala gotovo puna 45 minuta pre meča, stotine brodskih sirena, jedna najveća čak prikačena na akumulator, hiljade papirića, stotine balona. Da su izjave igrača Makedonikosa posle –23 u Vršcu (Gotovo je, ispali smo...) bile samo kurtoazne videlo se već na zagrevanju. Od buke navijača i sirena komunikacija između igrača bila je nemoguća. Novinari su smešteni na plastične stolice, kompjuteri, faksovi i novinarski boksovi bili su misaona imenica udaljena najmanje koliko i Solun.

Najbolje je prošao kolega sa RTS-a Slobodan Šarenac koji je utakmicu komentarisao “sa visine” ali su mu umesto sirena problem pravili “bubnjari”. Svetlo slabo, papirići po celom terenu, ali ruku na srce Grci korektni, iako uslova za početak meča nije bilo.

Start utakmice u paklenoj atmosferi (verujte, preblaga reč) pripao je igračima Hemofarma. Međutim, sve se za samo nekoliko minuta okrenulo onako kako je želelo oko 1200 ljudi i već u 11. minutu domaći dolaze do +17 (35:18). Tada je mnogima bilo jasno da je ova priča krenula neželjenim tokom, jer je sve prokockano za jednu četvrtinu. Međutim, onima koji “osećaju” košarku po pogledima igrača Hemofarma bilo je jasno da su “izgubljeni u svemiru”.

U međuvremenu, podrška sa tribina ne posustaje, tačnije prelazi na viši nivo. Izvođenje auta postaje gotovo nemoguće, razdaljina od jednog metra od terena mala je za mnoge koji balonima žele da vežbaju udarce na igračima Hemofarma. Da uvo može da izdrži “muziku” brodske sirene i sa te razdaljine pokazali su Bakić, Bogavac, Kamings... iako na boci (kojih je bilo oko 300) piše “ne približavati glavi na razdaljini manjoj od 10 metara”.

Topić kao najiskusniji nekako vraća Hemofarm na podnošljivih –10, ali to je samo bilo odlaganje potpunog raspada sistema koji se dogodio u 30. minutu. Posle tuče Bakića i Hatsona publika u transu, a da i od višeg ima više pokazale su finalne sekunde kada je bilo jasno da Makedonikos ide u finale... Napokon utrčavanje na teren, hiljade zelenih i belih papirića, junak utakmice Amerikanac Mikel razgovara mobilnim telefonom i šalje SMS poruke, Rimac u naručju Čanka, a na parketu haos.

Atmosfera u prilično brojnoj delegaciji Hemofarma uključujući tu i igrače – mučna. Neverica na licima igrača, pojedini navijači vršačkog kluba koji su u Grčku doputovali autobusom plaču posle debakla koji niko nije očekivao.

Brzo predajemo izveštaje i nestajemo u konvoju autobusa u mraku praćeni policijom ka solunskom aerodromu.

Igrački, pobeda Makedonikosa je potpuno zaslužena. Ozbiljna ekipa koja ne odbrani +23 nije zaslužila više. Mnogo toga rekao je i trener Lukajić samo jednom rečenicom na konferenciji za novinare: “O kakvim opravdanjima ja da pričam posle –31”.

Ostaju neka mnogo ozbiljnija pitanja: Zašto je utakmica uopšte počela i odigrala se u neregularnim uslovima. Zašto jedna ozbiljna organizacija sebi dozvoljava odigravanje polufinala u školskoj sali, zašto nam je ugled košarke tako pao da u “svemirskoj” hali u Vršcu sudije odlažu početak meča dok se fotoreporteri ne udalje 2 metra od terena, a u Kozaniju se svi bore za kiseonik i čuvanje bubnih opni...

Ostaje samo utisak da je u seriji neuspeha naših klubova Hemofarm propustio ogromnu priliku da donese novu nadu našoj klupskoj košarci, pa možda i još jedno mesto u Evroligi. Vrhunski paradoks je da će uspešna sezona u Evropi za Vrščane ostati upamćena po debaklu u varošici na severozapadu Grčke.