Godinu dana Džikićeve alhemije

Organizaciona, trenerska i igračka anarhija – to je ono što je u svom voljenom klubu zatekao jedan od najvećih košarkaških znalaca na ovim prostorima, i to u trenutku kada niko nije očekivao takav rasplet i uz uporne tvrdnje uprave da “podržava Petra Božića”.

Sve što se dešavalo tih dana u i oko Partizana je sadržano u izjavama sličnog karaktera, “čekalo se nešto”, promena na bolje nije bilo, porazi su se ređali, ekipa je tonula, navijači su odustajali, rivali su likovali…

Autor teksta je pre početka te sezone ABA lige, prve bez Predraga Danilovića i Duška Vujoševića, prognozirao da bi Partizan mogao da bude zadovoljan plasmanom između osmog i desetog mesta, s obzirom na način formiranja rostera, neiskusnog trenera, nesnađenost u upravi, “opšte stanje”.

Dno je dodirnuto debaklom na gostovanju novajliji u takmičenju, ekipi Sutjeske u Nikšiću, kada je postalo jasno da dalje tako ne sme da ide. Tada je bio četvrti januar, već sutradan je Božić morao da se spakuje, dok je Džikić polako krenuo da ulazi u posao.

Sve što je do tada radio nije moglo da se uporedi sa onim sa čime se uhvatio u koštac prihvatanjem ponude i, kako je rekao, praćenjem iracionalnih razloga da se vrati u klub u kome je više od deceniju ranije bio prvi saradnik i verna senka najtrofejnijeg trenera u istoriji “crno-belih”.

StarSport

Godinu dana kasnije, Džikić je uspeo da ponovo ustanovi “trenerski sistem”, da dokaže kako majstor i od “onoga” može da napravi “ono”, ali i da potvrdi svoje reči iz jedne emisije kod Vladana Tegeltije, izgovorene u majici sa logom grupe Prti Bee Gee – “ja sam kralj malih budžeta”.

Košarkaši Partizana su 2017. godinu počeli sa druge pozicije u ABA ligi i sjajnim rezultatima u “ligici”, odnosno evropskom takmičenju koje organizuje FIBA.

Od grupe građana koja je “skidala gaće” pred Sutjeskom u Nikšiću do tima koji na papiru kvalitetniju i skuplju Zjelonu Goru pobeđuje posle produžetka u gostima, bez četvorice igrača sa važnim ulogama i pomoćnim trenerom Nenadom Čankom kao realizatorom Džikićevih ideja, koji je takođe propustio put u Litvaniju.

Težak put je pređen, još teži sledi, to Džikić stalno napominje između redova i ne ostavlja niti jedan trenutak za opuštanje i poletanje, čak i za neku malo veću radost.

Prestrogo ili ne, tek to ostaje na njemu i u njemu, košarkaška javnost koja se seća Partizana od početka 2016. zna da proceni da li ima mesta optimizmu, bez obzira na to što je organizaciona anarhija i dalje prisutna.

Partizan od 2010. godine nije imao trenera, sada ima, ima energiju u sastavu, grupu igrača koji “ispod radara” traže svoje mesto pod suncem i krvavo će se potući sa svakim da bi odbranili sebe i svoje, iako nisu najtalentovaniji na svetu i ne znaju baš svaki detalj košarkaške nauke.

Partizanov "trenerski sistem"

StarSport

Ako nam je iz političke sfere života poznat parlamentarni, odnosno u našem slučaju gotovo uvek, premijerski sistem kao dominantan, onda je u sportskim okvirima to trenerski, ako se prebacimo na fudbal i britanski način formiranja hijerarhije – menadžerski.

Prvi povratak Duška Vujoševića u ovom veku u “crno-beli” tabor je ustoličio taj način rada, trener je bio osnova svega, u koordinaciji sa upravom je njegova reč bila ključ svake odluke koja ima veze sa onim što je prevashodni cilj svakog sportskog kolektiva – stvaranje konkuretnog tima i borba za trofeje.

Taj sistem je duboko poljuljan nakon najvećeg uspeha Vujoševićevog Partizana. Leto posle plasmana na Fajnal-for Evrolige iz 2010. godine je umesto trajne stabilnosti kluba, kako timske, tako i finansijske, organizacione, kako hoćete, donelo upadanje u kanal iz kog se i dan danas vadi.

Da li bi bilo koji ozbiljan klub, u trenutku kada je jedan od četiri najbolja u Evropi dozvolio sebi luksuz da u momentima priliva sasvim pristojnih novčanih jedinica i sa obavezom da brani ono što je lane uradio, u taj svoj “trenerski sistem” kao glavu postavio trenera početnika?

Pored razvoja igrača, Vujošević se tokom svog najdužeg boravka u Partizanu, posebno osvrtao i na obučavanje trenerskog kadra, počnimo od Aleksandra Džikića koji je našao mesto među elitom u NBA ligi i Aleksandra Kesara koga je kasnije Dušan Ivković povukao sa sobom…

Vlada Jovanović nije bio taj kalibar, pritisak, novac, očekivanja, neiskustvo, neznanje. Da li bi Duško Vujošević, na primer, angažovao Jaku Klobučara, čiji je ugovor kasnije postao omča oko vrata celom klubu, i dozvolio da Bogdan Bogdanović gricka semenke na tribinama?

StarSport

Partizan kakav je zatekao Vujošević posle svog povratka iz rominga nije bio onakav kakvog je ostavio, pritom, istupanje više u svojstvu predsednika JSD Partizan nego u svojstvu šefa stručnog štaba košarkaške selekcije je dovelo do organizacionog rušenja institucije.

Uz, naravno, mnogo spoljnih faktora.

Sledeći tranzicioni period je deo uprave koji je ostao i posle završetka procesa rušenja takođe započeo sa trenerom početnikom, doduše uz potpuno drugačije okolnosti.

Pritom, Petru Božiću je od početka stavljen teret navoda da će mu biti doveden mentor, a kada do toga nije došlo, ostavljen je da se snalazi u opštem rasulu.

U “trenerskom sistemu” ovakav razvoj situacije ne može da proizvede dobre posledice, na tom mestu mora da bude ličnost sa autoritetom, karakterom, znanjem, stavom, brzinom reakcije u kriznim momentima, sa veštinom da oseti trenutak za pravi potez.

Košarka je kao šah, trener mora da vuče figure u skladu sa njihovim kvalitetima i mogućnostima, ali u uz jednu veliku razliku – igranje košarke, na svakom, makar i na školskom terenu, zahteva čelični mentalni sklop, a to dolazi od “glave”.

Glava svakog tima je trener, kada njemu nije jasno koji potez treba da povuče, kako će onda figure da urade bilo šta?

StarSport

Kada je uprava shvatila da istovremeno ne mogu da se “prave” i tim i igrači i trener, nešto je moralo da se desi, situacija se ozbiljno otrgla kontroli, Partizan je postao “domaćica”, odnosno sastav koji ne može ni da pomisli na pobedu u gostima, a bilo je teško i da se odbrani parket u Pioniru.

Duša ne sme da bude grešna, čelni ljudi trofejnog kluba su imali drugačiju ideju po odlasku Vujoševića, trebalo je da se tu nađe Dejan Milojević, ali je on ostao veran treneru kod koga je pružao najbolje partije u karijeri i stekao znanja iz košarkaške nauke.

Delikatan momenat je doveo do žrtvovanja Božića, kome će posle startnog fijaska biti veoma teško da revitalizuje svoju trenersku karijeru, primer razvojnog puta Vlade Jovanovića mnogo govori u prilog tome da se ne sme zaletati, niti prihvatati svaka šansa.

Prst sudbine se konačno okrenuo ka čoveku koji je košarkaški genije, autoritativna pojava, harizmatska ličnost, nosilac imena koje ima poštovanje u eliti svetske igre među obručima i pre svega, velikom ljubitelju crno-belih boja.

Rekao je Aleksandar Džikić da se vodio iracionalnim motivima kada je “malo vagao” i odlučio se da sedne na ledenu klupu Partizana i pokuša da iz psihološki razorenog sastava izvuče 101% motivacije i snage, ali i da složi sve kako bi trebalo da se složi.

U ruke mu je dat prilično glomazan, netalentovan, izgubljen, sumoran, loše selektiran, pogrešno vođen, nakrivo nasađen tim. Reakcija je morala da bude ekspresna, dovedeni su igrači koji su popunili rupe, a kada je trebalo da na miru sedne i sklopi sve što je naumio, dogodili su se “spoljni faktori”.

Džikić je svoju prvi kompletnu sezonu na klupi Partizana počeo sa ekipom koju nije planirao, sa kojom nije zadovoljan i u kojoj ne vidi potencijal za trofeje, za ono što i on sam želi kao navijač Partizana. Da je lako ne bi bilo zanimljivo, tako da “kralj malih budžeta” opet mora da iskoristi do maksimuma taj svoj talenat.

Za sada – to radi dovoljno za vicešampionsko mesto u regionalnom takmičenju i ozbiljnu poziciju u evropskom takmičenju pod okriljem FIBA. Iako se nije spremao za to, ali je to još jedan od “spoljnih faktora”.

"Kadar stići, uteći i na strašnom mestu postojati"

StarSport

Deo tima koji je Vujošević selektirao svog poslednjeg leta u Beogradu pojavio se i u Božićevom sastavu, princip dovođenja igrača na probu je još jednom primenjen, a to Partizan nije sebi dozvoljavao godinama unazad.

Ipak, loši potezi, pogrešne procene, manjak novca, naveli su struku da stvori neku vrstu berze. Pa ko prođe.

Na primeru jednog igrača se može objasniti kako stoje stvari i “ko zna”, a “ko ne zna”. Kao talentovani i već seniorski reprezentativac BiH u Beograd je stigao Adin Vrabac, sa sve podsmesima i nepoverenjem bilo je tu i komentara da “od njega može nešto da bude”.

U varijantama koje je koristila “prošla struka”, njemu nije mogla da bude nađena uloga, a “šta ćemo sa Vrabcem” je bilo pitanje koje je postavljano često i na mestima gde to ne bi trebalo da se radi, čak ni u šali.

Šta raditi sa “svingmenom” dugačkih ruku, lošeg šuta, osrednje košarkaške inteligencije, ali i velike hrabrosti? Šta je Vujošević uradio sa Janom Veselim, značajno talentovanijim, ali inicijalno veoma “smušenim” mladićem koji je izrastao u zvezdu evropske košarke?

Podela uloga je bila katastrofalna, kapitenska traka uručena Vanji Marinkoviću je bio presedan koji ne bi trebalo da se događa ikada više jer da nije bilo kasnije reakcije “trenerskog sistema”, talenat bi bio zarobljen u nametnutim obavezama i odgovornošću.

StarSport

Primer kako se to radi je već viđen u Vujoševićevoj poslednjoj velikoj sezoni, kada je “preskočio” Bogdana Bogdanovića u izboru za naslednika povređenog Dragana Milosavljevića. Stranac Žofre Lovernj je to izneo u pobedničkom stilu, pitanje je kako bi se u tome ponašao “biser srpske košarke”.

U medijima se provlačila priča da Kevin Džons zahteva da uz sebe ima plejmejkera iste puti, kako bi u pravom svetlu mogao da prikaže svoje kvalitete, otvaranje na šut iz pik-en-popa i napad centarskim zaokretom iz poluhoroga.

Razočaravajuće je bilo gledati kako Džamar Vilson pokušava da se “pokrpi” na terenu, pritom i on i Džons su stigli veoma kasno u Beograd, novajlija je bilo koliko hoćete, lopta nije tekla, šutevi su bili očajni, da se ne pominju nesrećna ispadanja na udvajanje posle čega ostane čovek sam u ofsajdu…

Sve to je bilo recept za potpuni kolaps u timu, slučaj Danila Anđušića je podsetio na situaciju sa Nikolom Lončarom u eri Vujoševića, Edo Murić je demantovao sve one koji su prilikom njegovog potpisivanja ugovora sa Partizanom da će naslediti Bogdanovića, a pokušaji oživljavanja karijera Aleksandra Cvetkovića i Andreje Milutinovića nisu izgledali najsjanije.

Posle angažovanja Darela Vilijamsa, Džikić je rekao da ne očekuje mnogo od njega, ali ga je potom u duelima sa Crvenom zvezdom koristio i kao čoveka koji prenosi loptu na protivnički deo terena, jer je bio jedini koji je mogao fizički da parira direktnim čuvarima.

Uz povratak Novice Veličkovića, u prilično lošem fizičkom stanju, ali sa neverovatnom željom da se pobedi svako, ekipa je počela da dobija samopouzdanje. Poput Vujoševića u slučaju Anđušića nekoliko sezona ranije, Džikić se praktično odrekao Petra Aranitovića, pustio Vilsona i Cvetkovića da diriguju, a obruč je učvršćen sa čak šestoricom igrača na “četiri” i “pet”… Kvalitet je morao da dođe iz kvaniteteta.

StarSport

Na kraju, ništa od toga nije bilo dovoljno za bar jedan trofej, u predivnoj utakmici za gledanje Džikić je izgubio od Milojevića u finalu Kupa Radivoja Koraća, a dueli sa Crvenom zvezdom u finalu su ipak bili preteški za takav, skrpljen i “zbudžen” sastav.

Leto je donelo mnogo nejasnoća, dilema, pa čak i spekulacija da bi Džikić mogao da ode iz Partizana, naravno radilo se samo o ponudi da učestvuje u Letnjoj NBA ligi, a beogradski mediji su olako prelazili preko činjenice da je vezan višegodišnjim ugovorom sa “crno-belima”.

Sve ono što se dešavalo oko Evrokupa, zatim nemogućnost da se dovedu igrači koji su već bili planirani za “12”, nove finansijske poteškoće kao posledica prethodnih loših ugovora sa pojedinim košarkašima, dovelo je do toga da stigne informacija da je Džikić pred raskidom ugovora.

Ipak, ono što pisci toga nisu, a i mnogi koji su se “primili” na to – Džikić ima preveliki “iracionalni” razlog za ostanak na klupi voljenog kluba od bilo kojih “racionalnih” koji bi svakom čoveku naložili da se mane ćorava posla i da ide negde gde će naći mir i normalne uslove za rad.

Sasvim je sigurno da ni sam Džikić nije ni sanjao da će sa ekipom kakvu nije želeo, gde nema fizičke dominacije, “dužine”, čak ni prevelike košarkaške inteligencije ni talenta 2016. godinu završiti sa skorom od 13 pobeda i 3 poraza u regionalnom takmičenju.

Svaki poraz je pretrpljen od daleko stabilnijih kolektiva, Budućnost i Cedevita imaju praktično neograničena novčana sredstva, Crvena zvezda ima kontinuitet – sve su to stvari kojima uprava srpskog vicešampiona ne može da se pohvali, ali stručni štab može pogledom na tabelu.

StarSport

U ovakvoj prinudnoj selekciji tima Džikić je morao da koriguje svoje zamisli i da ih prilagodi onome što ima, pošto je suprotni slučaj nemoguć i neizvodljiv. Da li je Uroš Luković, nekada veliki talenat i ne tako veliki radnik, očekivao da će u 28. godini posle skoro decenije lutanja, da se nađe u klubu za koji navija i da postane startni centar?

Nije tako trebalo da izgleda, ali se dogodilo iz prostog razloga – Džikić daje takvu motivaciju već dovoljno kvalitetnim karakterima, tako da se dešavaju i nemoguće situacije, poput onih da igrači sami zahtevaju da se nađu na parketu, iako im je medicinsko osoblje to zabranilo.

Kulminacija “partizanskog karaktera” se dogodila u Zjelonoj Gori, bez četvorice igrača, bez bolesnog prvog trenera, bez imperativa pobede, ali sa motivom da se odbrani čast – pobeđena je favorizovana domaća ekipa i time je zatvoren krug…

Partizan ponovo ima pobednički mentalitet, pitanje je koliko ćetim biti u mogućnosti da nastavi sa ovakvim ritmom u drugom delu sezone, s obzirom na povrede, bolesti, činjenicu da neki igrači prvi put u karijeri igraju i ligaško i evropsko takmičenje istovremeno.

Stvari u regionalnom takmičenju idu na ruku “crno-belima”, osim Crvene zvezde, trenutno nema ekipe koja može da bude sigurna da će pobediti Džikićeve izabranike, ali je sasvim sigurno da im harizmatični stručnjak neće dozvoliti da opuste i da polete.

Aleksandar Džikić je svojim radom za svega godinu dana u Partizanu na poziciji šefa stručnog štaba pokazao koliko je trener zaista bitan u svakoj ekipi, pogotovo u ovim “crno-belim”, koje je zatekao, pravio, odnosno želeo da napravi.

Na drugima je da mu obezbede pravilne uslove za rad, a za “kralja malih budžeta”, ništa nije nemoguće.

Spasoje Veselinović