Petorica jahača apokalipse

Njihov zajednički susret na Nou Kampu, bio je poslednji ove sezone. Nakon njega, sretaće se samo u prolazu, na snimanju reklama, možda na Mundijalu... Dugo će se prepričavati njihovi potezi, reakcije i emocije, mnogi će i dalje psovati kuglice sa imenima njihovih klubova, žaleći što se upravo oni nisu sreli u velikom finalu. Ovi momci su obeležili prošlu godinu i čine nešto manje od polovine fudbalskog "dream team-a" za 2005. prema izboru UEFA. Uz sve različitosti, sva petorica imaju nešto zajedničko: niko od njih nije osvojio Ligu šampiona.

Ovo je superveleslalom kroz njihove živote...

Zoran PanjkovićIzvor: Playboy
Podeli

Peter Čeh (Čelsi)
Za Petera Čeha, rođenog u Plzenu, lako možemo da parafraziramo repliku iz Kjubrikovog „Full Metal Jacket“ i konstatujemo kako u Plzenu uspevaju samo fudbaleri i pivopije, te da ako nemaš stomak izbor je sužen. Kao klinac nije želeo da bude golman, već igrač sredine terena. Međutim, otac, inače desetobojac, imao je njuh da su stative, prava pozicija za njegovog sina. Za razliku od Čehove majke, koja gleda svaki Peterov nastup, otac u to vreme izbegava stadion ili televizor.
Ovo je šesta godina otkako je Čeh napustio Plzen i strašno je nostalgičan. Često priča o detinjstvu i hokeju, koji su kao klinci stalno igrali posle škole. Engleska, kao „hokejaška velesila“, nije mu dala tu mogućnost da tokom karijere u Čelsiju, odgleda neku utakmicu. Mnoge nove sugrađane je smrtno uvredio, kada je rekao: „Kriket uopšte nije sport i jako je dosadan“. Barem jednom mesečno ode do domovine, čim mu Murinjo da zeleno svetlo.
Oženjen je Martinom Dolejšovom, ljubavlju iz školskih dana. Sa Martinom voli da letuje, logično, na Martiniku (to naravno ne znači da žena trenera Liverpula, Rafaela Beniteza, svog supruga vodi u Rafailoviće), kupio joj je i novi BMW. Drži češki rekord u nesavladivosti, tokom karijere u Sparti 904 minuta bez primljenog gola. U francuskom Renu je zavoleo ragbi, a u Čelsiju postao najbolji golman Evrope. Ima svoj DVD, ovisan je o internetu, igra hokej na Play Station-u i planira u 38. godini da upiše prava.

Karles Pujol (Barselona)

Za prijatelje „Lavlje Srce“, za cinične „prijatelje“, „Tarzan“. Tokom juniorskih dana igrao na poziciji napadača, ali nakon povrede ramena, „primoran“ da se vrati u odbranu. To je upravo razlog zbog čega ovog sjajnog odbrambenog igrača često gledamo u ofanzivnim akcijama. Još kao klinac, odbijao majčine vapaje da se ošiša („Deluješ prljavo, sine...“) i kult „duge kose“ brižljivo neguje godinama...
Ne priča mnogo, ne daje previše intervjua, veoma je skroman, njegovi startovi su precizni i uglavnom za konačni cilj imaju loptu. Njegove tehničke sposobnosti nisu toliko značajne, ali je srce zaista ogromno. Kamačo često ume da prizna kako ga Pujol podseća upravo na njega. Obožava „Američki fudbal“, a jednom prilikom je i pozirao u dresu Barselona Dragonsa, popularišući ovaj sport u Španiji.
Zamenik Raulu u nacionalnom timu, ne podnosi Špance koji bojkotuju katalonsku robu (setimo se sličnog „patenta“ na ovim prostorima iz jeseni 1989.)

Džon Teri (Čelsi)

Kapiten Čelsija je pravi engleski fudbalski heroj. Za njega ne postoji izgubljena lopta, stavlja glavu, tamo gde neko ne bi stavio ništa, pa ni nogu, i što je još čudnije, daje golove. Kao klinac, navijao je za Mančester, zbog porodičnog uticaja, ali je uprkos tome, prošao kroz sve Čelsijeve mlađe kategorije. Jedna od obaveza im je bila da čiste klupske klozete  i obuću prvotimaca. Njemu je zapao Denis Wise, koji mu je, svaki put kada bi postigao gol, davao 25 funti. Teri sada živi u Kobamu, baš kao i svi igrači Čelsija, jer prema Murinjovom naređenju, svi igrači moraju da žive u krugu od tri milje od klupskog trening centra. Nekada mirni pabovi u Kobamu, sada su puni devojaka obučenih u Guči ili Pradu, a sportski automobili pune tamošnje parkinge.
Teri se sada smirio i kada je u pitanju ponašanje van terena, najviše evoluirao. Od izazivača tuča, u kojima je umeo da vređa američke turiste posle 11. septembra, do momka koji stišava strasti prilikom gužvi u noćnim klubovima. Od ženskaroša koji je u stanju da izađe sa devojkom i paralelno flertuje sa bar još dve, do (naizgled) vernog verenika svoje Toni, sa kojom u junu očekuje blizance. Idoli, logično, Toni Adams i Pol Gaskoin.
Opasno sujeveran. Pred svaku utakmicu parkira kola na istom mestu, sluša isti CD (Usher) i sedi na istom mestu u klupskom autobusu. Isti par štitnika nosio je punih deset godina, međutim tokom utakmice sa Barsom na Nou Kampu, prošlog februara (2:1 za Barsu), isti su netragom nestali. Četiri dana kasnije u finalu Karling kupa protiv Liverpula, Lampard mu je dao svoje, Čelsi je dobio meč, a Teri dobio novu amajliju.

Ronaldinjo (Barselona)

Verovatno nešto najvrednije što je fudbal imao bar u poslednje dve decenije. Rođen u radničkom delu Porto Alegrea. Otac radnik u brodogradilištu, majka prodavac kozmetike, stariji brat Roberto fudbaler, ujaci muzičari, tetke pevačice, dakle, samba i fudbal pomešani sa krvnim zrncima. Roberto je bio perspektivan fudbaler, igrao sa Kafuom i Robertom Karlosom u olimpijskom timu, ali ga je povreda kolena 1991. definitivno odvojila od fudbala. Ronaldo (kasnije menja ime zbog nešto starije zvezde u Ronaldinjo), kao klinac pet sati dnevno je igrao fudbal. „Kada toliko dugo igrate, onda vam nije samo cilj da postignete gol, već, naravno, i dribling. Tako je počelo“.
Nakon očeve smrti, brigu nad Ronaldinjom preuzimaju majka i brat, koji nekoliko godina kasnije postaje njegov agent.  Sada je brend „Ronaldinjo“, praktično porodičan biznis. Pored brata, u posao je uključena i sestra Deisi, koja pregovara sa sponzorima i medijima. Malo je nedostajalo da završi na Old Trafordu. Bila je to žestoka borba u kojoj je bio presudan ne novac, nego ambijent koji ima Barsa, a nema Ostrvo. Epilog svega, 40.000 ljudi na predstavljanju na Nou Kampu. Sticajem okolnosti, među njima ... i ja.
Ronaldinjo je postao perkusionista, još kao klinac i danas, gotovo svaki put pre nego što Barsa istrči na teren, on sambom diže atmosferu i samopouzdanje ekipi. Negov jednogodišnji sin Žoao živi sa majkom Janainom Natielli u Rio de Žaneiru. Brazilac je lociran u Barseloni, na obali mora i divi se Daliju, čiji muzej često obilazi: “Dali ima imaginaciju koja mu daje mogućnost da misli brže od ostalih. To sam ja na terenu“.

Eto'o (Barselona)

25-godišnji Kamerunac, imao je burno fudbalsko odrastanje. Kao juniora kamerunske reprezentacije, na utakmici protiv Obale Slonovače, primetili su ga Realovi skauti i maloletni Eto kreće ka Bernabeu. Odnos Reala prema Etou bio je jasan i prilikom njegovog sletanja u Madrid, kada su domaćini zaboravili da dočekaju afričkog vunderkinda. Kako nije znao nijedan jezik, Eto je srećom naleteo na nekog Afrikanca, koji ga je uputio ka kraljevskom klubu.
Podatak da je za šest godina odigrao tri utakmice za Real i četiri i po godine proveo na pozajmici u Maljorki, dovoljan su pokazatelj da su predsedniku Reala, Perezu, tih godina, Raul i Ronaldo bili dovoljni u napadu, a Eto još uz to nije igrač iz Evropske unije. Izbor je bio sužen, Barsa. “Možda nisam lep kao Bekam, ali sam bolji fudbaler“, izjavio je naš junak, kada je potpisivao za katalonski klub. Eto je najmlađi učesnik u istoriji Mundijala, kad mu padne roletna, ume da pljune i udari i spreman je zbog toga i da plati. Kada je sa Barsom prošlog leta osvojio titulu, samo je izletelo iz njega: „Madrid cabron, saluda el campeon“, ozbiljna uvreda za Madriđane, prema cenovniku, od 12.000 evra. Želeo je kao klinac da bude advokat, u stvari imao je ambiciozne roditelje, ali kako kaže, uvek je pravio dobar balans između učenja i jurnjave za loptom.
Zbog njega Ronaldinjo nosi jaknu sa kamerunskom zastavom. Daje golove iz nezamislivih situacija. Odbio ponudu Čelsija od 45 miliona evra, jer njegovoj ženi nije odgovarala ostrvska klima. Kune se u Rožea Milu i vapi za peharom Lige šampiona.

Sport

Zašto nema "srebrnih" na glavnoj pozornici?

Pre dve godine reprezentacija  Srbije i Crne Gore igrala je finale prvenstva Evrope za uzrast do 21 godine. Neki reprezentativci su čak bili rezervisali letovanje ne očekujući da će proći prvi krug. A onda su mladići igrali od utakmice do utakmice govoreći jedni drugima " E, hajde još samo ovu da odigramo." Tako je bilo do finala. Iz te generacije malo je onih koji su ostvarili ono što se od njih očekivalo.Danko Lazović i Milan Biševac su bili članovi i te ekipe i nacionalnog tima koji se i ove godine, dve godine posle finala plasirao na prvenstvo Evrope uzrasta do 21. godine koje se igra u Portugalu. Saglasni su da ekipa nije ispunila potencijal...

četvrtak 30.03. 15:27 Komentara: 19