Sport / Saša Ozmo 101

Novak u Rimu – autoritet i sigurnost pred RG

Na prvi pogled ništa novo u 2015. godini – Novak Đoković ponovo je osvojio turnir. Ono što trofej u Rimu razlikuje od ostalih jeste to što je Novak odigrao poput Serene Vilijams – mučenje sa slabijim teniserima na početku, a onda savršena završnica.

Saša OzmoIzvor:
Beta/AP

Od početka sezone jasno je da je Novak superioran u odnosu na konkurenciju, a do sada je osvojio pet najvažnijih trofeja – Australijan open, Indijan Vels, Majami, Monte Karlo i Rim (u Madridu nije igrao).

Međutim, u svakoj od prethodne četiri titule Novak je u nekom od ključnih mečeva doživeo pad, mentalni, fizički ili igrački, pa je težim putem morao da dolazi do trijumfa.

Sada je u finalnom meču sa Federerom držao izuzetno visok nivo igre od prvog do poslednjeg poena, što smo ove sezone videli možda još jedino u duelu sa Nadalom u Monte Karlu.

Đokoviću su se od starta u očima očitavali odlučnost i sigurnost, delovao je nedodirljivo, a dva presudna udarca bili su servis i forhend.

Početnim udarcem mudro je kombinovao, često je i na važnim poenima servirao Federeru u forhend, čime je iznenadio Švajcarca, koji se doduše i sâm malo mučio sa riternom. Nije dozvolio nijedan brejk (baš kao ni u polufinalu sa Fererom), a jedinu brejk loptu spasao je onako kako je i igrao ceo meč – slao je duboke loptice na bekhend, izdržao zamke u vidu niskih slajsova i na kraju osvojio poen.

Novak je na pravi način kontrolisao razmene, nije davao Federeru mnogo kratkih loptica i prilika za napad, što je retke takve šanse činilo duplo važnijim – delom su i otuda došle nekarakteristične Rodžerove greške forhendom u desetom gemu prvog seta.

Iako je Đokoviću i bekhend bio uobičajeno stabilan, po forhendu se videlo da samopouzdanje izbija iz njega – udarao je raširenih ramena, punim zamahom i dobio je skoro svaki poen kada je posle forsiranja Federerovog bekhenda napadao forhendom u drugu stranu.

Beta/AP

Ipak, najvažnije za ovaj meč jeste način na koji ga je Novak priveo kraju. Posle ranog brejka u drugom setu bilo je realno očekivati da će Federer dobiti barem mali prozor za povratak u meč, a neizbežno je bilo setiti se i scenarija iz Indijan Velsa.

Međutim, Đoković je odigrao bez pardona, nije ponudio ni najmanju šansu suparniku, pa su se mnogi gledaoci posle meč lopte zapitali: “Da li je moguće da je već kraj?“ I zaista, Novak je finale dobio bez oscilacija, bez stresa i bez one tenzije tipične za finala.

Retko kada statistika uspeva da ispriča celu priču izvesnog duela, ali sada su dva podatka dovoljno ilustrativna – Đoković je meč završio sa samo deset neiznuđenih grešaka i isto toliko izgubljenih poena u gemovima na svoj servis.

Novak je tako osvojio 53. titulu u karijeri, a sada je i sâm na drugom mestu večne liste po broju Masters trofeja – 24, jedan više od Federera i tri manje od Nadala.

U kontekstu Rolan Garosa, teško je zamisliti svrsishodniju pripremu. Đoković je autoritativnim nastupom stekao dodatne zalihe samopouzdanja, a taj puni rezervoar trebalo bi da bude pogonsko gorivo u Parizu, pogotovo u momentima sumnje i krize.

Na Novaku je ogroman pritisak pred drugi Gren slem sezone, ali najveći ’krivac’ za tako nešto jeste upravo on i njegova nadmoćna izdanja u prvih pet meseci sezone – trenutno je u seriji od 22 pobede.

U ovom trenutku sve deluje idealno za Đokovića – suočen je sa vrstom pritiska sa kojom se susretao u ranijem delu karijere, igra fenomenalno i nema razloga da tako ne nastavi.

“Ne smatram da moram nešto da izmislim ili da uradim nešto posebno kako bih bio uspešan na Rolan Garosu. Već sam bio veoma blizu trofeju, samo moram da nastavim da se spremam za taj turnir kao za bilo koji drugi, da održavam istu rutinu i da se nadam da će me to odvesti tamo gde želim da budem“, kaže Novak.

Upravo tako. Čekamo 24. maj i početak Rolan Garosa.

Saša Ozmo (ozmo_sasa)

Komentari 101
Čitajte
Pošalji komentar