Rivalstva XXI veka: Da li je Rafole već srušio Fedala?

U očima najvećeg broja teniskih zaljubljenika širom sveta rivalstvo Rodžera Federera i Rafaela Nadala najveće je u istoriji tenisa. Međutim, da li je zaista tako? Dvojica momaka iz meča u meč pomeraju granice, njihovi dueli su neizvesniji, kao par su odigrali najviše okršaja u Open eri i tako su naterali ljude da preispitaju početnu pretpostavku. Deo tog ’novog’ rivalstva ponovo je Rafael Nadal, ali na Federerovo mesto došao je Novak Đoković. Pred vama su četiri grupe razloga zašto je “Rafole“ bolji od “Fedala“.

Prethodno smo se bavili pitanjem da li je Boris Beker dobro rešenje za Novaka, a obrazložili smo i pet razloga zašto će Đoković dominirati u 2014. godini.

1. Više "klasika"

Beta/AP Photo/Darron Cummings
Beta/AP Photo/Darron Cummings

Bacimo li pogled na sve mečeve koje je Nadal igrao sa Federerom i Đokovićem, zaključićemo da je sa Novakom igrao više mečeva koji su po završetku kićeni epitetima “epski“, “klasik“ i slično.

Ako su kriterijumi kvalitet mečeva i samih poena, kao i dramatičnost u najznačajnijim prilikama kao što su Gren slem turniri, onda se u slučaju Nadal-Đoković neminovno izdvajaju dva meča: finale Australijan opena 2012. i pobeda Novaka u pet setova u najdužem finalu GS turnira u Open eri (pet sati i 53 minuta), kao i polufinale Rolan Garosa godinu dana kasnije i pobeda Rafaela u pet setova.

Ne zaboravimo ni fantastičan meč na Mastersu u Madridu 2009, to su tri duela koji će zauvek ostati u teniskim udžbenicima i u sećanju svih koji beli sport vole.

Uz to, Đoković i Nadal su neizvesne bitke vodili na svim podlogama i na svim Gren slem turnirima.

Sa druge strane, Federer i Nadal nisu donosili mnogo drame na šljaci (o tome više u nastavku teksta), a jedini pravi njihov “klasik“ odigrao se u finalu Vimbldona 2008. godine, kada je Španac slavio sa 9:7 u petom setu. To je jedan od najboljih mečeva svih vremena, po mom mišljenju i najbolji, i simbolično je obeležio početak vladavine Rafaela Nadala.

Osim toga, finale Australijan opena bilo je neizvesno, ali ne toliko kvalitetno, a u vrhunsku kategoriju eventualno bismo mogli svrstati i finale Vimbldona 2007, mada je i to diskutabilno.

Na US openu Federer i Nadal nikada se nisu sastali, a Đoković i Nadal Njujorčanima su podarili tri finala. Nijedno nije bilo na nivou gorespomenutih mečeva, koji su i u vrhu liste najboljih svih vremena, ali pružili su vrhunski tenis i nijedan meč nije bio “jednosmerna ulica“, kako američke kolege vole da kažu. Uz to, duel iz 2010. istorijski je po tome što je Španac tada kompletirao Gren slem, osvojena sva četiri najveća turnira.

Rodžer i Rafa van Gren slemova imali su jedan okršaj koji može da se meri sa mečom Đoković – Nadal u Madridu 2009, a to je Rim 2006. i pobeda Nadala u taj brejku petog seta.

2. Mečevi na šljaci

U duelima Federera i Nadala znalo se da Rodžer nema nikakve šanse na šljaci. Jedine dve pobede na zemlji ostvario je 2007. u Hamburgu, kada je okončao Nadalov niz od 81 pobede na toj podlozi i dve godine kasnije u Madridu, samo dan posle Rafaelove četvoročasovne borbe sa Đokovićem u polufinalu.

Ko je gledao te mečeve, bilo mu je jasno da Nadal jednostavno nema snage. Naročito se to odnosi na madridski okršaj.

Takođe, Nadal je Federera na šljaci dobijao i dobija sa lakoćom kakvom Novaka nikada nije. Dovoljno je spomenuti finale Rolan Garosa iz 2008. godine, kada je Federer uzeo samo četiri gema. Švajcarac na Garosu nikada nije bio ni blizu pobede, tri puta je uzeo po set, ali nikada dva.

Jedini put kada je Federer zaista bio nadomak trijumfa jeste u Rimu 2006, to je zapravo njihov jedini meč na šljaci u kojem je do kraja bilo neizvesno.

Beta/AP Photo/Lionel Cironneau
Beta/AP Photo/Lionel Cironneau

Sa druge strane, Đokovićevi mečevi sa Nadalom na šljaci mnogo su kompetitivniji, pogotovo otkad je Novak dostigao zenit svoje karijere. Od spomenutog, epskog madridskog polufinala, kada je Đoković propustio tri meč lopte, bilo je očigledno da jedino srpski teniser ima rešenje za Nadala na šljaci.

Godine 2011. za samo nedelju dana pobedio je Nadala u finalima Madrida i Rima, i to bez izgubljenog seta, u periodu kada je Španac igrao blizu svog maksimuma. Ostvario je Đoković i trijumf u Monte Karlu, mada je Nadal tada još tražio vrhunsku formu posle povrede.

Mnogi se pitaju šta bi se dogodilo da kiša nije prekinila finale u Parizu 2012. godine, a na poslednjem Rolan Garosu Novak je bio na samo korak do podviga u polufinalu, ali je Nadal na kraju slavio sa 9:7 u petom setu. Federer nijednom nije bio tako blizu.

3. Dinamika rivalstva

Tačke kulminacije rivalstva Federera i Nadala bile su kada je Španac uspevao da uzdrma poredak u "Rodžerovoj kući“, na Vimbldonu. Osim toga, Nadal je manje-više superioran u mečevima sa Federerom (ukupni skor 22-10).

U duelima sa Đokovićem dinamika rivalstva se stalno menja – Novak je 2011. skoro ukrao šljaku Nadalu, ovaj mu se revanširao važnim pobedama na betonu, uključivši dva finala US opena, a tvrda podloga je po definiciji teren srpskog tenisera. Ipak, vidimo da u okršajima Novaka i Rafe nema zakonitosti.

Uz to, ukupni međusobni skor znatno je neizvesniji – Đoković je takođe 22 puta izgubio od Nadala, ali ga je i savladao sedam puta više nego Federer.

Takođe, Đoković i Nadal čine rivalstvo sa najviše odigranih mečeva u Open eri – 39, a to ne treba zanemariti.

4. Specijalne taktike za najvećeg suparnika

Beta/AP Photo/Mike Groll
Beta/AP Photo/Mike Groll

Dueli Federer i Nadala uglavnom slede isti šablon – Španac visokim spinovima na bekhend protivnika gradi inicijativu i osvaja poene, a Federer nastoji da se što češće izvuče na forhend i da bude odlučan i dominantan sa osnove linije kako bi on došao u situaciju da rešava poen.

Rodžer je prilično tvrdoglav kada je reč o svojoj igri i u njegovom rivalstvu sa Nadalom malo smo videli tzv. “specijala“, segmenata igre koji se spremaju isključivo za jednog protivnika. Federer bi ponekad ubacio drop šot, Nadal je dodatno vežbao slajs servis, ali to je bilo to.

Dueli Đokovića i Nadala kao da neprestano pomeraju granice – taman se čini da je jedan preuzeo preimućstvo, onda se pojavi drugi sa nečim sasvim novim. Novak je popravio kondiciju, što je bio osnovni preduslov da može da igra duge mečeve sa Nadalom. Zatim je bekhend dijagonalama uspevao u kontinuitetu da probije Rafin forhend, što do tada nikome nije polazilo za rukom.

U tim promenama ’momentuma’, sitnim korekcijama i stalnom potragom sredstava da se bude za nijansu iznad rivala leži i najveća čar rivalstva Đoković-Nadal. Poslednja veća promena jeste odluka Španca da češće menja ritam forhend paralelom i da tako izbaci Novaka iz komforne zone.

U velikoj meri to mu je i uspelo, što je uz veliko samopouzdanje ključ Nadalovih pobeda nad Đokovićem u 2013, pre svega na US openu. Baš u Njujorku videli smo i naznaku Novakovog odgovora, a to su insajd-aut forhendi na Nadalov forhend, mnogo češći nego ranije.

Novak je pobedama u Pekingu i na Mastersu napravio dobru podlogu za 2014, ali još čekamo njegov pravi odgovor na nekom od Gren slem turnira. To i jeste jedan od razloga zašto je Đoković za novog trenera angažovao Borisa Bekera. Verujte da najbolje tek sledi.

Kakvo je Vaše mišljenje – da li je rivalstvo Đoković-Nadal veće od rivalstva Federer-Nadal?

P.S. Ako neko od poštovanih komentatora ima bilo kakva pitanja, može ih postaviti putem komentara ili na mom nalogu na Tviteru (@ozmo_sasa)