Masters, grupa A - Nadal, Đoković, Davidenko i Soderling

Rafael Nadal - 'loša' sezona sa 64 pobede

Rafael Nadal ovu sezonu neće pamtiti po dobrom – izgubio je prvo mesto na ATP listi, posle četiri godine je poražen na Rolan Garosu, a zbog problema sa povredama propustio je Vimbldon i još nekoliko turnira. Uprkos tome, prvi deo sezone do pariskog Gren slema odradio je briljantno osvojivši Australijan open, Indijan Vels, Monte Karlo, Barselonu i Rim.

Nadal je sa mnogo vere u sebe započeo 2009. godinu, što je bilo i logično posle dominacije u protekloj sezoni. Trijumfovao je na Australijan openu i došao do šeste Gren slem titule u karijeri, ali prve na betonu, tako da mu sada nedostaje samo US open kako bi kompletirao Gren slem i učinio nešto što je i veliki Federer ostvario tek ove godine.

U Melburnu je posebno impresivna bila Nadalova, za njegove standarde, napadačka igra na betonu. To je ključni pomak u odnosu na dve sezone unazad, kada je Španac pokušavao da istom, defanzivnom taktikom koja ’prolazi’ na šljaci dođe do uspeha i na betonu. Ipak, tvrde podloge neuporedivo su brže i Nadal je shvatio da mora da stoji malo bliže osnovnoj liniji i da češće prvi napada, a ne samo da čeka šansu iz kontre. Oružja za tako nešto nesporno ima – bekhend po dijagonali delovao je moćno u Australiji, poene uspešno može da skrati i forhendom, a poboljšao je i igru na mreži. Najbolje poređenje za to su mečevi sa Fernandom Gonsalesom – 2007. u Melburnu bilo je 6:2, 6:4, 6:3 za Čileanca, a dve godine kasnije Nadal je slavio u osmini finala 6:3, 6:2, 6:4. Polufinalni okršaj sa Fernandom Verdaskom bio je jedan od najkvalitetnijih ove godine – Verdasko, koji se preporodio nakon što je doneo Španiji trijumf u Dejvis kupu, igrao je kao nikada u životu i napravio čak 95 direktnih poena. I Nadal je igrao na visokom nivou, ali na kraju nije presudilo tenisko umeće već, kao i mnogo puta ranije, Nadalova upornost – bilo je 6:7, 6:4, 7:6, 6:7, 6:4 posle 5 sati i 14 minuta igre.



Iako finale sa Federerom po kvalitetu ni izbliza nije moglo da se meri sa vimbldonskim iz 2008. godine, uzbuđenje nije izostalo, a Nadal je ponovo dokazao da u međusobnim okršajima sa Švajcarcem ima psihološku nadmoć – posle naizmenično dobre i loše igre obojice, Federer je potpuno pao u petom setu, napravio previše početničkih grešaka, pa je Nadal slavio sa 7:5, 3:6, 7:6, 3:6, 6:2 napraviviši 50 direktnih poena.

Druga, negativna strana Nadalovog napadačkog delovanja na betonu je sledeća – primetno je da je Nadalov stepen ofanzivnosti na betonu u korelaciji sa nivoom samopouzdanja. To se najbolje moglo videti u mečevima posle povrede kada Majorčanin jednostavno ne bi imao dovoljno koncentracije ili volje da napada, već bi se, kao po staroj navici, povlačio i slao isuviše kratke lopte. To ga je u nekoliko navrata koštalo poraza i vrlo je verovatno da će se tako nešto dešavati i ubuduće protiv ozbiljnijih tenisera. Posle Melburna izgledalo je da Nadala ništa ne može zaustaviti na pohodu ka novim titulama i učvršćivanju na vodećoj poziciji na ATP listi. Činilo se da je nepobediv – osvojio je Indijan Vels pobedivši Marija u finalu, a potom je trijumfovao na tri uzastopna turnira na šljaci (Monte Karlo, Barselona, Rim). Nadalova suverenost u tom periodu najviše je koštala Novaka Đokovića, koji je tada igrao sjajno, ali je Španac bio nemilosrdan i dobio ga tri puta – u finalima Monte Karla i Rima, kao i u polufinalu Madrida. U prestonici Španije Đoković i Nadal igrali su četiri sata i tri minuta (najduži meč na dva dobijena seta u Open eri), a Rafael je pobedio sa 3:6, 7:6, 7:6 spasavši pritom tri meč lopte, i to na kakav način: (detaljniji opis meča u odeljku posvećenom Novaku Đokoviću).



Narednog dana premoreni Nadal izgubio je u finalu od Federera 6:4, 6:4 i tada kreće njegov sunovrat u 2009. godini.

Usledila je rana eliminacija na Rolan Garosu, turniru na koje je Nadal pobeđivao prethodne četiri godine i na kojem do meča sa Robinom Soderlingom u četvrtom kolu nije imao nijedan poraz u karijeri. Šveđanin je na teren izašao veoma motivisan i rasterećen, što se moglo videti po tome što je silovito udarao lopticu sa osnovne linije bez preteranog razmišljanja, a i često je nalik Davidenku loptice hvatao u penjanju, naročito kada su išle na forhend. Bio je to Soderlingov dan, ali je i Nadal pod uticajem povrede igrao lošije, pa su loptice posle njegovih slajsova često završavale u servis-polju i visoko, tako dajući priliku Šveđaninu za napad. U jednom trenutku Nadal se okrenuo ka svojoj loži i rekao: „Ne mogu više“. I, zaista, bio je to kraj njegove vladavine Parizom i najava neuspešnog ostatka sezone. Pogledajte detalje iz prva dva seta meča sa Soderlingom:



Najvažnije delove iz poslednja dva seta možete pogledati u tekstu o Robinu Soderlingu.

Osim povrede kolena, Nadal je imao i privatnih poteškoća, tačnije roditelji su mu se razveli. Zbog problema sa tetivama kolena, Španac je bio prinuđen da otkaže učešće na Vimbldonu i odrekne se odbrane titule. U skladu sa izrekom „dok jednom ne smrkne, drugom ne svane“, Federer je osvojio RG i Vimbldon i šestog jula svrgnuo Nadala sa prvog mesta na ATP listi.

Teška vremena nisu bila okončana, pa je Španac drugu polovinu avgusta proveo i na trećoj poziciji na svetu iza Škota Endija Marija. Nadalov povratak posle povrede bio je zakazan za 10. avgust i turnir u Montrealu. Odmah se videlo da na terenu nije ’stari Nadal’, izraz koji će u narednih nekoliko meseci postati ustaljen prilikom upoređivanja igre Španca pre i posle povrede. Međutim, niko razuman nije ni očekivao da Nadal odmah posle povrede može da uđe u staru formu. Ono što je najbitnije, nije ni on sam, već je izjavama i ponašanjem na terenu dao sebi vremena da pronađe pravu formu i tako se oslobodio pritiska. U duelima sa objektivno slabijim teniserima Nadal je pobeđivao na ime i reputaciju, koja u tenisu igra nemerljivo važnu ulogu. Ipak, slabosti, pre svega odsustvo prepoznatljive brzine i nesvojstvena neodlučnost u nekim bitnim poenima, bile su bolno očigledne u mečevima sa boljim igračima – od Del Potra je izgubio sa 7:6, 6:1 u Montrealu, a od Đokovića u Sinsinatiju sa 6:4, 6:1:

Na US openu Nadal je igrao u solidnom ritmu, ali izostala je raznovrsnost i povremena nepredvidljivost. Naglašavam „povremena“ jer to je ono što Nadala, između ostalog, čini velikim igračem – njegova igra se na prvi pogled čini šabloniziranom i orijentisanom na defanzivu, a potom Španac izvede neki nesvakidašnji udarac (kratka dijagonala bekhendom ili forhend-spin ’viner’ po paraleli npr.) i potputno poremeti rivalovu taktiku. To drži protivnika u pripravnosti i diže mu nervozu.

Osim toga, Nadalov drugi servis, koji mu ni na vrhuncu igre nije spektakularan, bio je dosta spor što je suparnicima omogućavalo da već riternom preuzmu kontrolu u poenu.

Nadal se ipak probio do polufinala, ali ga je tamo ponovio sačekao Del Potro i deklasirao ga sa 6:2, 6:2, 6:2. Nova povreda, ovoga puta trbušnih mišića, mučila je Nadala i problemi sa servisom postali su još izraženiji, što je Argentinac iskoristio i briljantnom igrom došao do finala, a posle i osvojio trofej.

Usledila je nova pauza, Španac nije igrao ceo septembar, a vratio se na teren u Pekingu gde je u polufinalu poražen od Marina Čilića 6:1, 6:3. Potom je u Šangaju izgubio u finalu od Davidenka, ali i do završnog meča je stigao uz dosta sreće i predaje Ljubičića i Lopesa.

U Parizu se Nadal provukao u prva dva kola (spasao pet meč lopti protiv Almagra i u tri seta savladao Robreda), da bi protiv Žo-Vilfrida Conge konačno odigrao na vrhunskom nivou i pobedio sa 7:5, 7:5. Španac je, za razliku od meča sa Almagrom, stajao za nijansu bliže liniji i kombinovao ofanzivni i defanzivni stil igre (28 ’vinera’, samo devet manje od Conge), što mu je, uz ponovo vrhunske trkačke sposobnosti, donelo uspeh.

U polufinalu u Parizu, poslednjem meču pred Masters, Nadal je izgubio od Đokovića sa 6:2, 6:3, ali tu mu se malo šta može zameriti jer je srpski teniser odigrao besprekorno i nije dao Špancu nijednu realnu šansu da meč učini zanimljivijim.

Meč sa Congom predstavlja zamajac za Nadala i daje mu nadu da bi trijumfom u Londonu, uz odgovarajuće rezultate Federera, mogao da završi godinu tamo gde je i započeo – na prvom mestu na planeti.

U, za svoje kriterijume neuspešnoj sezoni, Nadal je jedan od trojice igrača koji je do sada zabeležio više od 60 pobeda u sezoni i ima skor 64-11. Špancu će ovo biti treće učešće na Mastersu – 2006. i 2007. je gubio od Federera u polufinalu, a 2005. i 2008. nije mogao da nastupi zbog povreda.

Nikolaj Davidenko - četiri titule za 'Mašinu'

Rus Nikolaj Davidenko je u 2009. godini osvojio četiri trofeja, a prvi tek krajem jula u Hamburgu. Posle toga je slavio u Umagu, Kuala Lumpuru i na turniru iz Masters serije 1000 u Šangaju. Povreda leve pete uzrokovala je razočaravajući start sezone, pa je do aprila i turnira u Monte Karlu odigrao samo tri meča. Ipak, u ostatku sezone, a naročito u finišu, Kolja je ostvario zapažene rezultate i došao do sedmog mesta na ATP listi izborivši tako plasman na Masters, na kojem brani mesto vicešampiona. Petu godinu u nizu Davidenko završava među deset najboljih tenisera na svetu.

Posle uvodne pobede nad Danijelom Kelererom u Čenaju, već u drugom kolu Davidenko je bio prinuđen da preda meča Lukašu Dlouhom zbog povrede. Neuspešni pokušaj povratka dogodio se početkom februara u Roterdamu, a u međuvremenu je Davidenko propustio Australijen open, čime je prekinuo niz od 29 uzastopnih Gren slem turnira na kojima je učestvovao.

Nakon povrede ’Ruska mašina’, kako je jedan od nadimaka Davidenka, imao je problema sa povratkom u formu, ali je uspeo da stigne do četvrtfinala u Monte Karlu (poraz od Endija Marija) i polufinala u Barseloni. Uprkos dobrom rezultatu u Kataloniji, Davidenko je izgubio mesto u Top 10.

U Rimu je ispao u prvoj rundi, u Madridu je predao meč Rodiku u trećem kolu zbog povrede noge, ali je između toga na nešto slabijem turniru u Eštorilu igrao polufinale.

Na red je došao Rolan Garos, turnir na kojem je Nikolaj 2005. i 2007. godine došao do polufinala. Dobre partije u Parizu bile su najava berićetnog drugog dela sezone, a Davidenko je na putu do četvrtfinala eliminisao Koubeka, Hunkeiru, Vavrinku i Verdaska.

Posebno upečatljiv utisak Davidenko je ostavio u okršaju sa Špancem, kojeg je ubedljivo savladao sa 6:2, 6:2, 6:4. Rus je samleo Verdaska tempom sa osnovne linije, a ponajviše fantastičnim bekhendom kojim je nepogrešivo pogađao linije ili kratkim dijagonalama dovodio sasvim solidnog Verdaska do ludila.

Ono što je radio Verdasku u osmini finala, dogodilo se Davidenku u četvrtfinalu, kada ga je besprekornom igrom pobedio budući finalista Robin Soderling sa 6:1, 6:3, 6:1.

Na Vimbldonu Davidenko nikada nije imao uspeha, samo 2007. je stigao do osmine finala, a ove sezone je nakon laganih pobeda nad totalnim autsajderima Evansom i Krivojom, izgubio od Tomaša Berdiha sa 6:2, 6:3, 6:2.

Kako je sezona odmicala, Davidenko je dolazio do prepoznatljive forme – ubitačni ritam sa osnovne linije u pravoj meri pomešan sa strpljivošću, uspešno udaranje loptica u penjanju i neretko pravljenje direktnih poena udarcima iz punog trka. Uvek kada je na tom nivou, Nikolaj retko gubi od tenisera slabijih od sebe, a u zavisnosti od psihološke spreme, koja mu je najveća boljka tokom cele karijere, može da dobije i igrače iz vrha.

U Hamburgu, koji je od ove sezone turnir iz Serije 500, uzeo je prvi trofej u godini, a u finalu je savladao Pol-Anrija Matjea sa 6:2, 6:4. Sledeće sedmice otišao je u Umag, a i tamo je osvojio titulu deklasiravši u finalu Huana Karlosa Ferera sa 6:3, 6:0.

Na betonu je beležio prosečne rezultate, do četvrtfinala je dogurao jedino u Nju Hejvnu, da bi ga na US openu zaustavila nova povreda. Posle lako odrađenog posla u prva tri kola, u osmini finala je predao meč Robinu Soderlingu zbog problema sa butinom u trenutku kada je gubio sa 2-1 u setovima.

Usledila je nova pauza, ovoga puta mesec dana, a već na prvom turniru po povratku Davidenko je osvojio titulu. U Kuala Lumpuru, na takmičenju iz Serije 250, savladao je Tejlora Denta, Gaela Monfisa, Robina Soderlinga i u finalu Fernanda Verdaska sa 6:4, 7:5.

Posle eliminacije u četvrtfinalu Pekinga od Marina Čilića, Davidenko je trijumfom u Šangaju došao do najvrednije titule ove godine i tek treće u karijeri iz Masters serije 1000, posle Pariza 2006. i Majamija 2008. godine.

Nikolaj je tokom celog turnira prikazivao vanserijsku igru – pravio je veoma malo grešaka, a svojim tehnički savršenim, ’čistim’ udarcima sa osnovne linije pogađao je uglove terena. Uz to, za nijansu češće i uspešnije no inače izlazio je na mrežu, što mu je takođe donelo neke važne poene. Davidenko nije imao nimalo lak žreb, ne računajući Igora Kunjicina u prvoj rundi. Posle toga je savladao Fernanda Gonsalesa sa 6:3, 7:5, a u četvrtfinalu bio je bolji od Radeka Štepaneka 6:1, 4:6, 6:1. Posle ne posebno kvalitetnog, ali ipak uspešnog polufinala sa Đokovićem, Davidenko je u finalu dobio Nadala sa 7:6, 6:3 i došao do 18. titule u karijeri:



Do kraja sezone igrao je polufinale u Valensiji, a u Parizu je ispao u trećem kolu od Soderlinga.

Nikolaj Davidenko nikada nije igrao finale na nekom od Gren slem turnira, a najveći razlog za to jeste njegova nesposobnost da protiv najboljih u najvažnijim mečevima odigra onako kako ume.

Jedan poznati strani teniski analitičar smatra da, osim nesporne psihološke nestabilnosti u prelomnim mečevima Gren slemova, bitnu ulogu u tome ima i Davidenkov strah od neuspeha na najvećima turnirima. To je razlog zašto Rus igra skoro svaki turnir (već spomenuti nadimak Mašina), pa se često ne odmara čak ni u sedmici pred Gren slem turnire. On time postavlja sebi sasvim druge ciljeve (skupljanje bodova i novca) i beži od odgovornosti jer ipak se od nekog ko je dugo bio treći na svetu očekuje barem jedno finale na najvećim turnirima.

Nisam siguran koliko se slažem sa spomenutim stručnjakom, ali zapažanje je svakako vredno diskusije.

Ono što dalje ’upada u oko’, a nema veze sa psihologijom, jeste Davidenkov konstantan, ali nikako nezaustavljiv servis. Mnogo puta smo videli da se najbolji teniseri servisom ’izvlače’ iz situacija kada im malo šta polazi od ruke – to najuspešnije čini Federer, a i Novak Đoković je prve velike rezultate u životu ostvario (trijumf u Majamiju) kada je radom stekao taj kvalitet. Davidenkov servis jednostavno nije tako moćno oružje i on nikada time ne može bezbolno da prebrodi intervale loše igre ili pada samopouzdanja u nadigravanju sa bazne linije.

Zanimljivo, kada su Davidenka na Rolan Garosu pitali u kom bi segmentu najviše voleo da napreduje, on je rekao da bi želeo da ojača i da bude čvršći poput Nadala.

Davidenko ima 28 godina i već je u poznim teniskim godinama, tako da će mu sledeće sezona biti možda i poslednja za proboj na GS turnirima, mada nisam siguran da je to realno s obzirom na sve ’gušću’ situaciju u samom vrhu.

Rus će petu sezonu uzastopno učestvovati na Mastersu, a prošle sezone je izgubio u finalu od Novaka Đokovića. U 2006. i 2007. ispao je u grupama, dok je 2005. stigao do polufinala.

Robin Soderling - prvi put u Top 10

Švedski teniser Robin Soderling iza sebe ima najuspešniju sezonu u karijeri – zabeležio je ukupno 47 pobeda i 17 poraza, a najveći uspeh ostvario je na Rolan Garosu kada je eliminisao do tada neprikosnovenog Nadala i potom došao do finala. Osvojio je jednu titulu, u Bastadu (plus ’čelendžer’ u Sanrajzu), a trenutno je deveti teniser na ATP listi, što mu je najbolji plasman u karijeri. Na Masters u Londonu plasirao se i zbog povrede Amerikanca Endija Rodika, trenutno šestog tenisera na svetu.

Soderling tokom cele karijere igra sa velikim usponima i padovima, a razlog za to su česte povrede (koleno, rame, ručni zglob...) i nestabilni temperament. Nesposobnost da u kontinuitetu pruža izvrsne partije sprečile su 25-godišnjeg Šveđanina da se ranije probije u sam svetski vrh. Ovosezonski Rolan Garos u tom smislu je možda bio prekretnica.

Pre čudesnih partija u prestonici Francuske, Soderling je beležio ispodprosečne rezultate koji su ga koštali ispadanja iz Top 20 – na prvih deset ATP turnira koje je odigrao, ostvario je samo devet pobeda. Odigrao je dva pripremna turnira pred Australijan open – u Brizbejnu je u četvrtfinalu izgubio od Štepaneka, a u Oklendu ga je u polufinalnom okršaju savladao Del Potro.

U Melburnu je Soderling, u skladu sa tradicijom, prošao vrlo slabo – ispao je u drugom kolu od Markosa Bagdatisa, ali to mu je bio tek drugi put u karijeri da je uopšte i prošao prvu prepreku u na premijernom Gren slem turniru u godini.

Soderlingu je brzo palo samopouzdanje, što mu se često dešavalo tokom karijere. Njegova igra zasniva se na snažnom servisu i napadačkim udarcima sa osnovne linije i upravo zbog toga je velikim delom zavisna od stepena vere u sebe. Soderling retko kada može da dobije meč tako što će se braniti jer je defanziva za njega uvek poslednja opcija.

U Memfisu, gde je 2008. igrao finale, ispao je u prvom kolu od Florana Sere, što ga je koštalo pada na ATP listi sa 16. na 26. poziciju. U Indijan Velsu je takođe ispao na startu od Nikolasa Lapentija, pa je, kao i mnogi pre njega, u potrazi za bodovima i pravom igrom otišao u niži rang takmičenja. Na ’čelendžeru’ u Sanrajzu (125.000 dolara) Šveđanin je došao iz kvalifikacija i osvojio titulu na putu pobedivši Milera, Bolelija, Šitlera, Lopesa i u finalu Tomaša Berdiha sa 6:1, 6:1.

Taj trofej nije Soderlingu pomogao da se vrati na put uspeha jer je već u Majamiju ispao od Roberta Kendrika na startu turnira. Ni sezonu na šljaci, do Rolan Garosa, Soderling nije odigrao dobro – u Monte Karlu je ispao na startu, u Barseloni i Madridu je dogurao do drugog kola, a osminu finala igrao je u Rimu gde je poražen od Nadala sa 6:1, 6:0. Onda je na red došao Rolan Garos i situacija se okrenula za 180 stepeni, kako to samo u tenisu može da se dogodi. Soderling je u prva dva kola izbacio Kevina Kima i Denisa Istomina, a mini-iznenađenjem i pobedom nad Davidom Fererom u trećoj rundi (6:7, 7:5, 6:2, 7:6) prvi put u životu plasirao se u osminu finala nekog od Gren slem takmičenja.

U narednom meču Soderling je priredio senzaciju iznenadivši Rafaela Nadala sa 6:2, 6:7, 6:4, 7:6. Španac je tada prvi put u karijeri, posle četiri uzastopne titule, poražen na Rolan Garosu. Soderling je poslednji čovek kojeg bi Nadal izabrao da prekine njegov niz u Parizu, prvenstveno zbog svađe na Vimbldonu 2007. godine, ali Šveđanin je odigrao možda i meč života i sasvim zasluženo došao do trijumfa:



Najvažnije delove iz prva dva seta možete pogledati u tekstu o Rafaelu Nadalu.

I posle meča u Parizu bilo je verbalnih čarki – Nadal je deo krivice za poraz svalio na povredu kolena, a Soderling je rekao kako nikada ne bi izjavio tako nešto da je na Nadalovom mestu. Srećom, sve se završilo na tome i Šveđanin je mogao da se fokusira na nastavak turnira.

Ponesen fantastičnom pobedom nad Nadalom, Soderling je ’oduvao’ sa terena Nikolaja Davidenka – 6:1, 6:3, 6:1. Zaista nisam video da neko sa takvom lakoćom nadigrava Davidenka sa osnovne linije kao što je to činio Soderling. Rus je bio nemoćan i tokom celog meča nije imao ni promil šansi za trijumf.

Sa samopouzdanjem do neba Robin je ušao u polufinale i savladao Fernanda Gonsalesa – 6:3, 7:5, 5:7, 4:6, 6:4. Taj meč najbolje ilustruje promenu u Soderlingovoj glavi – ispustio je vođstvo od 2-0 u setovima, gubio je i sa 4:1 i 0:30 u petom, ali je uspeo da osvoji pet gemova u nizu i plasira se u finale.

Iako je njegov trener Magnus Norman, vicešampion Rolan Garosa 2000. godine, obećao da će svojim savetima pomoći Soderlingu da prevaziđe strah od prvog Gren slem finala, to obećanje nije ispunio. Tačnije, nije uspeo da ga ostvari – Soderling je u duel sa Rodžerom Federerom ušao izuzetno nervozno, pravio je veliki broj grešaka na način koji mu nije bio svojstven tokom te dve nedelje. Prava rezultatska borba vodila se jedino u drugom setu, ali i tada se po igri videlo da je Švajcarac bliži trijumfu. Federer je slavio u tri seta, 6:1, 7:6 (7-1), 6:4 i osvojio prvi Rolan Garos u karijeri.

Soderling je posle Rolan Garosa postao 12. na ATP listi i, što je jednako važno, zaradio je veće poštovanje ostalih igrača.

Pre Vimbldona Robin nije odigrao nijedan meč, a i u Londonu je zaustavljen od budućeg šampiona Rodžera Federera – 6:4, 7:6, 7:6. Sada je Soderling pružio ozbiljniji otpor, Švajcarac je napravio samo jedan brejk, ali ponovo su u presudnim trenucima deblji bili živci Federera.

Posle toga je Soderling osvojio trofej u Bastadu u finalu pobedivši Huana Monaka sa 6:4, 7:6. Do kraja sezone Šveđanin je beležio solidne rezultate i, što je posebno bitno, retko je sebi dozvoljavao da izgubi od slabijih protivnika, što mu se ranije često događalo.

Ispao je u trećoj rundi Hamburga od Almagra i na startu Sinsinatija od Hjuita, a na preostalih sedam turnira stigao je barem do četvrtfinala. Na US openu je pobedio Montanjesa i Kverija, dok su mu Granoljers i Davidenko predali mečeve zbog povrede. Tom kombinacijom sreće i znanja Soderling je došao do četvrtfinala, ali tamo ga je čekao za njega kobni Federer i opet ga savladao – 6:0, 6:3, 6:7, 7:6.

Igrao je još tri puta u polufinalu – u Kuala Lumpuru, Stokholmu i Pekingu, a poslednji meč, za sada, u godini odigrao je u četvrtfinalu Pariza, u kojem je izgubio od Đokovića sa 6:4, 1:6, 6:3.

Soderling je u ovoj sezoni napokon, posle brojnih pehova, uspeo da se koliko-toliko učvrsti u vrhu. Ipak, prava bitka za poziciju tek predstoji naredne sezone i tek ona daće odgovor na pitanje da li Soderling zaista zaslužuje da pripada kremu svetskog tenisa.

Ako je suditi po nekim ovosezonskim partijama, materijala za to ima. Njegov forhend sa širokim zamahom leti munjevito, a upravo taj nešto širi zamah često onemogućuje suparnicima da u prvom trenutku odrede gde će loptica otići. Na bekhendu je nešto nesigurniji, posebno kada rivali neprestano forsiraju tu stranu, ali kada je u naletu i bekhend je približno kvalitetan kao forhend.

Utisak je da bi Soderlingov servis mogao da bude još ubojitiji, kada bi na snagu dodao i varijacije servisa. Igra na mreži i dalje je daleko od savršene, ali pitanje je koji su Soderlingovi limiti, tj. može li on značajno da unapredi spomenute segmente igre.

Potpuni i konačni odgovor na to daće nam sledeća sezona, ali delić odgovora mogli bismo da dobijemo i na predstojećem Mastersu u Londonu. Robin Soderling je prvi Šveđanin koji učestvuje na završnom turniru još od Tomasa Johansona 2002. godine, a najveći broj analitičara smatra Soderlinga autsajderom pred takmičenje u glavnom gradu Engleske.