Sport / Vladimir Novaković 163

Slučaj Humska: Hoće li više ta pouka?

Ispasti glup u društvu ne samo da nije strašno, nego može da bude i veoma korisno – tako najbrže naučite da se našalite na svoj račun, a od toga nema mnogo bitnijih stvari. Problem je samo kada ispadate glupi u društvu često. Stalno. Kad god vam se za to pruži prilika.

Od sedam miliona građana Srbije njih sedam miliona je znalo da je na skali od 1 do 10 potencijal za incidente na utakmici Srbija – Albanija upravo deset. Čovek bi pomislio da je ta svest dovoljna da budemo ekstremno oprezni i vrlo uzdržani u reakcijama.

Izvor:
Starsportphoto

Spisak zemalja sa kojima Srbija može da igra, a da većina gledalaca pred meč ne strepi od opšteg haosa smanjuje se iz ciklusa u ciklus. Uvek je tu neko ko nam smeta, ko će nas isprovocirati. A mi ćemo, naravno, odmah da nasednemo na svaku provokaciju i onda opet slušamo iste priče.

Sećate li se Kruševca? Nekulturni i bezobrazni levi bek engleske mlade reprezentacije Dani Rouz izazvao je veliki incident. Gađao je loptom naše navijače nekoliko sekundi pošto su Englezi dali gol i izbacili nas sa EP. Sudija je sve video i pokazao mu crveni karton. Čovek bi od razumne publike očekivao da mu se podsmeva zbog toga, dečko je sebe eliminisao sa Evropskog prvenstva zbog sopstvene gluposti. Ali ne, zaorili su se majmunski krici, Rouz je nastavio da provocira i tog trenutka veći deo naše klupe zaleteo se da se obračuna sa protivnicima.

Reakcija srpske javnosti na ponašanje naših navijača i igrača na toj utakmici bilo je najlepša slika Srbije koju smo mogli da vidimo prethodnih decenija – jednoglasna osud divljaka, iako su formalno u našim redovima, i odbijanje da ime svakog od nas blate bahati, nekulturni i neodgovorni. Ko zna, da Englezi to nisu naknadno pretvorili u farsu, pretvarajući celu priču u rasistički incident, možda bi to bio trenutak kada smo naučili lekciju.

Naravno, daleko bi bilo mudrije učiti na tuđim lekcijama. Jedan drugi momak svojevremeno je zbog svoje gluposti eliminisao sebe sa EP za seniore, ali je i pre toga proveo najgorih sat vremena života u svlačionici, strepeći da će ta glupost upropastiti dvogodišnji trud njegovih drugova i oduzeti narodu najslađu pobedu u teškom trenutku. Srećom, sve se završilo dobro za tim, ali njega nije bilo.

Taj momak, Zoran Mirković, svima nam znan kao Batica, dugo je posle pričao o tom maksimirskom okršaju sa Robertom Jarnim kao o najvećoj traumi života, apelujući da se nešto slično našim igračima nikad ne ponovi. Ali šta zna Batica, mnogi Srbi i dan danas to slave kao šmekerski potez, njima je svejedno što je on jun proveo kod kuće dok su mu drugovi igrali u Belgiji i Holandiji.

Srećna okolnost je što su današnji srpski fudbalski reprezentativci povukli na Baticu, a ne na anonimuse koji sebi za pravo uzimaju da prave gluposti u ime svih nas, pa su iz one epohalne sramote uspeli da izađu ne samo svetlog obraza, nego i sa pohvalama sa svih strana sveta, čak i iz redova rivala. Slika Aleksandra Kolarova koji svojim telom štiti albanske fudbalere od projektila sa južne tribine jedna je od najupečatljivijih, a svakako najpozitivnija iz cele one turobne večeri.

Dron

Starsportphoto

Možda nećete verovati, ali pre mesec dana sam pravio finansijsku konstrukciju za kupovinu drona. Izuzetno korisna stvarčica, pogotovo za fotografije, a možete da nabavite sasvim korektan primerak jeftinije nego Play Station. Sad mi je malo deplasirano.

Jutro posle beogradske agonije desetine engleskih fudbalskih klubova probudilo se u panici i odmah pokrenulo inicijativu za sprećavanje sličnih situacija na njihovim terenima.

O tome da će dronovi potpuno promeniti svakodnevni život ljudi su pisali po stranicama Tehnopolisa još pre godinu dana, ali je ovaj ulazak zaista bio predramatičan.

Stvar uopšte nije naivna i komentar Mišela Platinija je sasvim na mestu – šta ako sutra neko umesto zastave okači na helikopter bombu, otrovni gas ili nešto slično?

Kazna zbog drona mogla bi da bude mnogo veća nego što očekujemo, ne zato što je nosio zastavu sa političkom konotacijom (mada bi i to moralo da bude oštro kažnjeno po standardima UEFA), nego principijelno, da bi se bilo kome u budućnosti izbacila iz glave ideja o nečemu sličnom.

Da li možete da zamislite reakciju američkih vlasti i američke javnosti da im neko ubaci drona na Superboul?

Mnogo ljudi u Srbiji je hvalilo kreativnost Albanaca, a onda su te ljude hvalili drugi ljudi u Srbiji jer su pokazali da mogu da prevaziđu predrasude.

Lepo je videti Srbe i Albance da hvale jedni druge, ali premisa je potpuno pogrešna. Nije ovo bilo ni lucidno, ni šmekerski, nego opasno i neodgovorno u svetu koji ni inače ne zna kako da se izbori sa terorizmom i nasiljem.

Ko god da je to uradio zaslužio bi drastičnu kaznu.

Srbi

Starsportphoto

Čelnici Fudbalskog saveza Srbije zaslužuju pohvalu jer su istrajali u tome da gostujućih navijača ne bude i tako sprečili mnogo veći haos, pomogli su policiji da bezbedno put aerodroma sprovede albansku delegaciju i angažovali neophodno obezbeđenje. To što obezbeđenje nije bilo adekvatno, sasvim je drugi problem.

Sticajem okolnosti, na jednoj nedavnoj utakmici proveo sam 45 minuta u relativno malom prostoru sa povelikim brojem redara koji su obezbeđivali međunarodnu utakmicu. Koliko sam shvatio, jedini uslov da dobijete posao redara na, ponoviću, međunarodnoj utakmici, je da ga zatražite. Većina prisutnih redara je bila očigledno maloletna.

Odbijanje da se ulaže u infrastrukturu (tehničku i ljudsku) mora da nam se obije o glavu pre ili kasnije, ili i pre i kasnije.

Ozbiljno obezbeđenje sprečilo bi ono zbog čega će kazna Srbiji biti drastično veća – utrčavanje navijača na teren. Dvocifren broj ljudi sa tribina stvorio se na terenu, ulazeći na nekoliko mesta, što je nedopustivo i na utakmici lokalne lige. Kako je moguće da se nešto takvo dogodi na međunarodnoj utakmici najvišeg rizika? To je posao za istražne organe i neko zbog toga mora da bude žestoko kažnjen. O tome što je bar jedan član obezbeđenja učestvovao u fizičkom napadu na albanske fudbalere teško je napisati išta što se već ne podrazumeva.

Onog trenutka kada je prvi navijač istrčao na teren (sve i da nije imao stolicu u rukama, da i ne pominjemo što je njom udario Bekima Baljaja), mogli smo da se oprostimo od prisustva publike u meču sa Danskom, sredinom sledećeg meseca, a svaki dalji incident je kaznu samo povećavao.

Na osnovu svega viđenog u utorak i imidža koji pažjivo gradimo već godinama, sve ispod zabrane gledalaca do kraja kvalifikacija bilo bi poklon za našu fudbalsku organizaciju, a ni višegodišnja kazna ili obaveza igranja kao domaćin u inostranstvu ne bi bili previše.

Ono što Srbiju štiti rezultatske kazne je zaista primerno ponašanje igrača, stručnog štaba i rukovodstva FSS, koji su u dramatičnim okolnostima učinili mnogo da bi zaštitili Albance.

Presedan iz Danske, posle skandala u meču sa Švedskom pre 7 godina, ne može se preneti na ovaj slučaj, jer iako je odlučujući faktor za kaznu tada bio fizički napad navijača na igrača, tome nije prethodio fizički napad Šveđana na Dance, već sporna sudijska odluka. Danska je tada kažnjena gubitkom meča 0:3, novčano, praznim tribinama u jednom i igranjem 180km od glavnog grada u drugom meču.

Starsportphoto

Fizičkog napada navijača na igrače bilo je u Beogradu, videlo se to sasvim lepo, i jedina donekle olakšavajuća okolnost je što je napadnuti igrač prethodno i sâm fizički napao srpskog fudbalera, koji nije naseo na provokaciju.

Ono što deluje neverovatno u napadu na Baljaja je – kako je navijač došao do stolice? Kako je moguće da na stadionu, na koji ne možete da unesete nešto toliko bezazleno kao labelo (ne, ozbiljno, možete li da zamislite ženu koja vadi labelo i gađa sudiju ili igrača?), imate stolice koje možete da pokupite i bez problema napadate ljude po terenu? Jedan stariji kolega svojevremeno je usred prostorija naše televizije vezivao svoju stolicu za sto, jer mu je smetalo kada neko zameni stolice dok on nije tu. Da li previše očekujemo ako mislimo da je to rešenje moglo da spreči jedan od većih skandala u utorak uveče?

Ako su navijači u prvom trenutku uspeli da uhvate obezbeđenje na spavanju i utrče, kako komentarisati trenutak kada Cana predvodi saigrače ka ulazu u tunel, da bi trenutak pre toga nekoliko ljudi uspelo da se sjuri sa tribine, jedan od njih je snažno nogom udario albanskog kapitena, drugi je čak seo da se malo odmori (ili istrezni?). Da li je moguće da od toliko ljudi zaduženih za sigurnost niko ne obezbedi taj najkritičniji deo stadiona? Možda bi sve bolje prošlo da se nije dogodila tuča Žandaremerije i navijača na južnoj tribini, za koju su neki domaći mediji optužili jednog žandarma, jer je „bez potrebe nasrnuo na navijača koji je pokušao da sa zemlje pokupi zastavu Srbije“.

Stvar koja se svakako mora staviti na dušu FSS je što su izborom stadiona stvorili mogućnost za sve što se dogodilo. Da se meč igrao nekoliko stotina metara dalje, na stadionu Crvene zvezde, mogućnost za uletanje drona bila bi drastično manja zbog krova i konfiguracije okolnog terena (u Humskoj nekoliko objekata stoji uz ili čak iznad stadiona, koji nema krov), a još važnije – i da se na terenu dogodi incident, značajno je teže stići sa tribina i učestvovati u njemu. Razmak između terena i tribine na Marakani je znatno veći, a huligan bi prvo morao da savlada rov, što je dovoljno vremena da se ovako brojni službenici zaštite (privatno obezbeđenje i policija) adekvatno organizuju.

Stadion u Ljutice Bogdana je, baš kao i objekjat u Humskoj, zastareo i daleko od najviših standarda, ali nudi gledaocima znatno veći komfor (počevši od krova na tribinama, što je posebno važno u jesenjim terminima) i svakako je bolji izbor. Želje i interesi klubova u ovakvim situacijama nisu relevantni, pa nekakvo eventualno protivljenje čelnika FKCZ ne bi ni dolazilo u obzir ako se policija pusti da napravi bezbednosnu procenu. To ovog puta nije učinjeno i koštaće nas skupo.

Svaka od tih grešaka dodatno će koštati ceo srpski fudbal. Više novca, više utakmica sa praznim tribinama (čitaj: još više novca), možda i nešto drastičnije.

Bogdanov

Beta/AP Photo/Marko Drobnjakovic

No, ni dron, ni stolica, ni opšti metež, ni skandalozna zastava nisu mogli da dobiju medijsku bitku sa starim znancem svetskih medija. Usred haosa na terenu se pojavio Ivan Bogdanov.

U utorak uveče zvale su me kolege iz 4 različite države, nijedna sa tla bivše SFRJ. Svi su imali samo dva pitanja, istim redom:

1. Da li je zaista priveden brat albanskog premijera?
2. Da li je zaista Ivan Bogdanov bio na terenu?

Za sve vreme na terenu Bogdanov nije uradio ništa posebno. Nikog nije napao, pretrčao je tridesetak metara, primetio ga je Duško Tošić i ubedio da se vrati na tribinu. Bogdanov je pri izlasku poveo navijanje „Srbija“, i to je bilo to.

Da li mislite da je ikome van Srbije to bilo bitno?

Čim se pojavio, mogli su da u naslove stave „Zver iz Đenove“ ili „Ivan Grozni“, urednici su bili oduševljeni. Možete da probate da im objasnite da su se mnogo važnije stvari desile te večeri, neće vredeti. Živimo u celebrity eri, i svi će se zakačiti za nekog poznatog.

Daleko od toga da Ivan Bogdanov nije uradio dovoljno da zasluži takav status. I sama Đenova bila bi dovoljna, ali onaj odgovor Makabijevim navijačima za ružnu poruku stvarno je teško objasniti.

Jasno, svi se pitaju kako je moguće da je uopšte ušao na stadion i da nije dobio doživotnu zabranu. Logično pitanje, u mnogim evropskim zemljama osuda po navijačkoj osnovi povlači trajnu zabranu ulaska na stadion. Ali znate kako ovde stvari funkcionišu – to što osumnjičeni za upravljanje dronom, premijerov brat, nije zadržan u Beogradu objašnjeno je štrajkom advokata, ni manje, ni više. Kad sam pomenutim kolegama iz zapadne Evrope rekao da je mlađi Rama nosilac američkog pasoša, samo smo se u dve reči sporazumeli da je dalje gonjenje obustavljeno. Svet tako funkcioniše.

BETAPHOTO/BRANISLAV BOZIC/DR

Nešto drugo meni nije jasno: Zašto je Ivan Bogdanov bio tu? Ne na terenu, taj deo mi je jasan, stvar je prestiža na tribini. Zašto je Bogdanov uopšte došao na utakmicu?

Ako se setimo Đenove, objašnjenje je bilo da želi da naškodi Tomislavu Karadžiću. Da se odmah razumemo, i ja sam apsolutno protiv ostajanja Karadžića na čelu FSS, napisao sam stotine strana teksta obrazlažući zašto i predlažući načine za izlazak iz krize. Ali nikad mi ne bi palo na pamet da kompromitujem reprezentaciju ili neki od klubova na taj način.

Postoji nepisano pravilo na severnoj tribini da se na utakmice reprezentacije ide samostalno, nikad kao grupa. Međutim, ne mogu da poverujem da bi iko sa te, ili bilo koje druge tribine u Srbiji, želeo da vidi oštru kaznu za naš nacionalni tim, naprotiv. Jer kazna za FSS mnogo će više pogoditi Baneta, Kolarova, Matića i one klince koji su očitali lekciju mladim Špancima, nego predsednika Saveza.

Ako se podrazumeva da niko, ni Ivan Bogdanov, niti bilo ko u ovoj zemlji ne želi kaznu za Srbiju, zašto niko nije pričao sa njim o mogućim posledicama? Severna tribina je izuzetno dobro organizovana i poznata po disciplini u situacijama visokog rizika (setite se Zaprešića).

Ako nam već država ne funkcioniše kako treba, hajde da probamo da se sami organizujemo da se ovakve stvari ne bi ponavljale. Zvezdini navijači najbolje znaju šta propuštaju, od onih skoro 20 hiljada u Areni ovog četvrtka većina bi verovatno volela da je imala evropsku zanimaciju i na stadionu, makar tokom sezone kupanja, kako bi to rekao najneuspešniji predsednik saveza.

Albanci

Starsportphoto

Ponašanje svih aktera sa albanske strane može se sažeti u jednu reč – skandalozno.

Od tvrdoglavog insistiranja tamošnjeg FS na prisustvu gostujućih navijača (smete li da zamislite šta bi bilo da su na tribinama bili još i albanski navijači), preko samih igrača na terenu, koji su nasrtajem na Mitrovića započeli čitav haos, do tamošnje javnosti, koja je burno proslavila sramno veče u Beogradu. Svaki od poteza bio je potpuno pogrešan i neprikladan.

U toku samog sukoba albanski fudbaleri ponašali su se ekstremno nesportski, koristeći svaku priliku da zadaju udarac. Do sada je pažnji izmicalo insistiranje Ljorika Cane da na što teatralniji način stignu do svlačionice, dodajući provokaciju.

Mediji u Albaniji prešli su sve granice vulgarnošću, veličanjem stvari kojih bi trebalo da se stide. Njihovi junaci herojski su, uprkos povredama, spasli veličanstvenu zastavu, jedinu koju imaju, boreći se sa hordom rasističkih varvara koji se nikad neće promeniti. Nijedna reč u prethodnoj rečenici nije izmišljena, sve su prenete iz vesti medija u Tirani i (uglavnom) Prištini.

Nespremnost da se pogleda činjenicama u oči, a činjenica je da zastava na dronu nije bila zastava Republike Albanije, nego fašistički simbol uvredljiv za svakog normalnog na planeti, a posebno za stanovništvo sva četiri suseda te zemlje, i ne čudi previše, ako se u obzir uzmu svakodnevni postupci čak i najviših zvaničnika.

A najviši zvaničnici i njihove porodice zauzimaju posebno mesto. Salji Beriša je 13 godina bio predsednik ili premijer Albanije, ali ga to nije sprečilo da Srbe na društvenim mrežama nazove varvarima, a sramotu u Humskoj pobedom. Nije ni čudo od čoveka koji je, kao premijer, prizivao Veliku Albaniju.

Aktuelni premijer je nešto sasvim drugo. Edi Rama je na papiru mnogo podesnija osoba za diplomatiju od Beriše, koji je bio idealan partner za mračnu ex-YU trojku devedesetih Milošević-Tuđman-Izetbegović. Međutim, u ovoj situaciji Rama se suočio sa dodatnim problemom, jer mu je rođeni brat upleten u incident. Njegova poseta Beogradu sledeće nedelje biće jedna od najinteresantnijih u modernoj istoriji diplomatije, teško je i zamisliti

Starsportphoto

Možda i najzabavniji diskurs vezan je za objašnjenje da je cela akcija drona bila „protest jer navijači nisu mogli da dođu na utakmicu“. Tokom godine u Evropi stotine klubova i reprezentacija ne vodi navijače na gostovanje u interesu bezbednosti, ali se niko pre Albanaca nije dosetio originalne forme protesta. Ili su možda svi ostali svesni da su zabrani prisustva doprineli sami.

Ako bi me neko pitao da na osnovu svog životnog iskustva odredim jednu osobinu koju vidim kao tipično albansku (u smislu da je tamo prisutnija nego drugde i da pokriva veliku većinu pripadnika tog naroda), rekao bih – nerazumevanje koncepta sopstvene odgovornosti. Ili nepriznavanje, ne pravi razliku.

Najbizarnije je što se trenutno navijačke i druge grupe nadmeću u preuzimanju zasluga za dron, dok se istovremeno pojavljuje tvrdnja da su ga u stvari poslali Srbi, da bi prebacili krivicu za napad koji su planirali. Ima mesta na kojima te dve tvrdnje stoje jedna pored druge.

Ako vas zanima šta bi bila srpska osobina: ekstremnost u svemu, najbolji smo ili najgori, nema ništa između. Grozna osobina. Obe osobine su, naravno, generalizacija i ne mogu da se odnose na sve pripadnike jedne grupe, ali je zabrinjavajuć procenat onih na koje se odnose.

Sve što se dogodilo na prostorima naseljenim Albancima od utorka uveče do sada jasno govori da je njihova ekipa stigla u Beograd sa jasnom namerom da izazove incident i da je u toku incidenta sve učinila da situacija eskalira. Otud i tolika radost i ponos zbog uspeha svojih momaka kada su im domaćini u Humskoj ispunili sve želje.

Što se samog albanskog tima tiče, situacija je krajnje jasna: problem je izazvala njihova strana dronom; tuču je inicirala njihova strana naletom na Mitrovića; sva službena lica smatrala su da meč može da se nastavi,a FS Srbije je ponudio čak 3 opcije, ali su Albanci odbili svet tri. Tri-nula za Srbiju je jedina razumna opcija, jer meč mora da izgubi ekipa koja je samoinicijativno sprečila njegovo odigravanje, i svi istorijski primeri to potkrepljuju. Dodatne kazne FS Albanije (dugo odsustvo publike sa mečeva i visoka novčana kazna) se podrazumevaju.

Ostatak sveta

Starsportphoto

Karl Bilt, koji je po službenoj dužnosti jedanod retkih zapadnih zvaničnika koji odlično zna šta se zapravo dogodilo u Humskoj i šta ona zastava znači, oštro je osudio provokaciju.

Reakcija grčkih zvaničnika koja je usledila ide ka pomirenju, ali iz nje se jasno vidi nelagodnost jer se na mapi nalazio i Epir. U krajnjoj liniji, kada je 2012. Beriša pričao o “ujedinjenju svih Albanaca od Preveze do Preševa i od Podgorice do Skoplja“ samo je grčka država oštro regovala.

Baš kao ni tada, ni ovog puta nisu se oglasili zvaničnici u glavnim gradovima dve najjužnije ex-YU republike. Na mapi koju je Mitrović skinuo, a Džaka „nije hteo da je ostavi škijama“ crveno-crnom kombinacijom bile su pokrivene i gotovo polovine Makedonije i Crne Gore. Za razliku od svojih vlasti, makedonski i crnogorski mediji su situaciju ispratili, uglavnom sasvim realno sagledavajući zbivanja.

Zanimljivo je bilo pratiti i situaciju u ostalim ex-YU republikama. Hrvatski mediji su bili krajnje korektni i izneli sve detalje, neprijatne po obe strane, sa merom. Bilo bi lepo da nešto slično možemo rei za kolege u Sarajevu, ali je njihovo izveštavanje bilo vrlo ružno i pristrasno, neretko i tragikomično.

Mediji su globalno poklonili veliki publicitet događajima u Beogradu, a kako se i moglo pretpostaviti, pojavljivanje Ivana Bogdanova dobilo je neproporcionalno veliku pažnju.

Ako su mediji u velikoj meri krivicu podelili na obe strane, snimci koji su se širili po društvenim mrežama bili su krajnje tendenciozni i kompletno su izostavljali uvodni deo, u kojem se vidi ko je započeo incident.

UEFA

Starsportphoto

Debakl u Humskoj posledica je šokantnog stava UEFA da „nema vidljivog razloga“ za razdvajanje Srbije i Albanije na žrebu kvalifikacionih grupa.

Kako Evropska kuća fudbala definiše vidljive razloge, u obzir se uzimaju tri kriterijuma: da li zemlje imaju diplomatske odnose, da li je u toku oružani sukob i da li je ijedan od saveza tražio razdvajanje. Ovo poslednje mogao je da reši zahtev FSS, ali naša selekcija sa Albanijom nije bila u grupi još od kvalifikacija za Euro 1968.

Ako zanemarimo te teoretske priče, jasno je da situacija na Kosovu u prethodne dve decenije daje sasvim dovoljno razloga da i ne pomislite da bi ovakav meč mogao da prođe bez problema. Sve i da su fudbalskim funkcionerima promakli rat, zločini na obe strane, okupacija i unilateralno proglašenje nezavisnosti koje druga strana ne priznaje, sasvim sigurno nije borba Fadilja Vokrija i FFK da steknu punopravno članstvo u evropskoj i svetskoj fudbalskoj zajednici, jer se ona odvijala u Nionu i Cirihu.

Ako dodamo na to i podatak da je sedam albanskih reprezentativaca iz tima koji je stigao u Beograd rođeno na Kosovu, ili su im roditelji odatle ranih devedesetih otišli na privremeni rad na Zapad, jasno je do kog nivoa je UEFA postupila neozbiljno.

Problem verovatno leži u činjenici da Kosovo ne bi moglo da dobije priznanje nezavisnosti ukoliko bi se definisalo kao albanska država, jer u neposrednom susedstvu jedna takva postoji. Koliko je kosovska multietničnost stvarna na terenu znamo svi više nego dobro, ali preispitivanje sopstvenih postupaka ne izbegavaju samo Balkanci.

Tri para država ovog februara nisu mogla da se nađu u istoj grupi. Najduže su razdvojeni Azerbejdžan i Jermenija, koji su u trajnim neprijateljskim odnosima zbog rata sa početka devedesetih i činjenice da je Nagorno Karabah ostao pod kontrolom Jermena (većinsko stanovništvo tog regiona), iako je tokom SSSR pripadao Azerbejdžanu. Pred EP 2008. Te dve selekcije smeštene su u istu grupu (sa nama), ali nijedan od mečeva nije odigran. Savezi nisu mogli da se dogovore, jer Jermeni su insistirali da se igra u obe zemlje, a Azeri nisu hteli da ugoste rivala, insisitirajući da oba meča budu igrana na neutralnom terenu. UEFA je reagovala otkazivanjem utakmica i ostavljanjem obve ekipe bez bodova. Srećna okolnost je što ishod tih utakmica nije mnogo promenio, ta dva tima su zauzela poslednja mesta u osmočlanoj grupi, a mogli su samo da prestignu Kazahstan na poziciji 6.

Starsportphoto

Prilikom prijema Gibraltara u UEFA, kao članice broj 54, odmah je usvojen uslov da ta ekipa neće moći da bude u istoj grupi sa Španijom. Gibraltar (6 kvadratnih kilometara) bio je kolonija, a zatim prekomorska teritorija Ujedinjenog kraljevstva od ranog XVIII veka, a 30 hiljada njegovih stanovnika odbija i pomisao o priključenju Španiji (ruku na srce broj pristalica ujedinjenja sa Španiojom porastao je od šezdesetih sa 44 na 187, ili jedan posto stanovništa), što žele madridske vlasti. Iako nijedan pucanj tu nije ispaljen od 1704, odnosi su dovoljno hladni da „Džib“ mora svoje mečeve da igra u Portugalu (stadion Algarve udaljen je 250km vazdušnom linijom) ili Engleskoj, iako je La Linea odmah iza granice, a do Alhesirasa se stigne za 15 minuta. Primera radi ovo je spisak većih gradova koji su bliži Gibraltaru od 250 kilometara: Sevilja, Granada, Kordoba, Haen, Malaga, Kadis, Heres, Uelva, Marbelja.

Rat oko Južne Osetije, koji su u leto 2008. vodile Rusija i Gruzija, doveo je do toga da te selekcije više ne budu smeštene u istu grupu. Rusija podržava nezavisnost dva gruzijska izdvojena regiona (pored Osetije još i Abhazija), nad kojima Tbilisi već dugo nema suverenitet.

Dodajmo na to i činjenicu da je Fudbalski savez Izraela već više od dve decenije član UEFA, iako ne ispunjava jedan od uslova iz člana 5, stava 1 Statuta UEFA – nije smešten na evropskom kontinentu. Izrael je iz matične Azijske fudbalske konfederacije izbačen iz političkih razloga 1974. godine (arapske i muslimanske zemlje odbijale da igraju protiv njih), a posle 18 godina prihvaćen je kao član Evropske fudbalske unije, u skladu sa postojećim primerima iz drugih sportova (ne moramo dalje od košarkaškog kluba Makabi).

Izraelski primer pokazuje da UEFA ima izraženu svest o političkoj realnosti i zbog toga je njena krivica za događaje u Humskoj još veća. Ta svest o sopstvenoj krivici (iako će, logično, zvaničnici u javnim istupima braniti svoju raniju odluku) sigurno će odigrati ulogu i u izricanju kazni.

Šta sada?

Starsportphoto

Odluku UEFA saznaćemo u narednih nekoliko dana, ali šteta je ponovo načinjena. Kako god da nas ovog puta ne kazne (poraz, izbacivanje iz takmičenja...), to nam sleduje pri sledećem prestupu, a ako se nešto drastično ne promeni nećemo na to dugo čekati. Spisak protivnika koji imaju potencijal da nas iznerviraju sve je duži, a kada znaju kakvi smo, svi će ići na to da nas iznerviraju.

Ono što do tada možemo je da poslušamo savet kolege Nikole Jankovića sa Monda – rad na dva koloseka: prema spoljnom svetu jedinstveno, kod kuće direktno, iskreno i sasvim kritički. Ako se ne promenimo, ovo neće da valja. Ne pričam samo o fudbalu, zapravo, uopšte i ne pričam o fudbalu. On je samo paradigma društva. Društva koje lomi pekare i ne misli na posledice.

Vremena odavno nema, a zaista zavisi samo od nas, mene i tebe.

Komentari 163
Čitajte
Pošalji komentar