O "Čeličnoj lejdi" i huliganima

Ovim rečima je krajem maja 1985. Margaret Tačer održala kratak kurs prihvatanja krivice za posledice nedela sopstvenih huligana na Hejselu.

Brutalna, direktna i odlučna, uvek spremna da reši tešku situaciju bez obzira na posledice i reakcije javnosti, slavna premijerka nije napravila izuzetak ni u fudbalu. Era huliganizma, započeta dve decenije pre njenog dolaska na vlast, završena je njenom odlukom.

Tog 29. maja 39 ljudi poginulo je u najpoznatijem fudbalskom incidentu u istoriji, kada su pred finale Kupa šampiona između Liverpula i Juventusa italijanski navijači stradali bežeći od naleta Engleza.

Godinama pre toga krivica za nastanak i razvoj huliganizma u jednu od vodećih subkultura u Britaniji prebacivana je sa mesta na mesto, dok gospođa Tačer nije presekla. Kap koja je prelila čašu fudbalske agonije bio je Bredford, dve nedelje pre Hejsela, kada je 56 ljudi izgorelo u požaru poslednjeg dana takmičenja u četvrtoj ligi. Hejsel je bio previše, jer se ta bruka po naciju dogodila pred kamerama svih svetskih televizija i na stranom terenu.

Reči kojima je tekst počeo predstavljale su uvod. Rukovodiocima Fudbalske asocijacije Engleske Frederiku Miličipu i Edgaru Krokeru naređeno je da se hitno vrate iz posete Meksiku.

Tačer i kraljica Elizabeta II poslale su formalna izvinjenja vladama i narodu Belgije i Italije, a policija je konačno pohapsila mnoge vođe huliganskih bandi.

Situacija u fudbalskoj Britaniji tokom osamdesetih bila je tragična – stadioni su se raspadali, jer su uglavnom bili izgrađeni krajem XIX i početkom XX veka, a broj gledalaca je dramatično opadao uprkos odličnim rezultatima u evrokupovima (7 od 8 titula prvaka Evrope 1977-84).

Nasilje je predstavljalo najgori deo priče.

„Izgleda da fudbal privlači najgore nasilnike u zemlji“, rekla je tad premijerka. „Dešava se da grupe njih masovno putuju u druge gradove i pod uticajem alkohola prave haos i užasne scene po ulicama, napadaju ljude i imovinu. Sramota nas je zbog takvog ponašanja. Moramo izbrisati tu mrlju sa obraza nacije“.

Da bi to bilo moguće, bilo je neophodno promeniti sistem.

„Mi te ljude moramo odvojiti od ostatka društva. Na njih je moguće primeniti tri sredstva: ubeđivanje, prevenciju i kažnjavanje. Za huligane je potrebno napraviti vrlo oštre zakone. Kazne koje se izriču njima moraju da budu primer za druge“, ostale su zapamćene njene reči, koje su kasnije pretočene u zakone.

Tačer je tražila revolucionarne mere. Tokom čestih poseta najbližem savezniku Ronaldu Reganu nju je fasciniralo to što u SAD na mečevima američkog fudbala svi sede, a na tribinama su cele porodice. Iste uslove želela je i u svojoj zemlji. Iz današnjeg ugla to deluje realno, ali osamdesetih britanski stadioni bili su u znatno gorem stanju nego što su naši danas.

„Mi moramo da učinimo sve da naši stadioni budu bezbedni za porodice, da budu bezbedni od huligana“, rekla je ona još devet dana pre Hejsela.

Drastične mere nisu bile samo vezane za huligane. Krivicu je morao da preuzme i fudbal. Jutro posle Hejsela Fudbalska asocijacija je povukla klubove iz Evrope na godinu dana (što je Tačer pozdravila), UEFA je tri dana kasnije tu kaznu produžila na neodređeno vreme, a u narednih mesec dana FIFA je zabranila sve susrete engleskih klubova sa strancima.

Na domaćem planu bilo je i promašaja, jedan od njih čuvene legitimacije za sve navijače. Tu akciju je još 1986. pokrenuo Luton Taun, specifičan slučaj u engleskom fudbalu – smešten na obodu Londona, u snažnom konzervativnom centru, ali sa velikim procentom useljenika iz južne Azije u gradskom jezgru, bio je idealno mesto za huliganske obračune, a lokalna navijačka ekipa uopšte nije zaostajala za velikim klubovima.

Srećom po navijače na Ostrvu, ideja o tome da će svi navijači morati da nose identifikaciju odbačena je tri godine kasnije, posle još jedne tragedije – Hilzboroa. Tu tragediju izazvala je direktno policija, koja je na tribinu bukvalno ugurala mnogo više ljudi nego što realno može da stane, što je životom platilo 96 navijača, broj koji je i danas na dresu Liverpula.

Kritiku sistema identifikacionih kartica dao je i lord Piter Tejlor, čovek kojeg je vlada Margaret Tačer zadužila da napravi izveštaj, na osnovu koga će se iz korena promeniti engleski fudbal. Tejlorov izveštaj zaslužan je za to što su danas na stadionima sedišta obavezna, a ograde zabranjene, što su na tribinama kamere i redari, a policajci ostaju izvan stadiona.

Premijer liga, koja je posle dugih pregovora pokrenuta 1992, kada je Megi već dve godine bila u penziji, izrasla je u globalnog lidera sa potpuno drugačijim imidžom u odnosu na prethodno takmičenje. Uz veći standard stigle su i brutalno veće cene karata i znatno lošija atmosfera, ali to je već druga priča.

Margaret Tačer preminula je u ponedeljak, 8. aprila 2013. godine. Pobedila je Argentinu, sindikate i huligane. I danas omražena u levičarskim krugovima, ona će za 50 ili 100 godina verovatno biti zapamćena kao jedini veliki predsednik vlade Ujedinjenog kraljevstva u naše doba.