Ljudi, ljudi, ponovo imamo napadače!

Dugo su nam u nacionalnom timu bile glavne zvezde momci zaduženi da brane gol ili kvare igru protivnika, iako svi znamo da nema pobede bez datog gola.

Sada je možda konačno došlo vreme da malo bude i obrnuto, pa da pomnije pratimo šta se dešava napred, umesto u liniji štopera ili zadnjih veznih.

Za to su se početkom ove sezone pobrinuli Aleksandar Mitrović i Luka Jović. Dok je prvi u Fulamu preneo formu iz prošle sezone i na Premijer ligu, gde je bio prvi strelac posle nekoliko kola, drugi je sada u vrhu liste strelaca Bundeslige.

Između filma "Maratonci" i modernog fudbala može da se nategne još jedna zanimljiva veza. Kada Đenka pokušava da obavesti ljude da ponovo radi bioskop ide kroz varoš i viče, i baci deci poneki dinar da i oni krenu po ulicama vičući.

Slično je i sa današnjim menadžerima igrača, koji na razne načine pokušavaju da svoje fudbalere promovišu po medijima, kako bi obavestili ljude da su ti igrači dobri i da para vrede.

StarSport

Reklo bi se, opravdano, očekivano – navikli smo, jer menadžeri tome služe. Najlakše je verovatno onima koji su svesni da je radna etika njihovih klijenata dobra, da se ne preskaču treninzi, da se živi zdrav život, jer su to sve preduslovi da kasnije dođu i vrhunski rezultati.

Dok neke fudbalere menadžeri moraju da “guraju” u prve timove klubova i nacionalne selekcije, drugi se nametnu sami i to je sada slučaj Luke Jovića.

On je u pobedi Ajntrahta u subotu, Fortuni Dizeldorf "isisao" svu fortunu i probušio joj mrežu sa čak pet golova. Da, pet golova. I dan i po kasnije ta brojka zvuči neverovatno.

Momak iz Batara u decembru puni 21 godinu i uspeo je ono što nije pošlo za rukom nijednom Srbinu do sada – dao je het-trik i postao prvi sa tri gola na jednom meču Bundeslige.

Postao je najmlađi igrač u istoriji nemačkog šampionata koji je dao pet golova tokom jedne utakmice i popeo se na vrh liste strelaca prvenstva Nemačke.

U prvenstvu u šest odigranih kola ima sedam golova, još dva u Ligi Evrope i jednu asistenciju. Prosečno mu je potrebno samo 54 minuta da da gol, što do sada zvuči neverovatno, pošto je na deset okršaja u svim takmičenjima odigrao ukupno 483 minuta.

Tako kažu brojke i Transfermarket, ali nas više zanima ono što se kaže na terenu. Levom, desnom, glavom, iz okreta, polu-makazice… sve je pogađao, pri čemu bi onaj prvi Lukin gol iz 26. minuta mogao komotno da se nađe u konkurenciji za gol sezone u Bundesligi.

StarSport

Govor tela pokazuje da Jović puca od samopouzdanja i to može samo da raduje i Benfiku i Ajntraht i Ramadanija. Benfiku jer ga je poslala na dvogodišnju pozajmicu i vraća joj se kao igrač na kom će zaraditi velike pare, Ajntraht jer ga golovima vodi ka Evropi i naredne sezone dok je tu, a Ramadani jer je menadžer koji te golove može da pretoči u više miliona.

Iz čitave situacije može da profitira i nacionalni tim jer Jović nije napadač profila na kakav smo navikli.

Nas su vrhunski napadači nekako uvek "zaobilazili". Recimo, Bosna i Hercegovina ima Edina Džeka, Crna Gora je dobila Stevana Jovetića, a pre toga i Mirka Vučinića, Hrvatska ima Marija Mandžukića, a pre toga se svi sećamo Šukera… kod nas nije bilo takvih napadača.

Peđa Mijatović bi svoje instinkt centarfora verovatno stavio na raspolaganje Crnoj Gori, Stjepan Bobek koji se vodi kao najbolji strelac nacionalnog tima sa 38 golova, danas bi možda igrao za Hrvatsku, a osim Save Miloševića (37) i spomenutog Mijatovića (26) u prvih deset strelaca reprezentacije uopšte nema onih koji su igrali u ovom veku.

Tek na 15. mestu je Nikola Žigić sa 20 golova u dresu SCG i Srbije i ostali su svi ispod. Treba primetiti da već godinama iz naše zemlje na poziciji centarfora dolaze gorostasi poput Miloševića, Žigića i Mitrovića pa je jedan brz napadač osveženje i u skladu sa dinamikom i potrebama modernog fudbala.

Ako pogledamo unazad 15, 20 godina, svi naši napadači su bili snažni pa su onda krila i vezisti morali da odrade veći deo posla kako bi centarfori dali gol.

StarSport

Mateja Kežman je svojevremeno rešetao u Holandiji, da bi u Čelsiju “potonuo”, Marko Pantelić je bio dobar u Herti, ali kada dođu do reprezentacije, efikasnost obojice je izostajala.

Verovatno mnogi od nas još uvek pamte 2004. godinu kada smo igrali sa Italijom u finalu Evropskog prvenstva za mlade, ali i onu utakmicu baraža za EP protiv Hrvatske kada je Mirko Vučinić blistao protiv Modrića, Vukojevića i Eduarda, a SCG dobila 3:1.

Sećam se da tada nisam mogao da dočekam da vidim kako će taj Vučinić izgledati u seniorskom pogonu nacionalnog tima, da bi do razdvajanja dve države došlo nedugo zatim, a Mirko počeo da igra za seniore Crne Gore.

Generacije koje su igrale finala 2004. i 2007. godine su pokazale da na ovim prostorima uvek ima mladih igrača punih talenta, a naši “Litvanci” i naročito “Novozelanđani” su to pečatirali i overili 2013. i 2015. godine.

Prvi su u uzrastu do 19 godina pobedili Francusku, gol je dao Andrija Luković, drugi su u finalu pobedili uvek moćni Brazil sa 2:1 golovima Mandića i Maksimovića.

Svi su oni bili super dečaci, ali se do sada nije pojavio onaj ko će rano da stasa i za koga bismo već do 20. ili 21. godine mogli da kažemo – ozbiljan igrač! Ne talenat – ozbiljan igrač.

Baš zato nam je potrebno da neki potencijal kao što je Luka Jović do kraja dogura svoje talente pa da mi dobijemo jednu vrhunsku verziju napadača.

Rano je bačen u vatru ozbiljnog fudbala, još kao maloletnik i to je krenulo da se vraća kroz dobru igru ove sezone.

Getty Images

Kad pomislim koliko sam samo na ulicama i školskim igralištima video dečaka čija se fudbalska priča i talenat tu završavaju, ali i koliko ima onih koji zbog kvaliteta fudbala u Srbiji nikada ne upotpune svoje mogućnosti, uvek mi bude žao.

Pomislim, gde li bismo kao reprezentacija bili da imamo ligu kao što je italijanska, španska, nemačka, engleska?

Jedna lasta ne čini proleće, kaže naš narod, pa zbog jedne utakmice u kojoj je dao pet golova, od Luke Jovića ne treba praviti Mesija ili Ronalda, ali je i mladi igrač Ajntrahta u proletošnjem intervjuu nagovestio da ga pompa neće opterećivati.

"Rekao bih da stvari polako dolaze na svoje mesto. Možda su pojedinci sumnjali u moj kvalitet i talenat, ali ja nikada. Realno, ove sezone sam pokazao da mogu da igram fudbal na ovom nivou. Međutim, verujem da je ovo početak samo jedne lepe priče", rekao je srpski napadač.

Svestan je i sam da nema ništa bez konstantnosti, naročito u “ligama petice” gde talenti vrede koliko i petoparci – ima ih koliko hoćeš, ali malo njih se "obrne" i pretvori u velike pare, a većina ode "u vetar".

Getty images

Jović je posle Benfike B počeo da pokazuje kvalitete u Ajntrahtu, a razlika je bila što je u Frankfurtu dobio priliku, pa čak i tu ne punu minutažu startera. Prvo kod Kovača, a sada i kod Adija Hutera.

Krajem prošle sezone je tako u proseku na svaka 94 minuta davao po gol.

"Čuo sam za to, kao i da je Levandovski jedino efikasniji. Nije sad da se opterećujem tim brojkama. Meni je najbitnije da igram i dajem golove, kad budem imao ovaj prosek na duplo većem broju odigranih utakmica onda ćemo pričati i o tome", pričao je Jović za Mocart.

Talenata nesumnjivo ima još, evo tu je i Dejan Joveljić koji je efikasan u omladinskom pogonu Zvezde i koji dobija priliku u prvom timu sve češće.

Igra za omladince u Ligi šampiona, ima fudbalsku drskost, dobar trzaj i instinkt, ono što je potrebno napadaču.

Njih dvojica su samo dva primera o kojima se ovih dana govori i još jednom priča kreće tom rečenicom – imamo talenata. Međutim, još lepše zvuči kad priču o fudbalu i reprezentaciji možemo da počnemo rečenicom – ljudi, ljudi, IMAMO NAPADAČE!

Miloš Ljubisavljević