Bio jednom jedan San Antonio…

Petnaesti jun 2044. godine. Stariji Teksašanin ulazi u prodavnicu ujutru sa unukom da kupi mleko, hleb i čokoladice za dečaka. Prolaze pored rafa sa časopisima i na jednom od magazina vide veliki natpis – 30 godina od poslednjeg prstena velike trojke.

Dok klinac nema pojma šta to znači, njegov deda dakako pamti kako je i često nezadovoljni Greg Popovič imao prikriveni osmeh u uglu usana između tajm-auta, dok je Erik Spolstra unezveren širio ruke ne znajući šta više da radi.

Njegov Majami sa skorom 54-28 iz regularnog dela sezone, u tih desetak dana od 5. do 15. juna 2014. vraćaju na fabrička podešavanja ljudi koje su godinu dana ranije svi otpisali kao “matorce” i lepili im etiketu “gotovi su”.

Ne shvatajući da je Majami i te 2013. godine pobedio zahvaljujući trenutku hladnokrvnosti Reja Alena u momentu kada je Lebron Džejms na “klač” šutu zakazao.

Deda se odlično seća i bukvalno bajkovitih procenata šuta iz igre, kada je ekipa za koju navija imala 75 odsto u jednoj od utakmica finala NBA lige do poluvremena i gazila je Lebrona, Boša i Vejda sa komotnih dvadesetak razlike.

Sa setom gleda u tri lika i tri velika imena iz te šampionske generacije – Tim Dankan, Emanuel Đinobili i Toni Parker. Zna da se tada rađala i nova zvezda po imenu Kavaj Lenard, ali je njega negde usput zaboravio, samo nekoliko godina kasnije.

Ali pre svega seća se košarke. One koja je od 1999. do 2014. evoluirala u jednu od najlepših timskih predstava na NBA parketima. Krešendo te košarke desio se baš u finalu pre četiri godine.

Getty images

"Toliko često promovišemo pojedince. Oh Lebron, Kobi Brajant, Kevin Durent, ali onda izostavljamo nešto što je unikatno i posebno, to je tim. I timska košarka. Sedeo sam tamo i gledao kako taj tim uništava Kliperse jednostavnom timskom košarkom i to je bilo prelepo za gledanje. Podsetilo me je na moju eru kada smo igrali sa Seltiksima. Pametna i sjajna košarka. I drago mi je što se igra u Americi. Morate da cenite San Antonio Sparse. Ponekad kad vam nestane reči, samo gledajte taj tim i oni će sve reći", ovako je o dedinom timu iz Teksasa govorila legenda Medžik Džonson.

Početkom ove sezone, “veliki trio” potpuno je prestao da postoji. Tim Dankan je još ranije, posle 19 sezona u NBA odlučio da se povuče. Dve godine kasnije, ovog leta je to odlučio i Manu Đinobili, a Toni Parker je otišao u Šarlot i jedna velika era u Teksasu je okončana.

Šta se sve dešavalo sa Kavajem Lenardom to verovatno samo on i Greg Popovič znaju, ali se odlaskom Đinobilija i Parkera, završila i priča San Antonija koja sada može da bude pretočena u bajku.

Ta bajka je počela napola slučajno, napola genijalno, jednom smenom i jednim draftom. Greg Popovič, koga mnogi pamtimo kao legendarnog trenera “Mamuza” je pre 22 godine bio njihov generalni menadžer i potpredsednik košarkaških operacija.

Sa pozicije onoga ko direktno odlučuje kako će se krojiti tim, sveo je sebe na onoga ko odlučuje kako će tim izgledati na parketu i postao je trener. Kao čovek koji ne voli previše pompe, jednog utorka ujutro je u autobusu, dok je tim išao na trening rekao ekipi – otpustio sam Boba Hila. U busu je zavladao muk koji je prekinuo Dominik Vilkins – ma je l' se aje*avaš?!

Getty images

Ako i nije verovao u ono što čuje, brzo ga je ubedio Vini Del Negro koji mu je rekao da je stvar ozbiljna.

Hil je bio trener Sparsa od 1994. godine i ta jesen 1996. nije dobro krenula po njih. Šon Eliot je bio van stroja, ekipa je bila na skoru 3-15, a Popovič se možda u tom trenutku pokajao što dve godine ranije nije uspeo da dovede Dona Nelsona.

To će se do danas ispostaviti kao jedini neuspeh čoveka koga će na ovim prostorima često nazivati “ludim Srbinom”. Smena Hila je bar igračima Sparsa delovala kao "ludilo".

"Stvarno sam mislio da je šala. Iskreno mislim da nije fer što ovakve stvari moraju da se dešavaju. Hil je radio dobar posao u ove dve godine. U poslednje vreme je bio frustriran, ali smo bili svi zajedno", pričao je kasnije Vilkins, da bi Dejvid Robinson poentirao i van reketa, jednom izjavom koja će postati mantra Grega Popoviča.

"Trener je prva osoba koju svi gledaju, tačno. Ali da li je njegova krivica? Naš je posao da igramo", rekao je tada Robinson. Blago rečeno, svi su bili u šoku.

"Zver" od "Admirala" bila je podložna povredama i decembra 1996. godine desila se jedna od njih. Dok su Sparsi tetošili čoveka koji je bio slomljen kao i njegovo stopalo već su pripremali plan B. Taj plan B se zvao Tim Dankan.

Getty Images

Poklonicima NBA košarke koji je prate poslednjih desetak ili nešto više godina možda deluje nerealno da Sparsi budu ispod 50 pobeda po sezoni, ali te 1996/1997. sezone je skor bio 20-62, treći najgori u ligi.

Robinson se povredio, San Antonio je odlučio da “tankuje” i birao je sa prvog mesta na draftu. Izabrali su Dankana. Pri vrhu su bili Kit Van Horn, Čonsi Bilaps, Antonio Danijels, dok je Trejsi Megrejdi bio deveti pik. Od svih njih Megrejdi je završio u Kući slavnih, Dankan i Bilaps su imali ol-star nastupe i ostali ništa.

Jasno je da su Sparsi dobro izabrali. A koliko dobro pokazaće se već dve godine kasnije u skraćenoj NBA sezoni.

Dok je Jugoslavija bila ophrvana pričama o bombardovanju, NBA ligu je daleko više brinuo lokaut. Sparse nije brinulo ništa, postali su šampioni NBA lige preko Njujork Niksa i postali besmrtni u očima Teksasa.

“Igrači koje imam privilegiju da treniram su bili neverovatni. Samim tim što su dozvolili da ih treniram na svoj način iznenađuje me skoro svakog dana. Sjajna je to grupa ljudi koji su prevazišli sebe. Dođu na trening, odigramo utakmicu, dobijemo, izgubimo, idemo kući. Sve to oni rade divno. Timi je čovek koji sve to predvodi. On predstavlja primer za naše igrače na parketu, a naš uspeh, mada svi imamo svog udela – ipak zavisi od njih, oni su ti koji završavaju posao na terenu. Najvažniji su deo onoga što radimo i rade to izvanredno. Kao što sam rekao, pobeđivali ili gubili, rade to sa stilom i na pravi način", rekao je jednom Greg Popovič i to je pravilo koga se nikada nije odrekao – igrači su u prvom planu.

Getty Images

Golden Stejt Voriorsi od 2015. dominiraju klupskom košarkom. Mnogi ih osporavaju iako su svoj tim uglavnom gradili kroz draft i rizik (Kari, Tompson, Grin). Kada je formula upalila posle odlaska Marka Džeksona, mnogi su hteli da im se pridruže i tako su došli Kevin Durent i nešto skorije Demarkus Kazins.

Jačem se uvek svi priklanjaju. Sparsi početkom dvehiljaditih nisu imali takvu reputaciju. Bili su šampioni, imali dva jaka pojedinca u Robinsonu i Dankanu, ali nisu imali popularnost. O tome svedoče i podaci da su neka od najslabije gledanih finala bila njihova.

Posle 1999. godine na Zapadu je stasao Kobi Brajant koji je uz Šeka dominirao sve dok se taj odnos nije raspao, a Sparsi opet dočekali svoju priliku 2003. godine.

Gradili su se pametnim draftom i još boljim sistemom. Sa 28. mesta su 2001. doveli Tonija Parkera, sa 57. su 1999. birali Manua Đinobilija i on je došao 2002.

Oni zapravo nisu u ovom veku praktično ni birali sa visokog mesta na draftu, ali su svakog igrača nekako uklapali u mozaik koji se vodi natpisom iz svlačionice Sparsa.

“Kada ništa ne pomaže, odem da gledam kamenoresca dok udara čekićem po velikom kamenu. Udari možda po sto puta i na kamenu nema ni pukotine. Ipak, posle sto prvog puta kamen puca napola. Znam da nije pukao od tog udarca nego od svih prethodnih zajednoKada ništa ne pomaže, odem da gledam kamenoresca dok udara čekićem po velikom kamenu. Udari možda po sto puta i na kamenu nema ni pukotine. Ipak, posle sto prvog puta kamen puca napola. Znam da nije pukao od tog udarca nego od svih prethodnih zajedno”.

Getty images

Najviši draft pik je 18. mesto i to ove sezone kada su birali Lonija Vokera, izuzev njega, 20. je pre osam godina bio Džejms Anderson, Nikola Milutinov je biran sa 26. mesta 2015. Sve ostalo su bili niži pikovi od toga i uprkos tome Teksašani su uvek bili u vrhu.

Prvih godina ovog veka, Sparsi su imali Dankana i Robinsona kao zvezde, Brusa Bouena koji je bio zadužen za odbranu, često prelazeći granicu nesportskog.

Imali su nepredvidivog Đinobilija o kome će Radža Bel kasnije reći, "Ok, svi bi hteli da čuju kako mi je najteži za čuvanje Kobi Brajant, ali je to ustvari bio Manu Đinobili. Kod Kobija sam znao za fejdavej, da kada uđe u seriju ne možete da ga zaustavite, ali Manua jednostavno nikada nisam mogao da pročitam".

Imali su veterana u 37-godišnjem Stivu Keru, koji će mnoge stvari iz Popovičeve igre kasnije kopirati u Golden Stejtu, tu je bio i Parker koji se uvek nekako kao jegulja izmigolji i podvuče loptu ispod ruke protivnika do obruča.

Kada se lomilo, pouzdani su bili “Admiral” i “Big Fundamental”, ali se vremenom i promenama u NBA, menjala i igra San Antonija.

"Pored Ajversona, Parker je možda najbolji spoljni igrač, krhke građe koji ulazi u prodore do koša. Ne samo zbog poena, već i po tome koliko vam je teško da ih zadržite ispred sebe, Parker je verovatno drugi najteži u ligi. On je kao bubašvaba". Ovako je Francuza opisivao NBA strateg Erik Maselman.

Dankan je do besvesti mogao da pogađa od table, Parker da trči u krugovima kroz reket, a Đinobili da čeka šansu sa klupe pa onda u ograničenim minutima ide na skok i polaganje sa suprotne noge, deprimira čuvare euro-stepom.

Robinson je već bio na zalasku te 2003. i imao je tek po osam poena i skokova, a Kevin Vilis i Stiven Smit su dočekali prsten protiv Nju Džersi Netsa koje je vukao Džejson Kid.

Tim je beležio u proseku dabl-dabl ubacujući po 23 poena u eri kada je poslednja, šesta utakmica sa Netsima završena 88:77, a pojam “Twin towers (dva tornja)” značio štošta u košarci.

Getty Images

Već 2005. došla je nova titula u sedam utakmica, ovog puta protiv Detroit Pistonsa koji su u “povampirenoj” verziji defanzivnih “Bed bojsa” s kraja osamdesetih postali šampioni godinu dana ranije.

"Dva tornja" su u tom trenutku bila svedena na jedan, igra polako pomerala ka spoljnim igračima, a u Sparsima je prestajalo da važi ono “ko šutne trojku, ćelava mu majka”, pošto je San Antonio u prvim godinama šutirao tek desetak trojki po utakmici.

Dankan i Parker su igrali visoke pik end rolove, Manu se često izvlačio spolja da bi širio odbranu Detroita, a Sparsi su napadali po ćoškovima iz trougla.

Pistonsi nisu imali odgovor na brže kretanje lopte bez mnogo komplikovanja i nisu uspeli da dođu do “back to back” titula.

Koliko je timsko težište bilo jako u Popovičevoj zamisli košarke, pokazuje i to što su samo trojica igrača bili starteri na bar 42 utakmice u pohodu na čevrtu titulu 2007. To je definicija Sparsa svih ovih godina.

Kada su pred dolazak u Oklahomu pitali Karmela Entonija da li će ulaziti sa klupe čovek se smejao. Veteran, a smejao se misleći da živi svoju auru superstara samo zato što je tokom karijere bio vrhunski poenter. Ma koliko bio atraktivan kao pojedinac, nikada nije osvojio titulu i možda do kraja karijere neće.

Pre 11 godina, u prvoj rundi Zapada se baš Melo sa Denver Nagetsima našao na putu Sparsima i bio isprašen sa 4-1.

U finalu NBA lige, još jedan vrhunski pojedinac Lebron Džejms se suprotstavio Dankanu i ekipi sa nečim što je više ličilo na grupu građana nego na roster finaliste NBA lige.

Ni on nije uspeo. Dankan je bio poslovično uspešan sa dvadesetak poena, Parker je maltretirao Danijela Gibsona, a Sparsi su četvrti put, svojim zaštitnim znakom, postali šampioni.

Getty images

U NBA je nakon toga usledila era tokom koje su igrači gutali svoj ponos i reči zbog komada nakita i postajali licemeri u očima navijača koji su se kleli u njih.

Liga se menjala, a menadžeri su se vodili onim pravilom – kada ne znaš šta je dobro (ili kada ne znaš da napraviš nešto dobro), gledaj ono što je skupo.

Da biste pobedili tim, morali ste da napravite super-tim. Oformili su ga Seltiksi sa Garnetom, Pirsom, Alenom i Rondom i vratili su titulu slavnoj franšizi iz Bostona.

Kobi Brajant je sve vreme od odlaska Šakila O’Nila osporavan da ne može bez Šeka da osvoji titulu, a kritike su pojačane i kada je Vejd sa Šekom osvojio prsten 2006.

Brajant je hteo da dokaže suprotno, imao je solidnu podršku 2008. ali je izgubio. Dve godine nakon poraza od Bostona u finalu, slušao je jednu pesmu "Nikada ne prestaj da veruješ".

On je verovao u osvetu “Keltima”, a dok su se Lejkersi kitili lovorikama dve titule šampiona, a Lebron Džejms objavljivao kako "svoje talente seli na Saut Bič u Majami", Sparsi su se nadali da će dobiti još neku priliku za napad na trofej Lerija Obrajena.

Dalas se desio čudom, od Majamija se 2012. godine očekivao trofej, godinu dana potom su već bili “opevani” sve do trojke Alena, a onda je San Antonio kao u bajkama sa srećnim krajem dobio još jednu šansu.

Getty images

Dankan, Dijao, Parker, Đinobili, Boner, Belineli, Grin, Lenard, Spliter, Mils, Džozef i ostali su demonstrirali svetu da tim na kraju uvek pobeđuje.

Do 2014. San Antonio je već igrao napadačku košarku koju je Marćin Gortat opisao kao “slušanje Mocarta”, a o svakoj utakmici finala sa Majamijem može se napraviti poseban dokumentarac.

Brzina dodavanja, kruženje oko trojke dok neko ne ostane sam, dok Parker ne baci flouter ili Deni Grin sprži mrežu, dok Kavaj Lenard posle 18 poena u dve prve utakmice ne eksplodira u narednim utakmicama i zasluži priznanje MVP finala… svi su svoje uloge odigrali perfektno.

Zanimljivo je da je Boris Dijao kuburio sa kilažom, Dankan, Đinobili i Parker sa godinama, Boner sa brzinom, Kavaj sa nesigurnošću tokom dve utakmice, Belineli sa ograničenom rolom, a svi zajedno su bili tu jedni zbog drugih i jedni za druge.

Ostaće upamćeno da je Greg Popovič posle finala sa Majamijem o Dijau rekao da Boris pije pinja kolade dok tim sprovodi anketu sa koliko kilograma će doći na pripreme. Počinjalo se sa 125.

Dijao je odgovorio “ne brini Pope, samo jedna čaša dnevno uz svakodnevne vežbe”.

U veku kada je za život zvezda u NBA bitno i kako se oblače, da bi i rubrike zabave imale posla kao i one sportske, Tim Dankan je došao na dodelu u sandalama i trofrtaljkama.

Ako izuzmemo Parkera i njegove egzibicije van terena, gotovo niko od Sparsa na parketu nije imao reputaciju problematičnog, egoiste, "privatnika" ili neki sličan epitet.

Getty images

Možda su bili dosadni pa su postal i predmet viceva većih tržišta od sebe. “Kako je navijač San Antonija umro od mleka? Krava je pala na njega”, ili “Koja je razlika između navijača San Antonija i pivske flaše? Obojica su prazni od vrata nagore”.

Prozivali ih ili ne, navijači San Antonija su se radovali pet puta, a organizacija koju podržavaju je postajala šampion i hvaljena kao jedna od najboljih organizacija u ligi.

Četiri godine posle 2014. godine sve to je prošlost. Golden Stejt Voriorsi i Popov učenik u liku Stiva Kera glavni je favorit za osvajanje prstena.

Sparsi su posle odlaska Lenarda i dolaska Derozana po prvi put stavljeni pod znak pitanja ekipa koje bi mogle na krcatom Zapadu da se uopšte izbore za plej-of.

“Velike trojke” više nema, Oldridž igra pa ne igra, Derozan je tek došao, Dižonte Marej se povredio, Rudi Gej i Pau Gasol nisu u cvetu mladosti, Belineli se vratio, ali kakav… Jasno je da je doba vrhunskih San Antonio Sparsa makar za sada gotovo.

Čak i da se nikada ne ponovi generacija koju su činili Dankan, Parker i Đinobili, onaj stariji Teksašanin sa početka teksta će s radošću moći da kaže “Bio jednom jedan San Antonio”.

Svi ostali koji vole “pravu” košarku, nadaju se da će neko uspeti da reprizira ono na čemu su tokom prethodnih 15, 20 godina sazdane, sada slavne "Mamuze".

Miloš Ljubisavljević