Sport / Miloš Ljubisavljević 23

Žorž Vea – knez, svetac, "Kralj" i zauvek Liberijac

U Srbiji se posle svakih izbora hvatamo za glavu kad čujemo koliko je miliona naših evra proćerdano na kampanje za parlament ili predsednika, a Arsen Venger je sa 50.000 funti stvorio lidera države i ikonu jednog celog kontinenta.

M.LjubisavljevićIzvor:
EPA

Žorž Vea je polovinom devedesetih vladao Evropom i svetom na fudbalskim terenima. Dvadesetak godina kasnije je dobio veću odgovornost, iako je postao predsednik tek jedne manje afričke države – Liberije.

Vest da je nekadašnji fudbaler postao predsednik države je sama po sebi spektakularna. Razmislite samo o ovome – koga biste od fudbalera mogli da zamislite u ulozi predsednika Srbije?

Priča o čoveku koji je bio vrhunski igrač, pa je kopačke zamenio cipelama, a dres studentskom uniformom na Floridi kako bi nastavio svoj jedinstveni put, ne može da bude samo priča o fudbalu nego priča o borbi, neodustajanju i suštini onoga šta znači biti čovek.

Da je nekadašnji vedeta Monaka, Pari Sen Žermena, Milana, Čelsija i Mančester sitija u tome dakako uspeo, možete pročitati u nastavku teksta.

Betmen, skriveni junaci i novo lice Liberije

Getty images

- Slušaj, ko god Betmen bio, sigurno ne želi da radi ovo do kraja svog života, a kako bi i mogao? Betmen traži nekoga ko bi nasledio njegov posao.

- Nekoga kao Vas, gospodine Dent?

- Možda, ako sam dorastao... Ili umireš kao heroj ili poživiš dovoljno dugo da vidiš sebe kako postaješ zlikovac.

U drugom delu lično omiljene filmske trilogije, "Dark knight" jedna od poruka je da Gotamu, gradu u rasulu treba junak “sa licem”. Liberija se ovih dana nada da je baš takvog dobila u nekadašnjoj fudbalskoj zvezdi.

Svet je pun skrivenih junaka za koje često niko ne zna ni ko su ni čime se bave. Malo ko će zapamtiti ime vatrogasca koji je spasao bebu od požara ili konobara koji posle radnog vremena volontira u Crvenom krstu. Saga o najpopularnijem “slepom mišu” uči nas da svako od tih skrivenih junaka može da bude Betmen, jer je Betmen simbol.

Jedan od mališana koji će vremenom postati svojevrstan simbol i na terenu i van njega je od 1. oktobra 1966. godine stasavao nadomak Monrovije kao Žorž Tolon Mane Opong Osman Vea.

Imali smo jednom godišnje za piletinu...

EPA

Tokom prve polovine devedesetih godina Srbiji je manjkalo demokratije, novca, a na teritoriji Bosne i Hrvatske je buktao rat. U jednom malom vrtiću na jugu Jugoslavije nije nam kao deci falilo jedino – duha.

Otud je igranje fudbala glavom Paja Patka u nedostatku lopte bila svakodnevna rutina. I uživanje. Roditelji kod kuće na okupu, braća takođe i to je bilo dovoljno za sreću jednog deteta sa Balkana.

Nekoliko desetina godina ranije i hiljada kilometara dalje, Žorž Vea je na zapadu Afrike rastao u mnogo gorim uslovima, jer nije imao gotovo ništa od navedenog.

Roditelji su se razveli, pa mu je duh formirala baka, raspirivala ga krpenjača, a talenat mu je dao sam bog. Svaki dan je bio kao poklon jer su različite vojne hunte za sobom ostavljale krvave tragove zbog kojih Afrika i danas kaska u fudbalu, ali i drugim društvenim sferama.

"Moj otac je umro kad sam bio mali i podizala me je baba Ema Klondžlaleh Braun i mogli smo samo jednom godišnje da priuštimo sebi piletinu, za Božić", rekao je čovek koji je postao najbolji afrički fudbaler u istoriji. Tom jednom piletu za Božić je Žorž Vea i sam doprinosio.

Getty images

U nefudbalskoj zemlji kakva je Liberija, fudbal je poslednje mesto na kome ćete tražiti zaradu. Veće pare su desetogodišnjem dečaku donosile recimo kokice.

"Dok sam odrastao u Monroviji, glavnom gradu Liberije, prodavao sam krofne, kokice i sokove svakog dana posle škole da bi porodica imala nešto novca i da bismo platili troškove škole. Bio je težak život", ali i onaj koji će Veu pretvoriti u borca.

Kao tinejdžer je bio serviser telekomunikacija u jednoj firmi jer je imao položen kurs, ali se jedino fudbalu istinski radovao.

Očajni uslovi, nema opreme i trenera - da li je to moja sudbina?

EPA / Ahmed Jallanzo

"Svaki slobodan trenutak koji sam imao koristio sam za igranje. Smešno mi je sad kad se setim u kakvim smo uslovima igrali. Nismo imali trenera, dresove, lopte su čak bile retkost. Zagrevali smo se kako je ko znao, a ono malo novca što bismo uštedeli skupljali smo za opremu", priča Vea.

Prve godine njegovog života na dobar način može da oslika pesma američkog pevača Džonija Keša “Da li je ovo moja sudbina” koju nećemo prevoditi zbog autentičnosti.

"Cursed with sorrow pain and woe full of feeling I can't show
Hopeless love what else for me is this my destiny
At night I toss and wonder why I must live while others die
The grave would be escape for me from this my destiny
I know God surely made for every man somewhere a maid
Someone stole my love from me is this my destiny"

Getty images

Žorž Vea je imao sreće, a neke stvari su mu bile suđene. Tako je sa 20 godina zaigrao za Majti Barol u kome je na deset utakmica dao sedam golova uz sedam asistencija. Mnogi odrastali devedesetih još uvek odlično pamte video igricu "Winning eleven" (Pobedničkih 11).

Vea je nakon Majti Barola 1986. godine zaigrao za ekipu sličnog naziva – Invincible eleven (Nepobedivih 11).

Dvadeset tri utakmice kasnije na svom kontu je imao 24 gola. Radio je ono što voli i najbolje zna, a radari većih afričkih timova su se popalili. U Liberiji je već tada "prešao igricu".

Venger i rađanje simbola za 50.000 funti

Getty images

Ti radari su ga tokom 1987. godine pratili od reprezentacije, u kojoj je bio kapiten, preko Afrike sports iz Obale Slonovače sve do kamerunskog Tonere Jaundea. Sa 22 godine uveliko nije pristajao na kompromise, razbijao je u ligi koju je prerastao i alarmirao Evropljane.

A kad se to desi liku koji je fudbal učio po budžacima i zemljanim poljanama Monrovije, sudbina je već rekla svoje. “Ruka sudbine” je 1988. godine bio skaut Monaka kome se Arsen Venger obratio za preporuku.

"Bio sam u stalnom kontaktu s jednim skautom u Africi. Trebao mi je napadač i pitao sam ga ima li koga da mi preporuči. Nakon nekoliko dana nazvao me je i ponudio mi Žorža. Poslao sam svog saradnika da ga pogleda, a povratna informacija je bila da moramo što pre da ga dovedemo. Bio sam malo skeptičan pa sam pogledao snimke. Nakon toga smo ga doveli, a platili smo ga 50.000 funti", rekao je legendarni menadžer "Tobdžija".

Venger je dugo imao osećaj za mlade igrače, ali mu je ovaj 185 centimetara visoki Afrikanac po sopstvenom priznanju "najbolji posao u karijeri". Francuz je godinama kasnije Veu probao da pronađe u Emanuelu Adebajoru, ali se vrlo brzo videlo koliko se grdno prevario. Stameni Bentner? Džaba, niko nije "ispao" kao Vea.

Getty images

Ono što Venger nije ni slutio jeste da će takoreći “za kikiriki” napraviti vladara terena, predsednika države i ikonu crnog kontinenta.

Godinama su iz Liberiji susednog Sijera Leonea i iz Afrike u juvelirnice Antverpena, Brisela, Monte Karla i Pariza stizali nebrušeni dijamanti iz ratnih zona. Takav je bio mladić iz Monrovije kad je došao u kneževinu i Vengerov Monako.

Brz, jak, skočan sa izvanrednim osećajem da usitni korak kada treba da dribla ili ga pusti kad se stušti u punom sprintu, Vea je na terenu podsećao na tenk u svilenim kopačkama. Jedini nedostatak je bio taktika.

Ako se prisetimo nekolicine Mundijala u prethodnih dvadesetak godina, setićemo se i afričkih selekcija koje su pobeđivale Španiju i Francusku, dostojno se nosile sa Brazilom, u šaci imale Urugvaj, ali je uvek falilo nešto. Vea je “to nešto” u vidu taktike naučio kod Vengera i počeo je da pokorava fudbalsku planetu. Do tada je sve bio instinkt.

Mbape kao Anri, Anri kao Vea

Getty images

Klinci danas mogu da kopiraju Mbapea koga zovu “novi Anri”, ali kada je Tijeri Anri bio mlad kao Mbape, njegov najveći uzor je bio Žorž Vea.

"Trudio sam se da ga kopiram i pokupim ono najbolje od njega. On je osmislio moderan način igranja fudbala za napadače", kaže Anri.

Svi koji su ikad igrali mali fudbal igrali su i sa onima koji umišljaju da su Brazilac Ronaldo u napadu. Za takve je jedino kazneni prostor protivnika deo terena, ovo ostalo je korzo subotom uveče.

Vea nije bio od fudbalera koji postave šator i “kampuju” u šesnaestercu rivala. Umeo je da kreira, trči, vrati se, namesti, ali od početka u Monaku nije sve išlo kako treba.

Getty images

"Kad sam se doselio u Monte Karlo nisam igrao prvih šest meseci. Bio sam rešen da pokažem svoj talenat i dokažem onima kod kuće koji su mislili da je dolazak u Evropu gubljenje vremena, da sam dobar fudbaler. Arsen Venger je tada bio očinska figura i ophodio se prema meni kao prema svom sinu. To je čovek koji mi je ukazao ljubav kada je rasizam bio na svom vrhuncu. Hteo je da igram svakog dana", priseća se Vea.

Venger ga jedno vreme nije puštao dok nije dovoljno ušao u formu da igra. Kada se to desilo, rezultat je bio 17 golova za “Kneževe” u prvoj sezoni, a 1989. je postao najbolji afrički igrač prvi od ukupno tri puta (1994. i 1995).

"Jednog dana sam bio previše umoran na treningu i rekao mu da imam glavobolju. Odgovorio mi je 'Žorž, znam da je teško ali moraš da treniraš naporno. Verujem u tvoj talenat i da možeš da postaneš jedan od najboljih na svetu'. Tako sam slušao i gurao dalje. Mislim da je osim Boga, Arsen jedini razlog zbog kog sam uspeo u Evropi", dodaje Vea i narednih sezona bere plodove takvog rada.

EPA

Zamislite klub čiju okosnicu (kao mladići doduše) čine trojica budućih svetskih šampiona u fudbalu i jedan klupski prvak Evrope. I zamislite Liberijca koji je zvezda među tim momcima. E to je bio Vea pored Jurija Đorkaefa, Lilijana Tirama i Emanuela Petija uz Ruja Baroša u Monaku.

“Kneževi” su uzeli Kup 1991. godine jakom Marseju, ali je Vea godinu kasnije krenuo dalje, posle 103 utakmice, 47 golova u ligi i sa priznanjem “najbolji stranac lige” u svom pedigreu.

Da novac u fudbalu više nije tako moderna tekovina pokazuje nam to što je francuski “Kanal +” tih godina uložio veliki novac u Pari Sen Žermen. PSŽ je letos doveo Nejmara iz Barselone za rekordnih 222 miliona evra, a pre četvrt veka su kao transfer bombu doveli stamenog preteču Drogbe i napadača tog profila. Tako je Žorž Vea posle "kneza", postao i "svetac".

EPA

Uz malo sreće i krah Olimpika PSŽ osvaja Kup i prvenstvo i ide u grupnu fazu Lige šampiona 1994. sa Bajernom, Dinamo Kijevom i Spartakom. Šest utakmica, šest pobeda i jedan gol za pamćenje. Četrnaestog septembra 1994. godine Žorž Vea je pokazao zašto mi prosečni terači lopte i ne volimo i obožavamo fudbalske mađioničare istovremeno.

Tog dana je Vea celu odbranu Bajerna provozao kao na sudar-kolima u luna parku pre nego je lopta samo prošištala pored Olivera Kana do mreže.

Od prijema, driblinga, trčanja i šuta, sve je delovalo toliko lako. U trenutku obožavaš majstora.

Istog dana ćeš izaći na ulicu uveren da je u tebi probuđen fudbalski genij posle odgledanog VHS snimka i probaćeš da iskopiraš bravuru. A kad zapne već kod drugog driblinga i izgubiš loptu, shvatiš da su te Vea, Ronaldo, Maradona “prevarili” da imaš taj gen koji je privilegija malobrojnih. Tada oni nakratko prestaju da se vole.

Jedini Afrikanac u istoriji...

Getty images

PSŽ je 1995. stigao do polufinala Lige šampiona. Preskočio je Barselonu, a Veu i drugove je izbacio tim za koji će Liberijac ubrzo zaigrati, Milan.

Tada je uz Parižane hit bio i Ajaks koji će nekoliko godina biti poguban za italijanske velikane, sve dok krupnije “hijene” nisu razgrabile igrače. Davids, Kanu, Klajvert, Rajkard, Sedorf, braća De Bur, Van der Sar, Overmars, Bogarde su između ostalih činili taj sastav. Većinu kasnije nećemo po lepom pamtiti posle “Mijatove prečke” i gola Davidsa 1998, ali svi znaju o kakvim je fudbalerima reč.

Ajaks je 1995. postao šampion, a Vei su te godine ostala individualna priznanja – za najboljeg igrača sveta, Evrope, Afrike i sa sedam golova za najboljeg strelca LŠ u sezoni.

Do danas je jedini Afrikanac kome je to pošlo za rukom.

''Da nije bilo njega, ne bi bilo ni mene. Taj čovek je napravio ovo što jesam. Naučio me je da istrajem, da živim kao pristojan čovek, da budem pošten i ponizan. Pokazao mi je put evropskog života, ali je uvek razumeo moje afričke korene i poštovao ih je. Pustio me je da igram fudbal na svoj način. Ovaj trofej posvećujem Arsenu Vengeru”, rekao je Vea na ceremoniji dodele Zlatne lopte, a svom mentoru iz Monaka se zahvalio i sa 32 gola na 96 utakmica za PSŽ u Francuskoj.

EPA

"Rosoneri" su predvođeni Fabijom Kapelom već prekaljenog, iskusnog 29-godišnjeg Žorža Veu potpisali 18. avgusta 1995. godine i u Milanu je Liberijac proveo četiri godine.

Za to vreme će autoru ovih redova postati i jedna od omiljenih sličica iz edicije Kalčo, onih kartonskih. Marselo Salas, Ronaldo, Toti, Batistuta, Nakata i Vea.

Februar 1997, Savićević dodaje po zemlji, loptu na tridesetak metara prihvata Milanova devetka, namešta se na desnu, a Siniša Mihajlović i Sampdorija posmatraju kako pored njih proleće đule umesto lopte.

Priliku da vidi svog idola na delu imao je i Tijeri Anri u sezoni 1998/1999. Juve i Milan su igrali na Dele Alpiju. Birof je tada bio uparen u špicu Milana sa Veom ali nije pogađao ništa.

"Rosonere" nije hteo gol sve do 15. sekunde drugog poluvremena kada je jednu grešku odbrane, Vea pretvorio u lob glavom za 1:0 i bacio ono malo navijača Milana u Torinu u trans. Petnaestak minuta kasnije, ponovo je zaboravljen od odbrane, dobio je “u nokat” loptu od Bobana i spakovao drugi gol Peruciju.

EPA

Ipak, gol uvršten u najlepše ikad date u Seriji A, Žorž Vea je dao Veroni šestog septembra 1996. godine. kada je pokupio loš centaršut u svom kaznenom prosotru, pretrčao ceo teren kao poligon na kom su svi videli igrače u žutom, a Vea čunjeve. Tako ih je i nizao dok nije došao do Atilija Gregorija kome je ostalo samo da se pomoli. Ako je to i uradio, nije mu pomoglo, Vea je bio nemilosrdan.

Sve što neko u fudbalu može da pokaže, on je pokazao već tada u dresu tima sa kojim će osvojiti dve titule prvaka Italije (1996, 1999) i u kome će postići 46 ligaških golova na 114 utakmica.

Ali pre 21 godinu je pokazao i kakav je čovek. Liberija je trebalo da igra Kup afričkih nacija, ali novca za put nije bilo. Vea je platio put ekipi na KAN i kupio opremu. To Liberiju nije učinilo fudbalskom silom na turniru, ali u očima nacije jeste ljudskom silom učinilo momka iz prestoničkog geta.

Fudbal, politika? Sve je samo vežba

EPA

Sa pristalicama Milana su zbog toga navijali i milioni Afrikanaca koji su se radovali uspehu jednog od svojih. Tek kasnije su stihijski pristizali momci kao što su Okoča, Amokači, Oliseh, Diop, Diuf, Esjen, Drogba, Eto i mnogo drugih. Do tada je postojao Rože Mila i nastajala je legenda o “Kralju Žoržu”.

Usledile su epizode u Čelsiju, Mančester sitiju i Marseju, da bi fudbalsku labudovu pesmu dočekao u ekipi Al Džazire 2003. godine. Za Liberiju je sa 60 utakmica i 20 golova dao sve što može na travi, bilo je vreme da joj se posveti na jedan drugačiji način. Ušao je u politiku. Romario, Bebeto, Ševčenko, Blohin, Kaladze i drugi su se kroz istoriju upuštali posle fudbala u politiku, ali je samo Vea dogurao ovako daleko.

Formirao je Kongres za demokratsku promenu a već 2005. se po prvi put kandidovao za predsednika. Izgubio je od prve žene koja je postala predsednica na afričkom tlu, od Elen Džonson Sirlif. Još jednom se 2011. upustio u trku za potpredsedničko mesto. Još jednom je "pogodio prečku" ali nije odustao. Proveo je jedno vreme kao senator, a sada je pobedio Džozefa Boakaja i postaje predsednik Liberije.

EPA EFE / Ahmed Jallanzo

Zalaže se za sve ono što nije imao prilike da vidi dok je odrastao, ali o čemu je učio dok se obrazovao u svojim četrdesetim godinama – demokratiju, socijalnu pravdu i transparentnost. Popularnost koju je stekao igranjem fudbala koristio je za brojne humanitarne akcije, pozivao je na smirivanje situacije pa je dosadašnja predsednica imenovala "Kralja Žorža" za ambasadora mira.

Tokom karijere se borio protiv siromaštva i gladi, a za obrazovanje kaže da je kao vožnja bicikla, ako ne pedalaš, padaš.

Osim toga "Na kraju krajeva mislim da smo svi rođeni kao političari. To je stvar prakse i sve što treba da radiš je da vežbaš", poručio je Vea. Petnaest godina je vežbao i usavršavao se kao profesionalac u fudbalu, sada ima tu odgovornost kao lice nacije u korumpiranom društvu gde je igra mnogo prljavija.

Neskriveni junak u očima ljudi

Getty images

Betmen spomenut na početku priče je svog junaka potražio u beskompromisnom javnom tužiocu Harviju Dentu. Dent kasnije postaje negativac i upozorava da se svaki čist obraz lako zaprlja i postaje naličje. Većina političara u praksi umesto obraza ima njegovo naličje, pa je Liberija izabrala 51-godišnjeg čoveka kod koga to naličje još uvek nije videla i nada se da neće ni videti.

Kada je Žorž Vea ušao u političku arenu protivnici su ga kritikovali da je neobrazovan da bi se bavio tim poslom. On je odgovorio masterom u oblasti javne administracije i politika na Univerzitetu Devri.

Koliko je politika licemerna delatnost pokazuje i to da su kritike upućivali oni “obrazovani” koji su vodili državu vodili kroz dva građanska rata od 1989. do 2003. i ugrubo oko 850.000 žrtava u zemlji od četiri i po miliona ljudi.

Getty images

Kraj karijere “Kralja Žorža” poklopio se sa krajem drugog velikog sukoba u Liberiji i tada se nastavila njegova borba van zelenog terena.

U sredu je, kao jedna od nebrojenih bombi u Liberiji devedesetih, odjeknula Evropom vest da Žorž Vea i zvanično postaje predsednik države jer je sa 39 odsto glasova pobedio Boakaja u drugom krugu.

Ako bude bar upola od onoga što je bio na travi, Liberiju bi iz fotelje u Monroviji mogao da povede tamo gde sa njom nikada nije mogao kao igrač – na Svetsko prvenstvo u fudbalu.

Žorž Vea je dugo vremena čak i nas za koje ga ne veže ništa osim fudbala činio srećnima. Međutim, tek sad je pravo vreme da se poput Keša još jednom zapita "Da li je ovo moja sudbina?"

Ako jeste, za početak neka održi Liberiju u miru, a za ostalo neka mu je sa srećom.

Miloš Ljubisavljević (Miloš Ljubisavljević)

Komentari 23
Čitajte
Pošalji komentar