Čileanci – odgovor na pitanje "šta da je ostala Juga?"

Bili su jedna od najtalentovanijih generacija u istoriji fudbala. Bili su šampioni sveta sa zemljom koje više nema. Bili su deca koja dele istu strast prema fudbalu i povrh svega – bili su prijatelji.

M.Ljubisavljević
Podeli
B92 / MLJ
B92 / MLJ

"Čileanci" su:
1. Dragoje Leković
2. Tomislav Piplica
3. Zvonimir Boban
4. Robert Prosinečki
5. Dejan Antonić
6. Slaviša Đurković
7. Ranko Zirojević
8. Davor Šuker
9. Branko Brnović
10. Pero Škorić
11. Zoran Mijucić
12. Dubravko Pavličić
13. Robert Jarni
14. Gordan Petrić
15. Milan Pavlović
16. Slavoljub Janković
17. Igor Štimac
18. Predrag Mijatović.

Ulica Karađorđa Petrovića je nekada bila prištinska ulica u naselju Sunčani breg 1. Voleli smo da igramo fudbal protiv dečaka iz donjeg dela ulice, onog iza zgrade i sa njima se “nismo mirisali”. Albanci, Srbi, Goranci, Crnogorci… nikoga nije bilo briga ko je šta po nacionalnosti, dok god je bar 1:0 za nas u trenutku kad majka ili suton pozovu u kuću.

Gol! Pobeda! Lava emocija se stihijski stišava tek do sledećeg okršaja između dva golića kad nanovo slavimo kao da smo postali prvaci sveta, ili tugujemo kao da smo ostali bez najrođenijih. Tooo je fudbal za decu koja su uvek uz drugare iz ekipe, kada dobijamo ili gubimo, kada se ljutimo jedni na druge u timu, ili se na druge ljutimo zbog nepravde prema našoj ekipi.

Bezrezervno i iskreno smo voleli to loptanje mada većina nije imala dovoljno talenta. Neki su postali advokati, neki su se politički aktivirali, neki su postali i novinari, ali niko vrhunski fudbaler. Niko iz te družine nije postao prvak sveta, ali je svaka “utakmica” bila kao da je finale Svetskog prvenstva po uloženom žaru za pobedom.

Ako ste ikada osetili taj žar, onda možete samo da zamislite kako li je tek to sve izgledalo “čileancima” pre tačno trideset godina, na današnji dan, 25. oktobra 1987. godine u Santjagu.

Bila jednom jedna mala skupina prijatelja iz Jugoslavije koja je postala prvak sveta u fudbalu. Da nije stvarnost, početak priče bi zvučao kao bajka. Donekle i jeste bajka, ali odnekle i niz večitih pitanja – šta bi bilo kad bi bilo, zašto rat, čemu onakve devedesete…

“Ovo je podsećanje na decu koja su nas nadvisila u svemu. Na decu koja su umela da pobede, ali i da ne zaborave kako se pobeđuje. Na decu koja traju više od vremena u kojem su se rodila. Na decu koja traju šire od neba pod kojim su odrasla. Na decu koja su nadživela zemlju za koju su igrala. Na različitu decu – sa istim nadimkom: Čileanci”. Tako novinar Grada Branković počinje dokumentarac o jednoj od najtalentovanijih generacija u istoriji fudbala.

Čileanci su istovremeno i svedočanstvo da su neke stvari prosto sudbinski predodređene da se dese dok druge sudbina prepusti velu večite misterije.

Jugoslovenski “klinci” iz generacija '67. i '68. su 25. oktobra 1987. godine postali prvaci sveta u fudbalu. Prijateljstvo, emocija, strast prema lopti, želja za dokazivanjem i talenat da se sa loptom čine čuda. Sve je to pre tačno trideset godina bilo odlika dece koja su u glavi prvo pobedila sebe kada su shvatila da mogu da pobede i sve ostale na planeti.

Pre trideset godina nije bilo tog Sao Paola, Rio de Žaneira, Santjaga, Minhena, Berlina ili bilo kog drugog grada koji je mogao da pobedi Beograd, Zagreb, Podgoricu, Sarajevo, Imotski, Osijek, Nikšić, Novi Sad.

U ovim gradovima je između ostalih raslo 18 veličanstvenih, dece koja su “duplim pasom majstorstva i prijateljstva” naterala čitav svet da im se pokloni.

“Moja majka misli da sam najbolji. A ja sam uvek odgajan da verujem u ono što mi majka kaže”, rekao je legendarni Dijego Armando Maradona. Junaci naše priče nisu toliko verovali u sebe. Verovali su u svoje drugarstvo, ali ne i da mogu da pobede sve. Kako je onda do toga došlo?

Kada se na gugl pretraživaču ukuca "Jugoslavija 1986" izađu uglavnom rezultati koji podsećaju da je Jugoslavija nekad bila prvak sveta u rukometu, vesti o šokantnom porazu u polufinalu Svetskog prvenstva u košarci od Sovjetskog Saveza i jedan interesantan članak o tome kako su nas te godine videli novinari Njujork Tajmsa.

“Ipak, kako se ocenjuje, Tito je podbacio u stvaranju dugotrajnog osećaja nacionalnog jedinstva i svrhe u Jugoslaviji. Lideri jugoslovenskih republika bili su više zainteresovani za interese svojih vlastitih republika, nego za naciju kao jedinstvenu celinu. Šest godina nakon Titove smrti, sukobi i ljubomore, koji su bili potisnuti pod titoističkim mitom, isplivali su na površinu, objavio je njujorški dnevnik u tekstu iz 1986. godine dodajući da je Jugoslavija tada bila poprište sukoba nacionalizama, religije u usponu, ekonomskog haosa, birokratske paralize, pluralista koji žele da rastave jednostranačku državu i neostaljinista koji se bore protiv njih”, navodi se u Tajmsovom članku iz 1986. godine.

Malo koje slovo je posvećeno onome što se u tom trenutku “kuvalo” a što će samo godinu dana kasnije biti pretočeno u titulu prvaka sveta – prijateljstvo među Srbima, Hrvatima, Crnogorcima, Bosancima u ekipi “Čileanaca”. Prijateljstvo koje rat nije mogao da pokvari.

Kod “Čileanaca” je počelo sve još i pre 1986. godine, ali se ova godina smatra prekretnicom. Neuspeh u Subotici protiv DR Nemačke 2:0, godinu dana pre prvenstva i promena na mestu selektora. Umesto Stevana - Ćeleta Vilotića dolazi mladi Mirko Jozić, ekipa se menja, a Miljan - Čiča Miljanić poručuje “sad ili nikad”. Jugoslavija u, kako je to opisao Zvonimir Boban “falš baladi” pobeđuje Rumuniju i odlazi na šampionat. Ekipa se formira od momaka među kojima nije bilo sujete.

“Mi smo bili u Zavidovićima na desetodnevnoj pripremi i ja sam tokom popodnevnog odmaranja čitao dnevne novine. Nisam mogao naći ništa o nama da se piše, jer mi smo bili kao zalutala vest. I tamo negde mali zaglavak na četvrtoj, petoj strani novina: Predrag Mijatović, 17-godišnji igrač OFK Titograda, golgeter crnogorske lige”, otkriva Mirko Jozić kako je slučajno, sudbinski otkrio jednog od bitnih zamajaca te ekipe.

"Tada su na probi u reprezentaciji bili Zirojević i Đurković. Otišao sam i pitao Đurkovića i Zirojevića kakav je igrač Mijatović. Oni su mi obojica odgovorili da je odličan igrač, a Đurković mi je na pitanje 'da li je bolji od tebe' rekao 'jes bogami bolji od mene'. A Zirojević mi je to potvrdio duplo pa je rekao 'jes dva puta bolji od mene'”, nadovezuje se Mirsad Fazlagić koji je u to vreme takođe bio deo stručnog štaba.

U modernom fudbalu u kome je igrač postao hodajući brend ili firma, malo je verovatno da bi selektor ili pomoćnici od igrača uspeli da dobiju takav odgovor. Sam Mijatović kaže da je bio pod velikim stresom kada je primio poziv.

“Ne znam saigrače, ne znam selektore, ne znam nikoga. Prvo me je Gordan Petrić prihvatio kao nekog svog, brzo sam se uklopio”, svedoči Mijatović o tom vremenu dok su se ostali poput Zvonimira Bobana pitali kako ranije nije bio sa njima u ekipi.

Formiranje ekipe je nailazilo i na otpor politike koja je vrebala priliku da pokvari jednu sportsku priču ili pokoleba odlučnost njenih aktera.

"Čitav taj period je bio mučan jer su iz državnog vrha govorili da nas neće pustiti bilo je dosta jasnih poruka da nećemo ni ići", kaže Zvonimir Boban. Odlasku se protivila i Boračka organizacija Beograda, a igračima su masovno uručivani pozivi za služenje vojnog roka. Šestorica ili sedmorica fudbalera su pozvana u vojsku za samo dva meseca.

Ulogu je još jednom odigrao Miljan Miljanić i drugi koji su verovali u tim pa je petog oktobra 1987. godine počeo put u Čile, a Miljanić je bio jedan od dvoje ljudi koji su ispratili fudbalere. Novinarima nisu ni tada bili preterano interesantni.

“Mislim da smo se mi svi tada po prvi put susreli sa nekim oblačenjem za ozbiljna putovanja, sako, pantalone, mašne i vidi se da je to zadnji 'krik' mode u to vreme”, priseća se kroz smeh Peđa Mijatović dok Gordan Petrić dodaje da su svi izgledali kao “konobari”, ali pod utiskom da zaista idu na nešto veliko.

“Čileanci” kažu da su ih u Čileu dočekali tenkovi na ulicama, policijski čas i loše vreme za one koji dolaze iz socijalističkih zemalja. Čekali su ih i snovi.

"Zamisli, igramo 25. oktobra u finalu, budemo prvaci sveta, a ja sutra slavim 19. rođendan. A šta misliš?", rekao je pre trideset godina, po dolasku u Čile Robert Jarni svom cimeru Dubravku Pavličiću. Pavličić je ustao, otišao do kupatila. Vratio se sa čašom vode u ruci.

"Stao je ispred mene s dve čaše pune vode. Nisam znao šta hoće. Odjednom mi je sasuo tu ledenu vodu na glavu… bio sam potpuno zabezeknut! 'Šta radiš to čoveče?!' pitao sam ga".

"Probudi se, Roberte. Prestani da sanjaš snove koji se neće ostvariti", odgovorio mu je Pavličić i – pogrešio. Igrači su po prvi put počeli da se igraju sa modernim daljinskim upravljačima, Šuker kaže da im je jedino “ptičjeg mleka” falilo u hotelu, a Jozić i stručni štab su se pripremali za prvu utakmicu. I to protiv domaćina, Čilea pred 60, 70 hiljada domaćih navijača.

"Ako sam ikada bio prepotentan, ako sam ikada bio siguran, pun samopouzdanja, onda sam bio pred tu utakmicu. Ja sam Čile pogledao dve utakmice, prikupio još nekoliko informacija sa raznih strana. U svemu, naša reprezentacija je bila za koplje iznad Čilea", kaže Jozić, a njegovi fudbaleri su se balkanskom inteligencijom nadmudrivali sa pravim Čileancima.

"Kad smo izašli na stadion koji je bio ispunjen do poslednjeg mesta, kad je ta masa grunula i stala u podršku svojih igrača sigurno da smo se potresli. Sećam se da sam tada rekao 'Momci, nema nazad sad, idemo napred i idemo se suočiti sa onim što treba upisati u istorijske knjige'”, bodrio je svoje saigrače Davor Šuker, a Jugoslavija je pobedila Čile sa 4:2.

B92 / MLJ
B92 / MLJ

Kapiten te reprezentacije Milan Pavlović naglašava da je tim tom pobedom stekla samopouzdanje i delimično probila barijeru u glavi, ali je osim samopouzdanja po rečima Slaviše Đurkovića stekla i obožavateljke i neočekivanu pažnju.

“Čileanci” su tako preko noći dobili status “rok zvezda”. U grupi su nakon Čilea padale Australija i Togo. Svima je Jugoslavija podelila po četiri gola.

"Posle grupne faze smo išli na najjačeg suparnika na Svetskom prvenstvu koji je uvek jedan od favorita ili favorit", kaže Robert Prosinečki, najbolji igrač tog šampionata.

Ekipa je prema rečima Predraga Mijatovića već počela da pakuje kofere, na utakmicu se otišlo samo sa neseserom i kopačkama i opremom za utakmicu.

"Istrčali su onako žućkasti, kanarinci nabijeni, napucani, baš nekako prepotentni, a zna se da kada digneš nos obično dobiješ po repu”, kaže Šuker, ali po Čileance stvari nisu krenule najbolje jer su poveli Brazilci sa 1:0.

B92 / MLJ
B92 / MLJ

"Ja ne znam odakle sam se tu stvorio, Boban centrira, ja ne znam iz kog razloga krećem, iz tog nekog trka skačem postižem gol glavom i to je bio haos. Možda sam dao pre toga dva gola glavom u životu. Ja trčim, igrači me jure, mislim da je stadion imao izlaz da bih tog trenutka izašao", dodaje Mijatović. Brazilcima je presudio Prosinečki iz slobodnog udarca, a Jugoslavija je sa 2:1 otišla na megdan Istočnoj Nemačkoj u polufinale.

Pobediti Brazil, svetskog prvaka je bila prekretnica. Tada su Jugosloveni postali svesni da mogu do krova sveta – samo ako hoće. Kada je reč o fudbalskom znanju, tu su mogli da se nose sa bilo kime, ali su bez titule mogle da ih ostave dve misice.

Ili bar dvojicu njih. Igor Štimac i Zvonimir Boban su pobegli iz karantina da bi se upoznali sa dve zgodne devojke. Selektor Jozić je za to saznao, a njih su u sobama dočekali pasoši. Jozić je bio besan.

Ostali saigrači nisu, pa je potez koji su načinili prava oda njihovom prijateljstvu. Poput musketara, svi ostali su počev od kapitena Milana Pavlovića stali iza Bobana i Štimca rekavši da bez njih dvojice neće ni oni igrati.

Jozić je dobio efekat koji je i tražio pretnjom da će dvojicu nestašnih momaka poslati kući. Ekipa je dobila novu dimenziju jedinstva.

“Videli smo se na kafi, rekao mi je da oni uzimaju pasoše i da se vraćaju u Jugoslaviju. Ja sam rekao 'nije nikakav problem, ja sam treći koji će da se vrati sa njima'. Pitao me je 'kako to razgovaraš sa mnom, kakve su to reči?'. Jednostavno 'ne možete da jednog od dva najbolja igrača vratite kući, da se tim rastura, došli smo do polufinala. Dajte mi papir i potpisaću vam da smo mi svetski prvaci. To nije samo moje mišljenje nego mišljenje svih igrača'”. Tako je tekao Pavlovićev razgovor sa selektorom.

B92 / MLJ
B92 / MLJ

Boban i Štimac su dva dana bili u civilnim odelima, tek pred utakmicu su saznali da igraju protiv Nemaca i da će sa Jugoslavijom imati šansu da poravnaju račune iz Subotice.

Račun je naplaćen a Istočna Nemačka je poslata kući sa 2:1 uz tri velika peha pred finale. Štimac se za nestašluk odužio golom Nemcima, ali je tim ovoga puta, hteo ne hteo, morao da igra bez njega, Prosinečkog i Mijatovića.

Jugoslavija je vodila golom Bobana iz 85. minuta i bila je bolji protivnik. Ipak, Viteček je pao u kaznenom prostoru, sudija pokazao na “kreč”, a jugoslovenski igrači su drhtali. Marsel Viteček, treći najbolji igrač prvenstva prosle “Žutog” i Bobana je pogodio samo tri minuta posle Bobana. Otišlo se u produžetke, ali su odlučivali penali.

Još jednom sudbina. Viteček je pogodio za izjednačenje, ali promašio u penal seriji, a Pavličić, Šuker, Brnović, Zirojević i na kraju Boban su nameštali loptu, govorili “ma ide” i snovi su postali java na Nacionalnom stadionu u Santjagu.

Ranko Zirojević posle Čilea u euforiji rekao da neće biti ni govora o građanskom ratu.

B92 / MLJ
B92 / MLJ

"To je nama bila neka odskočna daska kroz taj period naše karijere da s Čileom počnu ljudi da razmišljaju o nama, da nas prate", kaže Prosinečki.

Građanski rat se ipak desio pa ta odskočna daska nikada do kraja nije odbacila sve momke u dresu Jugoslavije do najvećih visina u seniorskoj konkurenciji. Zirojević, Đurković i Pavlović nisu ostvarili tako blistave karijere, a Pavličić i Mijucić su prerano preminuli.

Rezultaski, najdalje je stigla Hrvatska koja je osvojila treće mesto u Francuskoj 1998. godine. Jugoslaviju su iste godine zaustavili Edgar Davids i Mijatova prečka, a posle toga nikada nismo prošli grupu na Mundijalima.

"Ne volim baš govoriti o tome, evo mi smo sa Hrvatskom došli do trećeg mesta, sigurno je kvaliteta bilo. Ako je Maradona mogao sa Argentinom, Nemačka, Španija isto sa tom mladom generacijom nakon desetak godina osvajao Evropska i Svetska prvenstva to bi bio sled normalnih događaja (i za nas)", kaže Šuker o večitom pitanju “šta bi bilo kad bi bilo”.

B92 / MLJ
B92 / MLJ

"Ostaje žal za onom starom našom Jugoslavijom koju smo imali. Jednu veliku, lepu zemlju u kojoj smo rasli tako 20 godina. Bili smo vaspitavani kao Jugosloveni i dokaz toga je što je većina nas ovde izuzetnih prijatelja, naši odnosi se nisu pokvarili", napominje Milan Pavlović.

Real Madrid, Arsenal, Milan, Barselona, Valensija, Espanjol, Glazgov Rendžers, Juventus, Vest Hem… su samo neki od klubova za koje su igrale vedete te generacije. Srbija je 28 godina kasnije kao samostalna zemlja dosanjala na Novom Zelandu titulu šampiona sveta. Paralela između dve "Čileanaca" i "Novozelanđana" ima, talenat su imali i jedni i drugi, ali su se i fudbal i ljudi u međuvremenu promenili.

Peđa Mijatović je viđao igrače koji retko međusobno razgovaraju na treninzima, pre i posle njih a u ušima su im slušalice. Osim toga, raspadom Jugoslavije raspala se i nekadašnja "velika četvorka" i cela ta liga.

"Ono što nije dobro za ekipu sa Novog Zelanda je što oni nisu imali utakmice u domaćem prvenstvu kakve smo mi imali. Dolaskom iz Čilea mi smo shvatili da možemo da postanemo igrači, da smo na nekoj prekretnici, ali su nam u tome pomogle ove utakmice u prvenstvu. Da ne preteram, ali naše prvenstvo je sigurno bilo među šest najjačih u Evropi i u tim utakmicama smo najviše napredovali", rekao je Gordan Petrić.

Možda će i oni za trideset godina zavredeti da se o njihovim uspesima pišu knjige i snimaju filmovi. Možda. Pre toga moraju da se dokažu u seniorskom dresu Srbije koji već dugo pati od neuspeha na velikim takmičenjima.

Ali da bi uspeli, valjalo bi da prekopiraju recept koji su koristili neki drugi momci u nekom drugom vremenu i da budu kao musketari. Kada se to desi, "Čileanci" će možda pomalo pasti u zaborav, ali na svakom njihovom okupljanju uvek ostaje Čile kao neizbrisivi trag jedne gorko-slatke fudbalske priče koja nažalost nikada nije ispričana do kraja.

Sport

Najbolji košarkaš u Evropi

Veoma često se govori o tome kako nismo svesni vremena u kojem živimo. Sve se prebrzo dešava i kroz nekoliko godina, ili decenija, sa osmehom i velikom dozom nostalgije sećaćemo se “tog“ vremena u kojem su se dešavale velike stvari.

Petar Tadić utorak 31.10. 11:30 Komentara: 65
strana 1 od 2 idi na stranu