Legendarnih XI – bez njih fudbal nije isti

Kao i svake sezone, izbor najboljih i najboljeg zakazan je za 12. januar, a ostaje da se vidi da li će Zlatnu loptu po treći put osvojiti fenomenalni Portugalac, koji je upisao 61 gol i 22 asistencije za četiri osvojena trofeja, ili petu neverovatni Argentinac – koji se 58 puta upisao u strelce a 21 put među asistente – pri tom postavši najbolj strelac u istoriji Primere i Lige šampiona. Ili će, ipak, nagrada otići u ruke Manuelu Nojeru, koji je zablistao među stativama i redefinisao poziciju golmana u modernom fudbalu.

Iako je fudbalsku godinu za nama obeležila nekolicina važnih događaja, ono što će se jednako pamtiti, ali i rastužiti sve iskrene zaljubljenike u fudbal, svakako je odlazak u legendu pojedinaca koji su obeležili poslednje dve decenije istorije najvažnije sporedne stvari na svetu. S obzirom da sam rođen krajem osamdesetih godina prošlog veka, imao sam tu sreću, ali i privilegiju, da spomenute velikane gledam na delu – iznova i iznova, iz nedelje u nedelju, (naravno ako, u međuvremenu, nije na programu neko vandredno kolo). Svojim umećem, znanjem, lucidnošću i talentom ulepšali su mi detinjsto, a ujedno i naterali da mi fudbal postane svojevrsna ‘religija’. Sada, putem ovih redova, imam čast da im odam priznanje i zahvalim im se za sve majstorije i uspomene koje su pružili fudbalskim fanaticima na planeti.

O kakvim igračima se radi najbolje oslikava podatak da bi tim formiran od njih jedanestorice, čak i u ovom trenutku, bez ikakvih problema bio u vrhu neke od pet najjačih liga ili igrao samu završnicu Svetskog prvenstva. Gotovo svako od njih vlasnik je nekog impozantnog rekorda ili dostignuća, a brojke i uspesi koje su ostvarili govore sami za sebe.

Kako ne postoji dovoljno relevantan način da se njihova imena poređaju po ‘zaslugama’ – krenućemo od čuvara mreže koji je u petoj deceniji branio na Mundijalu, a završićemo sa čovekom koji je za vreme igračke karijere zaslužio statuu ispred stadiona.

'Zmaj' iz Santijago de Kalija

Beta/AP

Priču počinjemo iz najvećeg grada zapadne Kolumbije Santijago de Kalija, gde je pre 43 godine rođen jedan od najboljih golmana ove južnoameričke države – Farid Kamilo Mondragon Ali.

Popularni ‘Zmaj’ branio je u svojoj karijeri mreže ukupno 15 klubova širom sveta, sakupivši pri tom skoro 800 zvaničnih nastupa, dok je gol nacinalnog tima čuvao 51 put. Prvi tim u karijeri bio mu je Deportivo iz rodnog Kalija, za koji je debitovao sa 19 godina, da bi naredne dve godine proveo u Real Kartageni, Santa Feu i Cero Portenu, ali je pravu šansu dobio tek odlaskom u Argentinu – kada je potpisao za Argentinos Juniors.

Ubrzo je usledio i debi u državnom timu, a zatim i prelazak u Indepedijente sa kojim osvaja Kopa Libertadores i Rekopa Sudamerikanu 1995. godine. Iako je imao kratke episode u Santa Feu i Saragosi, u prvom klubu Dijega Armanda Maradone ostao je sve do 2011, kada je postao igrač Meca.

Beta/AP

Međutim, hrišćanin libanskog porekla odigrao je samo 30 mečeva u Ligi 1, jer je tokom sezone optužen da je koristio lažni grčki pasoš. Iako su problem napravili advokati, a ni Mec nije prekoračio ograničenje po broju stranih igrača, morao je da napusti Francusku. Na kraju, takav spet okolnosti se ispostavio kao odličan za Mondragona, jer je u narednih šest sezona neverovatnim odbranama postao ikona Galatasaraja – sa 200 nastupa i dve titule šampiona Turske iza sebe. Nespornu klasu je još jedno potvrdio braneči tri sezone za Keln, da bi posle avanture u Filadelfija Junionu odlučio da 2012. završi karijeru tamo gde je u krenula – Deportivu.

Jedini je igrač sa šest kvalifikacionih ciklusa za SP, dok je ulaskom u igru protiv Japana prošlog leta, u 85. minutu, oborio rekord Kamerunca Rožea Mile i sa 43 godine i tri dana starosti postao najstariji igrač koji je igrao na Mundijalu. Posle njegovog odlaska, samo je jošMario Jepes ostao u ‘igri’ – kao jedini aktivan član ‘zlatne’ kolumbijske generacije iz 1994. godine. “Ovo je poslednji stadion na kome sam bio kao igrač. Ponosan sam što sam bio deo ove divne grupe. Hvala vam za sve godine i svu podršku koju ste mi pružali”, rekao je Mondragon, u emotivnom govoru na stadionu Kastelao u Fortalezi, posle eliminacije njegove Kolumbije od domaćina Brazila u četvrtini finala.

Poslednji gospodin modernog fudbala

Beta/AP

Odlučio sam da poslednju liniju odbrane otvori čovek koji je ceo život i karijeru posvetio jednom timu i jednom gradu, za to vreme postavljajući standarde na terenu, ali i van njega, i pokazivao kako mora da se ponaša jedan kapiten i pre svega profesionalac – Havijer Adelmar Zaneti.

Neumorni ‘El Traktore’ simbol je milanskog Intera, jednog vremena i načina pojimanja igre, koji nije tako čest u modernom fudbalu. Smatra se jednim od najboljih desnih bekova/spoljnih u istoriji, a za sve što je postigao tokom 22 godina druge karijere zaslužan je vredan rad, apsolutna predanost fudbalu i neverovatna upornost – čemu najbolje u prilog ide činjenica da je tek u 28. godini života stigao do prvog trofeja. U ekipu sa Đuzepe Meace stigao je 1995. sa 22-godine, posle početaka u Taljeresu i stasavanja u Banfildu, a od publike u Italiji oprostio se na kraju prošle sezone, skoro dve decenije kasnije. Za vreme provedeno u ‘Gradu mode’ sakupio je 16 trofeja (pet Skudeta, po četiri Kupa i Superkupa Italije, Kup UEFA, Ligu šampiona i Klupsko prvenstvo sveta), od 1999. bio je neprikosnoveni kapiten, pri tom upisavši fascinantna 862 nastupa u dresu ‘nerazura’, pretekavši na prvom mestu još jednog ‘besmrtnika’ – Đuzepea Bergomija (758).

“Prvi tim koji mi je otvorio vrata evropskog fudbala bio je Inter, na sve to bio sam veoma mlad, došao sam ovde, a mislim da u tom trenutku nije bilo mnogo klubova koji bi imali toliko strpljenja za mladića. Uvek ću vam biti zahvalan zbog toga. Iz nekog razloga, uvek sam se ovde osećao kao kod kuće – a to je zapravo i razlog zašto nikada nisam otišao”, rekao je ‘Il Kapitano’ u emotivnom govoru na oproštaju.

bagaz-bmg.blogspot.com/

Njegovi proboji po bokovima, centaršutevi i stotine hiljada pretrčanih kilometara čine od njega jednog od poslednjih legionara stare škole. Sa 1123 odigrana meča drži prvo mesto na večnoj listi igrača s najviše nastupa, a samo Rožerio Seni (1227) i Piter Šilton (1362) našli su se na travnatoj podlozi više puta od njega.

Takođe, sa 145 nastupa rekorder je po broju igara u dresu Argentine, s kojom je učestvovao na dva Svetska kupa, Olimpijadi i pet Kopa Amerika. Kakav je bio na terenu takav je bio i van njega. Veliki je vernik, ambasador FIFA pri dečjim selima, osnivač porodične fondacije za pomoć mladima I siromašnima, kao i inicijator velikog broja humanitarnih akcija na godišnjem nivou.

Pre deset godina grad Milano nagradio ga je najznačajnim ordenom (Ambrogino d’Oro), posle završetka karijere preuzeo je funkciju potpredsednika Intera, a novoizabrani papa Franjo, koji je takođe rodom iz Buenos Arjesa, do sada ga je u dva navrata ugostio u Vatikanu. Penziju provodi na obali jezera Komo sa ženom i troje dece, a vlasnik je restorana ‘El Gaučo’ u prestižnom milanskom kvartu Navilji.

Kako pobediti rak i Junajted u dva meseca?

Beta/AP

Po životnoj priči drugog novopečenog penzionera može da se snimi kvalitetan triler. Imao je karijeru koju bi poželeo svaki fudbaler, osvoji je gotovo sve, igrao punih deset godina u najjačim ligama Evrope, ali ono što je izaziva divljenje je ono što je preživeo na ličnom planu. Ipak, na kraju se sve dobro završilo, a malo bivših profesionalaca može da kaže da je u dva meseca pobedilo rak i Mančester Junajted u finalu Lige šampiona kao – Erik Silvan Abidal.

Tridesetpetogodišnji levi bek iz Liona poslednji je sa ove liste koji je objavio povlačenje, pomalo i naprasno, ali s obzirom kroz šta je sve prošao možda je tako i najbolje. Prvi koji je primetio njegov talenat bio je Monako, a Kneževi su ga u svoje redove doveli iz lokalnog Lion Dušera.

Posle po dve sezone stasavanja u Monaku i Lilu prešao je u tadašnjeg neprikosnovenog šampiona Olimpik Lion. Na Žerlanu se u potpunosti ostvario kao igrač, osvojivši tri titule, a u mečevima Lige šampiona na kojim je čuvao Kristijana Ronalda pokazao je da je jedan od najboljih bekova sveta. “Moj cilj je da što više isfrustriram rivala, da mu se bukvalno smučim. Da mu svaki put kada me vidi ‘padne mrak na oči’, do te mere da počne da beži od mene po terenu”, rekao je svojevremeno Abidal.

Nije dugo bilo potrebno da se pola Evrope zainteresuje za njega, da bi najbrža u trci za njegov potpis bila Barselona, sa kojom je 2007. potpisao četvorogodišnji ugovor. Doduše, odlazak iz Liona vredan devet miliona evra protekao je sa elementima ucene, pošto je Abidal odbio da trenira ako mu ne dozvole prelazak u Kataloniju. Đozep Gvardiola poverio mu je mesto startera, pa je stameni i pouzdani Erik zajedno sa ‘Blaugranom’ proživeo novi ‘zlatan’ period u istoriji kluba. Za ukupno šest godina u klubu osvojio je 16 trofeja, od čega četiri La lige i dve Lige šampiona.

Međutim, malo je nedostajalo da propusti obe finalne utakmice elitnog takmičenja. Najpre je 2009. godine propustio finale sa Junajtedom zbog crvenog kartona, a samo dva meseca pred finale dve sezone kasnije, 15. marta 2011, sačekala ga je strašna vest – dijagnostikovan mu je rak jetre.

Beta/AP

Samo dva dana kasnije je operisan, a fudbalska i sportska javnost pružala mu je svakodnevnu podršku – kako na terenima tako i na društvenim mrežama i u medijima. Na teren se vratio nepuna dva meseca kasnije, u revanš meču protiv Real Madrida u Kupu Kralja, da bi 28. maja odigrao svih devedeset minuta u trijumfu protiv Mančester Junajteda u Rimu (3:1). Da priča bude potpuna potrudio se Karles Pujol, koji mu je u poslednjim trenucima meča predao kapitensku traku, kako bi prvi podigrao ‘ušati’ pehar.

“Kada smo ga operisali, samo smo razmišljali o tome da mu spasimo život, a niko nije ni pomišljao da bi on mogao ponovo da zaigra. Međutim, Erik ima izuzetan pobednički mentalitet i nikada nije žalio zbog toga što ga je zadesilo. On je veliki čovek", izjavio je Huan Karlos Garsija Valdekas, doktor koji je operisao Abidala.

U međuvremenu je upisao i 67 nastupa za francusku reprezentaciju, igrao je na dva Mundijala i Evropskom prvenstvu, a 2006. u Nemačkoj je postao i vicešampion sveta. Na žalost, problemi sa jetrom ponovo su se vratili 2012. godine, pa je Erik bio primoran da ide na trasplataciju. Organ mu je donirao rođak Žerar, a Abidal je kasnije otkrio da se njegov veliki prijatelj i saigrač Dani Alves ponudio da mu da deo jetre, ali je Francuz to odbio jer bi ugrozio karijeru Brazilca. Posle novog perioda oporavka vratio se u Monako posle 11 godina. I u Kneževini je još jednom pokazao karakter, jer je posle prve sezone zatražio transfer. Razlog je bio odustajanje Monaka od dogovorenog ugovora sa Viktorom Valdesom, još jednim velikim prijateljem Abidala. PRed start sezone prešao je u Olimpijakos, potpisao ugovor na dve godine, ali je već 19. decembra odlučio da je kraj i da nije više u stanju da prati zahteve profesionalnog fudbala.

“Posle svega što sam preživeo tokom bolesti, naučio sam da pravim razliku između bitnih stvari i onih koje su marginalne. Dok igrate fudbal znate da možete kupiti sve što poželite, ali kada vas zadesi ovakva nesreća tada shvatite da su materijalne stvari potpuno bezvredne. Prodao sam sve svoje automobile i sav novac ću usmeriti ka dobrotvornom radu i pomaganju deci i bolnicama", rekao je veliki Erik Abidal.

Probao je sve i postao legenda

Svoju fudbalsku priču počeo je kao golman, zatim je bio centarfor, pa zadnji vezni. Onda je zauzeo poziciju desnog beka, da bi ga Luj van Gal upozanao i sa dužnostima u centru odbrane. Drugarstvo ga je sprečilo da napravi pogrešan korak, roditelji su ga nagovarali da se posveti studijama, a on je postao jedan od najboljih defanzivaca XXI. Veka – Karles Pujol Saforkada.

U rodnoj Pobli de Segur oprobao se kao golman, ali su ga problemi sa ramenom naterali da se prebaci na mesto napadača. Dolaskom u čuvenu ‘La Masiju’, omladinsku školu Barselone, ponovo je promenio poziciju i zaigrao kao zadnji vezni, a ‘traženje’ se nastavilo i debijem za B tim – gde je zauzeo poziciju desnog beka.

Iako se sjajno snašao na poziciji desnog bočnog defanzivca, malo je nedostajalo da 1998. završi u Malagi. Prednost u prvom timu imali su Frank de Bur i Mikael Raiziger, Barsa je prihvatila ponudu, ali je Pujol odbio transfer, jer je u međuvremenu, njegov veliki prijatelj, Šavi Ernandes debitavao za prvi tim – što je bio i njegov san. Prilikom prvog treninga Van Gal ga je pitao ‘šta mu je to na glavi’ i da li ima novca za frizera. Pujol mu ništa nije odgovorio, samo je nastavio da odrađuje vežbu, a njegov ‘čupavi’ imidž krasi ga i dan danas.

I dobro je odlučio, od tog trenutka ustalio se u prvom timu, 2003, uprkos interesovanju Mančester Junajteda, potpisao je novi petogodišnji ugovor i postao kapiten, preuzevši traku od sadašnjeg trenera Luisa Enrikea. Zbog svoje brzine, stamenosti, anticipacije, refleksa i bezkompromisne borbe zavredio je nadimak ‘Zid’, a zajedno sa Rafaelom Markesom/Đerarom Pikeom, Danijem Alvesom i Erikom Abidalom predvodio je odbranu Katalonaca u narednih deset godina.

Za deceniju na Nou Kampu zabeležio je 623 nastupa, a samo je Šavi odigrao više mečeva od njega u La Ligi (392-487). Šest puta je podizao pehar namenjen najboljem timu Primere, tri puta trofej Lige šampiona, Kup Kralja osvajao je četiri puta, a bio je i klupski prvak sveta u dva navrata.

“Vikao je na mene sve vreme, bilo da igram dobro ili loše. Pošto je uvek ostajao pozadi samo bih čuo – ‘Đeri, Đeri, Đeri, Đeri…’. Uhvatim priliku, okrenem se i pitam ga šta je bilo, a on mi odgovara – ‘Ništa, ništa… Samo ostani budan”, otkrio je Pike.

Beta/AP

I na reprezentativnom planu imao je impozantan učinak, a internacionalnu karijeru završio je na najbolji mogući način – titulama prvaka Evrope i sveta. Sa 100 nastupa za Španiju ušao je u odabrano društvo ‘Centuriona’ (igrača sa 100 ili više nastupa u dresu sa nacionalnim grbom). Na putu do evropske krune, 2008. u Austriji i Švajcarskoj, predvodio je odbranu koja je primila samo tri gola, dok je dve godine kasnije u Južnoj Africi bio perfektan vođa tokom celog turnira, da bi na centaršut Šavija postigao jedini pogodak u polufinalnom meču protiv Nemačke.

Kidanje ligamenata kolena, kao i još nebrojano mnogo ‘sitnih’ povreda, učinilo je svoje, pa je harizmatični Karles odlučio da je pravo vreme da se povuče. Ni posle odlaska u penziju se ne odvaja od omiljenog tima, a pitanje je vremena kada će preuzeti neku od funkcija u klubu ili omladinskoj školi.

“Proveo sam celu karijeru u jednom klubu, klubu koji mi je dao sve i omogućio mi da živim san svakog klinca koji mašta da postane fudbaler. U Barsu sam došao kao dečak, a otišao kao član porodice”, jasan je Karles Pujol.

Od Krespa do Pariza, Traforda i Madrida

Beta/AP

Poslednji član odbrane je još jedan Argentinac, momak koji je rođen u mestu Krespo, a svoj put kroz svet fudbala krenuo je da krči iz Njuels Old Bojsa. Iako je možda, uz golmana Mondragona, najmanje žvučno ime u ovom timu, njegove CV, kao i fudbalsko umeće igranja na pozicijama bočnog i centralnog defanzivca, govori drugačije – Gabrijel Ivan Hajnce.

NIje se previše zadržao u domovini, jer je već sa 19-godina kupljen od strane Real Valjadolida. Prvu godinu proveo je na pozajmici u lisabonskom Sportingu, da bi posle odlične druge sezone potpisao trogodišnji ugovor sa Pari Sen Žermenom. U Parizu je stigao do svog prvog trofeja (Kupa Francuske), ali i potvrdio kvalitet sa preko 100 nastupa u dresu ‘Svetaca’.

Njegove konstante partije nisu promakle ser Aleksu Fergusonu, koji ga je za devet miliona evra doveo na Ostrvo. Odmah se ustalio u startnoj postavi, navijači na ‘Teatru snova’ u svoj repertoar ubacili su i skandiranje ‘Ar-gen-tina’, a sezonu 2004/05 završio je sa trofejom ser Mat Bezbi – za najboljeg pojedinca kluba. Na žalost, na startu sledeće sezone pokidao je ligamente kolena, što je označilo preskakanje cele godine, iako je pokušao da se vrati sredinom aprila. U međuvremenu, ser je doveo Patrisa Evru, ali se Hajnce posle rehabilitacije vratio u startnih jedanaest, ovoga puta na mesto štopera. Ipak, iako je pružao dobre partije i nosio kapitensku traku u nekoliko navrata, u šampionskoj generaciji, naredne sezone zatražio je da klub prihvati ponudu Liverpula, ali je Ferguson to odbio i prodao ga Real Madridu.

“Gabrijel Hajne? On je ratnik, ratnik Mančester Junajteda. Taj momak je neverovatan, koliko god puta ga oborili ili ga prošli, on nikad ne odustaje”, rekao je jednom prilikom ser Aleks.

Za dve godine u Madridu stigao je do 50 nastupa i Superkupa Španije, ali, kako je Real bio u tranzicionom periodu, ubrzo je prodat Olimpik Marseju. I na Velodromu se radovao šampionskom peharu, da bi posle kratke avanute u Romi odlučio da se vrati u NOB i zajedno sa Davidom Trezegeom završi svoju fudbalsku priču.

Svoju domovinu predstavljao je na Mundijalu u Nemačkoj, za ‘Gaučose’ je igrao na 72 susreta, a bio je učesnik i Olimpijade. Ostaće upamćen kao veliki borac, odličan tehničar, ali i pouzdan defanzivac koji je mogao gotovo svakoga da čuva.

La Plata, mala i velika 'Veštica'

Beta/AP

Njegov otac postigao je gol koji je doneo Estudijantesu prvu titulu Klupskog prvaka sveta. ‘Crveno-beli’ iz La Plate uspeli su da zaustave i savladaju Mančester Junajted, a koban po Bobija Čarltona, Denisa Loa i Džordža Besta bio je gol ‘Veštice’ Huana Ramona Verona. Trideset godina kasnije na Old Traford je stigao njegov najstariji naslednik ‘Mala veštica’ – Huan Sebastijan Veron.

Često se kaže da je Južnoamerikancima fudbal u krvi, da ga niko ne shvata kao oni, kao i da nema previše dileme šta vam je prva igračka čim prohodate. Rođen je dan posle velikog derbija između Estudijantesa i Gimnasije, a pored oca – uzor mu je bio i ujak Pedro Verde, koji je u to vreme branio boje Šefild Junajteda.

Naravno, i njegovi počeci vezani su za stadion Uniko, a da je porodica Veron predodređena za pisanje istorije velikana Južne Amerike potvrdio je i Huan Sebastijan. Najpe je kao tinejdžer pomogao timu da se vrati u Primeru, da bi se pre odlaska u Evropu ‘doškolovavao’ u Boki Juniors, a mentor mu je bio ‘najveći’ – Dijego Armando Maradona. Uskoro je zadužio i dres sa nacionalnim obeležijima, u kom je sakupio 73 meča, a usledio je i transfer u tada moćni Kalčo – Sven Jeran Erikson doveo ga je u Sampdoriju. Posle dobrih igara na Mundijalu u Francuskoj ’98. prelazi u Parmu za 20 miliona evra. Za dve sezone u dresu ‘Mlekadžija stiže do prvih trofeja – Kupa UEFA i Kupa Italije, a zatim mu novu stranicu u karijeri kreira švedski stručnjak. Argentinac je koštao Lacio 25 miliona evra, ali im se to višestruko isplatilo.

Zajedno sa Dejanom Stankovićem i Sinišom Mihajlovićem, bio je deo najbolje generacije u istoriji Rimljana, pošto je sa Lacijalima osvojio SKudeto, Kup i Super Kup Italije. Na terenu je izgledao kao i većina argentinskih ‘desetki’, na prvi pogled, pomalo nezainteresovano. Spuštenih štucni, opušten, ležeran, ali uvek koncentrisanog samo na loptu. Imao je neverovatan pas, fantastičan pregled igre, ubojit šut, ali i sposobnost da iz ‘prekida’ reši meč – bila to ‘kifla’ iz slobodnjaka ili dobar centaršut.

Beta/AP

Poput Mondragona, upao je u veliki problem zbog lažnog pasoša, što je u to vreme nekako bio ‘trend’ u Italiji. Veron je na kraju oslobođen optužbi, agent koji mu je sredio pasoš je završio u zatvoru, a sve to ubrzalo je njegov odlazak 2001. na Ostrvu – za u tom trenutku rekordnih 35 miliona evra u Mančester Junajted.

Iako je na predstavljanju rekao da se ne plaši Premijer lige, jednostavno nije mogao da se uklopi u daleko brži i agresivniji stil igre u Engleskoj. Na sve su se nadovezale i povrede, pa je proglašen ‘promašajem’.

“Veron je j****o dobar igrač, vi ste svi idioti”, reči su Aleksa Fergusona. Posle dve godine Roman Abramovič ga dovodi u Čelsi, ali ni kako tu nije uspeo da se snađe odlučio je da se vrati u Italiju, u Inter. Povratkom na ‘Čizmu’ vratili su se i trofeji, da bi 2006. Ispunio svoje obećanje.

I River Plejt i Boka nudili su mu bolje uslove, ali se on vratio u La Platu. Iste godine predvodio je tim koji je pobedom na Bokom u plej-ofu stigao do prve Aperture – još od 1983. Poslednji put je zablistao u 35. godini života, donevši svom timu trofej Kopa Libertadores posle 35 godina.

Tokom igračkih dana, Izborio se kod gradonačelnika i predsednika za renoviranje stadiona, pošto je sam kroz karijeru napravio trening centar za mlađe kategorije. Od ove godine predsednik je kluba.

“Sve što sam osvojio i postigao u karijeri, sutra bih menjao za troje protiv Botafoga”, rekao je Veron pred, ispostaviće se, trijumf nad brazilskim timom.

Poliglota sa Surinama

Beta/AP

Smatraju ga jednim od najboljih igrača svoje generacije. Sa istim uspehom može da igra na svakom mestu u veznom redu. .Jedini je igrač u istoriji fudbala koji je sa tri različita tima osvajao Ligu šampiona. Govori pet svetskih jezika, ima Master diplomu u oblasti biznisa, a u rodnom Surinamu napravio je stadion i pokrenuo fudbalsku ligu. ‘Crni panter’ – Klarens Klajd Sejdorf.

Rođen je u Paramaribu, glavnom gradu nekadašnje holandske kolonije, a zajedno sa bratom Sedrikom zapao je za oko čuvene Ajaksove skauting mreže, koju je postavio Johan Krojf, sa samo šest godina. U narednim godinama u klub su stigli i Patrik Klajver, braća Ronald i Frank de Bur, a uz Edgara Davidsa, Vinstona Bogardea i Mihaela Raizigera činili su surinamski kvintet. Posle devet godina u čuvenoj akademiji tima iz Amsterdama, usledile su neverovatne tri sezone pod Van Galom, sa pet domaćih trofeja, a cela priča krunisana bio je Klajvertov gol Milanu – u finalu Lige šampiona 2005. godine. Sejdorf je već tada pokazao da se radi o kompletnom igraču. Tehnički je bio besprekoran, eksplozivan I brz, fizički neverovatno jak, snašnog šuta, preciznog pasa, a bio je u stanju i da kreira gol šansu gotovo iz svake pozicije.

Na iznenađenje svih, posle velikog uspeha odlučio se da ne produži ugovor i narednu sezonu provede u Sampdoriji. Ipak, nekoliko meseci pred kraj sezone postaje novi igrač Real Madrida. U Madridu je bio nezamenjiv, brzo se uklopio sa ostalim majstorima. Tim je u prvoj sezoni odbranio titulu, da bi naredne sezone Predrag Mijatović, jedinim pogotkom protiv Juventusa, doneo Holanđaninu drugi ‘ušati’ pehar. Posle četiri godine u Španiji vraća se u Italiju, kada potpisuje za Inter.

Dve godine u ‘nerazurima’ bile su možda najslabije u njegovoj karijeri, ali je onda usledio pametan potez uprave gradskog rivala Milana. Dobili su Sejdorfa u zamenu za Frančeska Koka, a ostalo je istorija.

Beta/AP

Holanđanin je proveo ravno deceniju u klubu, za to vreme postao je strani igrač sa najviše nasupa za ‘rosonere’ (395). Osvojio je dve Lige šampiona, Skudeto i Kup, postavši igrač sa najviše trofeja u prestižnom takmičenju. Andrea Pirlo, Đenaro Gatuzo, Rikardo Kaka, Rui Košta i Ronaldinjo Gaučo su mu pravili društvo za vreme provedeno u veznom redu tima sa San Sira, ali se uvek sticao utisak da je on taj od koga zavisi useh.

“Odlazim posle deset divnih, neverovatnih godina… Imam osecaj kao da odlazim od kuće, napupštam familiju, Milano je moj dom… Vratiću se, hvala vam za sve, volim vas”, rekao je uplakani Sejdorf kada se opraštao od ‘crveno-crnih’ 2012.

U međuvremenu, bio je jedan od nosioca igre nacionalnog tima, s kojim je igrao na šest velikih takmičenja. Tri puta je zaustavljan u polufinalu Mundijala, a internacionalnu karijeru prekinuo je posle 87. nastupa, i sa selektorom Markom van Bastenom. Imao ponude klubova širom Evrope i sveta, ali odlučio se da karijeru završi u Botafogu. U Brazilu je stigao do svog petog nacionalnog šampionata, a i u 36. godini bio je jedan od najboljih igrača lige. Iako se ni sam verovatno nije nadao, krajem prošle godine dobio je poziv da sedne na klupu MIlana, da bi bez previše razmišljanja prihvatio ponudu.

Ipak, daleko bolje se snalazio u kopačkama nego u cipelama, jer je posle samo četiri meseca napustio klub i podneo ostavku. U iščekivanju novog izazova, okrenuo se onome što takođe sjajno čini – humanitarnom radu.

Mali kralj Žanarija

Beta/AP

Sa 25 godina postao je ikona Vasko da Game. Šut njegovog zemljak Didija sredinom šezdesetih nazvan je ‘suvim listom’, a njegov ‘šut zmije’. U dve decenije dugoj karijeri obeležio je istoriju dva velika kluba, a usput je stekao zvanje jednog od najboljih izvođača slobodnih udaraca ikada – Žuninjo Pernambukano Ribeiro Resi Jr.

Žuninjo se za svoj prvi profesionalni ugovor izborio u šesnestoj godini, kada je zaigrao sa Sport iz rodnog Risifea. Posle dve sezone i dve regionalne titule proglašen je za brazilsku zvezdu u usponu, a o njegovom šutu, i načinu na koji zahvata loptu, uveliko se pričalo. Tog leta prelazi u klub zbog kog je i počeo da se bavi fudbalom – slavne ‘Džinove brda’.

Za šest godina u klubu zabeležio je neverovatnih 295 nastupa i 54 pogotka. Šampion Brazila postao je 1997, sa nepune 22 godine, da bi naredne sezone, uz Romarija, Edmunda i Žuninja Paulistu, bio jedan od ključnih igrača u osvajanju Kopa Libertadores. Od kluba se oprostio duplom krunom – novom titulom i trofejom Kopa Merkosur. Vasko je u finalu bio bolji od Palmeirasa, a plejmejker ekipe postao je na tom putu Ginisov rekorder. Žuninjo je, 7. septembra 1999, najpre u dresu Brazila odigrao 15 minuta prijateljskog meča protiv reprezentacije Argentine, u Porto Alegreu, da bi onda seo na avion i odleteo za Urugvaj – kako bi stigao na drugo poluvreme meča protiv Nasionala. Iako se sa klubom rastao na ružan način – tužbom preko suda, navijači mu to nisu zamerili. Nekoliko pesama posvećeno je samo njemu, a nadimak mu je ‘Mali kralj Žanaria’, brda na kom se nalazi stadion 'Džinova'.

Predsednik Olimpika iz Liona, Žan Mišel Ola želeo je da stvori moćan tim, koji bi bio konkurentan i u Ligi šampiona. Lion je u tom trenutku imao dobar tim, mlad tim, a Žuninjo je doveden da bude vođa. I to je i bio praktično od prvog dana, golovima iz nerealnih razdaljina, i na spektakularne načine, majstorskim asistencijama i proigravanjima, očarao je Evropu, a rezulat svega bilo je sadam uzastopnih titula ekipe sa Žerlana i tri prolaza u osam najboljih timova Starog kontinenta.

“Šutira loptu tako da joj ne dozvoljava da se okreće oko svoje ose, što proizvodi efekat propadanja ili konstantnog lelujanja. Gledao sam na hiljade snimaka kada izvodi prekide i uvek sam gledao samo u jedno – način na koji prilazi i zahvata loptu, pa onda pravac na trening”, rekao je Andrea Pirlo.

Beta/AP

Međutim, i ovoga puta je odlazak kapitena iz kluba bio turbulentan, pošto je u dogovoru sa čelnicima ‘poništio’ poslednju godinu ugovora. Od navijača se oprostio 100. pogotkom na 350. meču, a od kluba zajedničkom konferencijom sa predsednikom – na kojoj nije rekao ni reč.

Usledio je odlazak u Katar, kako bi se dodatno obezbedio pred penziju, i potpis za Al Garafu. Posle dvogodišnje avanture i nova tri trofeja vratio se kući. Imao novi debi protiv Korintijasa, koji je otvorio ‘bombom’ sa trideset metara. Iako je krajem 2012. godine ponovo otišao na kratko, i oprobao se u MLS ligi i Njujork Red Bulsima, vratio se posle samo 13 mečeva. Od svojih ‘crno-belih’ oprostio se drugog februara, posle 386 zvaničnih mečeva i 88 golova.

“Bilo je ovo neverovatno iskustvo. Zahvalan sam Bogu što mi je ovo omogućio, ali, isto tako, i bez vas ništa ne bi bilo moguće. Hvala vam za sve, kao i vi, i ja živim samo za ovaj klub – Napred Vasko!”, kazao je Žuninjo Pernambukano.

'Makazice', dribling, slobodnjak – RRR

Beta/AP

Istoriju fudbala obeležile su čuvene napadačke kombinacije u različitim vremenskim periodima. Najčešće su u pitanju bili dueti, koji su se savršeno dopunjali, ali kod našeg junaka u pitanju je bio triplet. Jedno od najboljih ofanzivaca pretprošle decenije, zajedno sa 'debelim' Ronaldom i Ronaldinjom Gaučom predvodio je Brazil do pete titule prvaka sveta – Viktor Borba Fereira Rivaldo.

Rivaldova priča je slobodno se može reći klasična. Fudbal je počeo da igra na ulici, u favelama, borio se sa nemaštinom i bolestima u detinjstvu (kada je ostao i bez nekoliko zuba). Uspeo je da ostane koncentrisan na loptu, ali se sve umalo promenilo kada mu je, kao 16-godišnjaku, 1989. poginuo otac Ramildo u saobraćajnoj nesreći.

Ipak, uspeo je i to da pregura, kako sam kaže najviše zahvaljujući ostatku porodice. U domovini se zadržao do 1996. godine, stasavajući od lokalnog Santa Krusa do velikog Palmeirasa, da bi ga Deportivo La Korunja bukvalno 'otela' Parmi, Na Rijazoru se zadržao samo sezonu, ali je sa 21 golom na 41 nastupu potvrdio da je igrač svetske klase. Primarna pozicija bila mu je na poziciji ofanzivnog veziste, ali mogao da igra kako na bočnim pozicijama, tako i kao drugi napadač.

Ser Bobi Robson uvideo je u kakvog igrača izrasta Brazilac, pa je uspeo da nagovori upravu Katalonaca da je on daleko bolja investicija za klub - od tadašnje velike zvezde engleskog fudbala i Liverpula Stiva Mekmanamana. Veliki Bobi iskreširao je Deportivu 26 miliona dolara, da bi Rivaldo Blaugarani doneo pet trofeja za isto toliko godina u klubu.

Već prve sezone postao je vođa, razvivši fantastičnu saradnju sa Patrikom Klajvertom, a već prve sezone stigla je dupla kruna. Naredne sezone bio je bez premca u svetu, Barsa je odbranila titulu, a on je proglašen najboljim igračem u izboru FIFA, a zaslužio je i Zlatnu loptu. Svake sezone bio je najbolji strelac kluba, i među vodećima u La Ligi, a njegov nastup protiv Valensije (3:2) još dugo će se prepričavati.

Beta/AP

Barseloni je bila neophodna pobeda kako bi izborila plasman u Ligu šampiona, a on ga je doneo sam – neverovatnim het-trikom. Seriju je otvorio prepoznatljivim slobodnjakom, zatim je sjajnim driblingom 'polomio' čuvara i zakucao loptu u mrežu sa 25 metara, da bi u 90. minutu maestralnim makazicama sa kapice izazvao delirijum na Nou Kampu.

To je bila samo najava još boljeg leta, jer je zajedno sa 'Zubom' i 'Dinjom' prevodio svoju domovinu do pete titule šampiona sveta, na Mundijalu u Japanu i Južnoj Koreji bio je precizan na pet uzastopnih mečeva.

"Bila je neverovatna radost i čast igrati pored Ronalda i Ronaldinja. Besprekorno smo funkcionisali na terenu, znali smo tačno kako ko od nas razmišlja, a upravo su ta povezanost i veliko drugarstvo doveli do toga napravimo ovakav ogorman uspeh", rekao je Rivaldo posle finala sa Nemačkom. Posle Mundijala odlučio je da napusti Barsu i pojača Milan, a iako je sa rosonerima stigao do Lige šampiona nije pružao partije na kakve je navikao svet, pa je ubrzo prodat Olimpijakosu. U timu iz Pireja doživeo je drugu mladost, društvo u vezi pravio mu je Predrag Đorđević, a u tri sezone osvojio je tri titule i dva kupa.

Ali, usledio je sukob sa gazdom kluba, koji je tvrdio da je previše mator, i transfer u rivalski AEK, gde je imao još jednu odličnu sezonu. Posle pobede na Olijem od 4:0 pokazao je četiri prsta ka kameri, da bi Atinjani na kraju sezone završili ispred njegovog bivšeg kluba, ali je sud naknadno dodelio pobedu Olimpijakosu protiv Kalamarije vredan titule. "Tim koji nije bio dovoljno dobar da osvoji titulu na terenu, ni ne zaslužuje da se naziva šampionskim", rekao je Rivaldo posle svega.

Naredna stanica bio mu je uzbekistanski Bunjodkor, u kom je bio jedan od najplaćenijih igrača planete (10,2 miliona evra godišnje), da bi posle kratkih epizoda po domovini i angolskom Kabuskorpu odlučio da karijeru završi u Mogi Mirimu.

Ubrzo je posta vlasnik i predsednik kluba. a 2014. godine odlučio je da se povuče. Skoro dve i po decenije dugu karijeru krunisao je nastupom sa svojim sinom Rivaldinjom u oproštajnoj sezoni.

Čovek koji nikada nije zaslužio isključenje

Beta/AP

Mora da je mnogo dobar osećaj kada vam proslavljanje 14. rođendana prekine ser Aleks Ferguson, sa jednim od glavnih skauta 'Crvenih đavola'. Možda svega toga ne bi ni bilo da njegov otac nije preselio kompletnu porodicu iz Velsa u Salford, grad u blizini šireg centra Mančestera. U svakom slučaju, hvala mu što je uticao da 'dobijemo' posebnog igrača – Rajana Gigsa.

Zanimljivo je da je njegova priča počela u stvari iz redova gradskog rivala Sitija, ali je bilo dovoljno da SAF isprati samo jedan meč omladinaca kroz prozor kancelarije, pa da ga Gigsi oduševi het-trikom i potpiše prvi profesionalni ugovor sa Junajtedom. Generacija 1992. postala je zaštitni znak jednog vremena, a Rajan, Dejvid Bekam, Niki Bat i Gari Nevil pomogli su klubu da postanje ono što je danas – jedan od najvećih u istoriji ovog sporta. Za kratko vreme postao je ljubimac navijača, njegovi prodori, driblinzi i odličan osećaj za prostor postali su prepoznatljivi u igri Junajteda, a iako je bio tek na startu karijere odmah je bilo jasno da nema strah igranja u najtežoj ligi sveta.

Ceo svoj život posvetio je timu sa Old Traforda, a za 24 sezone postao je jedan od najboljih igrača u istoriji ne samo Mančestera, već i celog Ostrva. Najtrofejiniji je igrač u istoriji engleskog fudbala, jedini je osvajao nagradu za najboljeg mladog igrača u dva navrata, sa 13 titula izjednačen je po broju trofeja sa londonskim Arsenalom, a kada se tome dodaju dve Lige šampiona, četiri FA Kupa i još15 različitih trofeja stiče se jasna slika ko je i šta u svetu fudbala bio Gigs.

Beta/AP

Takođe, sa 963 nastupa apsolutni je rekorder kluba, uz 168 pogodaka, a osim u oproštajnoj sezoni, svake godine bio je barem po jednom precizan u Premijer ligi. Tokom godina stekao je ogroman ugled širom sveta, protivnici su ga najviše cenili zbog čiste i poštene igre, ali isto tako i zbog ogoromnog fudbalskog znanja.

Gigs je čovek koji će ostati zlatnim slovima upitan u istoriju Junajteda, pored xer Bobija Čarltona, Džordža Besta, xer Aleksa Fergusona, Brajana Robsona...

"Danas počinje novo poglavlje, a ispunjeno je mnogim emocijama – ogromnim ponosom, tugom, ali najviše od svega, uzbuđenjem zbog budućnosti. Ponosan sam, počastvovan i srećan što sam predstavljao klub 963 puta u karijeri, a reprezentacijuVelsa 64 puta", rekao je Gigs. Debitovao je za Junajted debitovao 2. marta 1991. godine protiv Evertona na Old Trafordu, a poslednju 6. maja 2014. protiv Hal Sitija, kada se oprostio od navijača zajedno sa Nemanjom Vidićem. Odmah posle toga seo je na klupu kako bi pomogao timu da se izvuče iz najgore sezone u novijoj istoriji, pošto je posle brodoloma sa Dejvidom Mojsom bio v.d. trener.

Jedina 'rupa' u njegovoj spektakularnoj karijeri je svakako državni tim. Bio je najmlađi debitant u istoriji Velsa, ali poput Džordža Besta nije uspeo da se domogne barem jednog velikog takmičenja. Na OI u Londonu bio je kapiten Velike Britanije, ali nije uspeo da stigne do medalje.

Beta/AP

Ipak, nije moglo bez barem jedne mrlje, a ona je bila i te kako velika. Nakon što je osam godina bio sa njegovom ženom, Rajan Gigs ponudio je bratu Rodriju 270.000 evra da ćuti o tome, kao i njegovim drugom aferama kako bi njegova biografija ostala netaknuta.

"Ne vidim kako igrači mogu da mu veruju, posle svega što je uradio sopstevnom bratu", rekao je njegov otac Deni Vilson, samo nekoliko dana pošto je Rajan preuzeo Junajted.

Cela stvar je nekako zataškana i ostavljena po strani, Gigs se na kraju pomirio sa ženom, da bi ga kraljica Engleske odlikovala ordenom 'Britanske imperije' zbog svega što je uradio za fudbal. Posle dolaska Van Gala, preuzeo je ulogu njegovog asistenta.

Posle vatrenog krštenja, sada polako uči zanat od prekaljenog Holanđanina, a sa kolegama iz klase '92 postao je vlasnik sedmoligaša Salford Sitija, kluba iz kog je sve počelo.

'Petao' sa Antila, Bog Londona, Kralj Njujorka

Beta/AP

Našu priču završavamo sa čovekom koji je još za vreme igračke karijere zaslužio statuu ispred stadiona Arsenala. Lakoća kojom je prolazio kroz protivničke odbrane i tresao mreže bila je frapantna, a za 18 godina bavljenja fudbalom stekao je zvanje jednog od najbojih i najmaštovitijih napadača u istoriji. 600 utakmica i 300 pogodaka kasnije momak sa Antila otišao je u legendu – Tjeri Anri.

Svoj ogorman talenat počeo je da prikazuje već sa šest godina, a, kako je i sam više puta isticao, najveće zasluge za sve što je postigao idu njegovim najbližim prijateljima iz detinjsta – sa kojima je u mladosti igrao mali fudbal. Upravo ga je on učinio takvim igračem. Posle nekoliko manjih klubova u ranoj mlaosti, 1990. godine, kao 13-godišnjak stigao je u Monako. U Kneževinu ga je doveo Arnold Katalano, posle prijateljskog meča u kom je Tjeri dao svih šest golova, da bi na njegov nagovor završio elitnu Klerfontejn akademiju. Iako je direktor škole često negodovao zbog njegovih loših ocena, uspeo je da je završi, a Arsen Venger nagradio ga je ugovorom i debijem za prvi tim.

Klub je napustio posle osam sezona, sa zvanjem dvostrukog najboljeg igrača Lige 1, ali i titulom prvaka sveta sa reprezentacijom Francuske. Za 'Galske petlove' je debitovao godinu dana pred Mundijal u domovini, da bi, iako nije igrao u finalu, sa četiri pogotka izrastao u novu veliku zvezdu, tada izuzetno moćne fudbalske nacije.

Stigao je u torinski Juventus kao veliko pojačanje, ali stil i način igre defanzivaca nije nikako odgovarao njegovom shvatanju fudbala – što je posle samo jedne sezone ponovo iskoristio Arsen Venger dovevši ga u Arsenal. Zadatak mu je bio da zameni Nikolu Anelku, a posle uvodnih devet mečeva bez gola navijači su počeli da sumnjaju u njegove kvalitete.

Beta/AP

Ali, s obzirom da ga je 'Profesor' pratio od malih nogu, imao je strpljenja za Anrija, a iako su ga treneri i selektori koristili kao levo krilo, Venger je odlučio da mu poveri poziciju povučenog napadača. Posle perioda adaptacije počeo je da stvara uspomene navijačima 'Tobdžija'. Prvu sezonu okončao je sa 26 pogodaka na svom kontu, ali je tim ostao bez titule i trofeja u Kupu UEFA.

“Odrastao sam gledajući Majkla Džordana – davao je i do 60 poena na nekim utakmicama na početku karijere. Davao je manje kada su Skoti Pipen i Horad Grent došli u Čikago, ali takođe je počeo i da osvaja titule. Bio je zvezda unutar kolektiva. Kada nisi na svom maksimumu, drugi sakriju tvoju slabost“, rekao je Tjeri Anri. Godine koje su sledile smatraju se za jedan od najboljih perioda u istoriji tima iz severnog Londona, a simpatični momak iz Pariza stekao je zvanje jednog od najboljih napadača ikada. I u Engleskoj se takođe zadržao osam godina, u međuvremenu je tituli prvaka sveta dodao i trofej namenjen prvaku Evrope, a Arsenalu je dve titule i tri FA Kupa. Postao je najbolji strelac od postojanja tima sa 'Hajberija' u svim takmičenjima – sa 228 pogodaka na nešto više od 300 nastupa, od kojih se neki svrstavaju u najbolje svih vremena.

Ipak, jedna stvar mu je nedostajala, do nje nije uspeo da stigle u Londonu – nije postao klupski prvak Evrope. U tome ga je sprečio upravo njegov sledeći klub Barselona, pobedom u finalu elitnog takmičenja 2006. godine. Tamo gde je stao u Engleskoj, nastavio je u Španiji.

Beta/AP

Predvođeni Pepom Gvardiolom, Katalonci su u 2009. stigli do rekordnih šest trofeja (Lige, Kupa Kralja, Superkupa Španije, kao i Liga šampiona, UEFA Superkupa i KPS), u saradnji Lionela Mesija, Samjuela Etoa i Anrija uživali su milioni, a pomenuti trojac završio je sezona sa 100 datih golova.

Kada je počeo da gubi mesto u Blaugrani odlučio se za odlazak preko 'bare', i postao igrač Njujork Red Bula, a ni tamo nije bio ništa manje uspešan. Amerikancima je probudio još veću želju za fudbalom, Od aktivnog igranja oprostio se nedavno, posle pet godina u velikoj jabuci, a ljubav prema Arsenalu iskazao je na još jedan način – jer se 2012. vratio na kratku pozajmicu.

S druge strane, član nacionalnog tima bio je sve do 2010. godine, a i u dresu 'Trikolora' postavljao je standarde. Jedino je Lilijan Tiram više puta od njega branio boje nacionalnog tima (123-138), dok je sa 51 pogotkom najbolji strelac u istoriji tima kome je doneo jedinu titulu vladara planete.

Thierry Henry pic.twitter.com/tsteyA12Oz

— Football Funnys (@FootballFunnys) December 17, 2014

“Hvala Arsenalu što mi je dao priliku da budem ovde, ispred kluba koji volim. Igrao sam sa sjajnim fudbalerima i moji uspesi bez njih ne bi bili mogući. Jednom "Tobdžija", uvek "Tobdžija", rekao je kroz suze neponovljivi golgeter, prilikom otkrivanja statue ispred Emirejsta.

“Ako igramo jedan na jedan, moram da učinim da se osećaš da sam jači od tebe. To je savet koji mi je dao Lilijan Tiram – Tutu je bio veoma strog sa mnom i na tome sam mu zahvalan svakoga dana. Moj otac takođe, zatim Kristijan Damijano, Žerar Ulije, svi moji treneri u mlađim kategorijama“.

Beta/AP

Imao je besprekornu karijeru, osvojio je sve što profesionalni fudbaler može, a jedino što mu fudbalski fanatici zameraju je ona asistencija rukom protiv Republike Irske, kojom je eliminisao protivnika i odveo svoj tim na Mundijal. Osudili su ga gotovo svi, tražeči diskvalifikaciju, ali pitanje je koliko njih ne bi uradilo isto za svoj tim i svoju zemlju.

Nećemo moći da gledamo i uživamo, ali ćemo barem imati prilike da ga slušamo – jer je pojačao komentatorski pul Skaj Sporta za sumu od 30 miliona funti. Iako nikada nije proglašen najboljim igračem sveta, sakupio je preko 30 značajnih priznanja na svim stranama sveta, uz nekoliko 'Zlatnih kopački'. Bili su junaci jedne epohe, idoli miliona klinaca, a njihov doprinos fudbalu nije moguće izmeriti. Nažalost, godine koje slede doneće nam još mnogo ovakvih tekstova, ali šta je jedan tekst za sve ono što su ovi doktori ostavili fudbalu u nasleđe.

sharemytactic

Kakav tim!