Sport / Sportska redakcija B92 41

U sportu je spas sine! Ali tata, ne ide mi se na trening...

Kakva je uloga roditelja u razvoju dece kada svoju ambiciju “želeo/la bih da postanem prvi/a na svetu” prenesu na male sportiste i potisnu njihovu spremnost i želju da izgovore iste reči.

M.LjubisavljevićIzvor:
Getty images

Savršeno je jasno zašto lekari i psiholozi većini roditelja savetuju da svoje dete usmere na neki od sportova. Pravilan telesni razvoj, sticanje samopouzdanja i druženje sa drugom decom su neki od glavnih argumenata za to.

Ono što nije jasno je kako i zašto roditelji rekreaciju i zdravu naviku svog deteta pretvaraju u sopstvenu strast, a dete teraju preko granica preko kojih nije spremno da ide – bilo fizički, bilo psihički. To je pokušaj koji se pre ili kasnije završi loše po osećanja deteta u periiodu dok se formira. Kako je tenis poslednjih godina popularan, takvih primera je sve više i pored teniskih terena u Srbiji.

Pritisak, nesigurnost zbog svakog sledećeg poena i strah da se ne razočara roditelj koji cupka pored ivice terena stvara kontraefekat, a deca vremenom stvaraju odbojnost prema sportu koji bi trebalo da vole.

Tako se u konkretnom slučaju tenisa, od teniskog bisera dolazi do 'slučaja Bernarda Tomića'. Razgovarali smo sa roditeljem srpske teniske nade Jovane Grujić, Marjanom, koji iz ugla roditelja opisuje kako funkcioniše svakodnevica jednog tenisera već u uzrastu od 10 do 12 godina.

Getty images

Milioni na bankovnim računima, automobili, slava, jahte ili druga materijalna dobra uglavnom se spolja vide kao 'kajmak' koji su pokupili vrhunski sportisti u onome čime se bave.

Mnogi roditelji svesno ili nesvesno pritiskaju decu da se bave sportom sa ovakvim ciljem i u startu promašuju poentu. Ne vide da se u pozadini tog uspeha krije mnogo stvari poput odricanja, napornih treninga, sreće kao bitnog faktora, koji se ne poklope uvek ni jako talentovanoj deci.

Tada nastaju priče 'šta bi bilo kad bi bilo', ali u većini slučajeva mali igrači jednostavno dignu ruke i reket bace u žbunje pored terena, svesni da ne mogu da se nadmeću i sa protivnicima i sa roditeljima a na kraju i sa samim sobom.

Roditelji tu ne odustaju, verujući da se kontrolom i uz malo vike može postići bolji rezultat i pobediti protivnik. Psiholozi tvrde da mladi sportisti moraju da imaju pravilan 'trougao doprinosa' u kome svoj doprinos uspehu daju treneri, roditelji i sami mali igrači.

Kada više interesovanja za jedan sport ima kod roditelja nego kod dece, taj trougao je u neravnoteži i izgledi za uspeh su manji.

Foto: Marjan Grujić arhiva

Jovana Grujić ima 11 godina i najbolja je teniserka Srbije za uzrast do 12 godina. Talenat za tenis pokazala je još od šeste godine kada je počela da trenira ovaj sport, ali je veoma brzo pokazala i volju da se njime ozbiljnije pozabavi.

Do sada ima desetine pehara, Kup Srbije, a bila je treća i na sveetskom prvenstvu za decu do 10 godina, Čempions boul pre dve godine u Turskoj.

“Mi smo Jovanu poslali u oktobru prošle godine na akademiju u Novoj Pazovi. To je prava akdemija, sa spavanjem sa kondicionim treninzima, imaju školu, dolazi nastavnica engleskog jezika, imaju predavanja i preko skajpa, skroz profi. Nisam video takvu u Srbiji, a obišao sam dosta. U Nišu ima nešto slično. Dolaze deca iz Rusije, Nemačke, Australije. Mi smo je poslali u oktobru i nemamo neki uticaj na nju. Ide sa trenerom na turnire, trener je vodi, trener je gleda. I kada smo je vodili, nismo je gurali bio je njen izbor. Bila je tamo sedam dana besplatno, osvojila neki turnir i ostala”, kaže njen otac Marjan Grujić za B92.

Mnogi roditelji su svesni da je tenis veoma skup sport, naročito u Srbiji, a uspeh nije zagarantovan čak i kada novca ima dovoljno. Međutim, kada se novac nekolicinom dobrih rezultata stekne, onda se više ni ne postavlja pitanje da li se taj sport voli i zbog čega se igra, jer se to 'podrazumeva'.

Slučaj Bernarda Tomića pokazuje da to nije tako.

Nemam trenutno fizičkih problema, mislim da je trenutno mentalni aspekt problem. Pokušao sam da mu razbijem 'momentum', ali nisam pronašao ritam. Ne znam zašto, ali mi je bilo malo dosadno da terenu, ako želite iskreno. Pokušavao sam samo da završim i to je to”, rekao je Tomić posle poraza na Vimbldonu od Miše Zvereva.

Getty images

Usledile su kritike Peta Keša, Martine Navratilove, Rene Stabs…

"Više me ne zadovoljava ni kada osvojim trofej. Igrao sam mnogo finala, pravio uspehe, ali sada nemam motivaciju. Vimbldon je najveći turnir na svetu, mesto gde sam beležio dobre rezultate i to je to, više nemam želju. Bio sam na terenu samo zato što sam morao, uopšte nisam imao motiv za igrom. Svejedno mi je da li ću doći do četvrtog kola na US openu ili ispasti u prvoj rundi – isto mi je. Igraću tenis još 10 godina i znam da posle karijere neću morati da radim ništa u životu", dodao je Tomić posle turnira.

Tenis je surov sport jer već od ranog uzrasta traži da se deca odvoje od roditelja i budu prepuštena trenerima. Tu možda i leži razlog što je Tomić sa samo 24 godine već rekao da se oseća 'matoro' na terenu.

“Ja sam je pitao 'evo ovako će ti biti svakog dana, da li hoćeš?' i ona je pristala, to je ta priča. Nismo je skroz pustili naravno kao 'idi ti, ćao', znaš. Obilazimo je vikendom, majka se brine da li dobro jede, pratimo ponekad treninge preko kamera koje imaju tamo na terenu”, kaže Grujić.

Getty images

Međutim, tenis ume da bude još suroviji kada roditelji nemaju pravi pristup, a do sada je u slučaju australijskog tenisera bilo više navoda o ispadima Bernardovog oca, Džona Tomića tokom turnira i treninga njegovog sina.

Tomas Drue, koji je pre nekoliko godina bio Tomićev sparing partner, kaže da je u jednoj situaciji na treningu Džon udario Bernarda i da je ovaj zaplakao.

Priča o ispadima oca Bernarda Tomića ima više i vidljivi su zbog toga što je teniser poznat. Problem je što mnogo često sličnog ponašanja ima i na turnirima u Srbiji, u mlađim kategorijama igrača.

“O roditeljima mogu da pričam pet dana, imaš roditelja svakojakih. Od toga da dobacuje deci, priča kako da se ponašaju do… ma svakakvih. Imali smo i mi hiljadu situacija sa roditeljima, ali uglavnom ostanemo mirni. Dobacuje 'ukrala je poen', nešto kaže namerno da poremeti tvoje dete i slično. Što si video, nisi video, pružaš podršku detetu i to je to”, objašnjava Grujić.

Takvih situacija je manje kada se igraju kvalitetniji mečevi protiv boljih mladih igračica, dodaje on, a jaz između dece koja stvarno žele da igraju i koja to ne žele raste prilično rano.

Foto: Marjan Grujić privatna arhiva

"Ali vrlo brzo padaju deca posle 11, 12. godine i to se iskristališe koliko god roditelji učestvovali u meču, vidi se dete koje bolje radi, koje je kvalitetnije. Nema tu šta da traži nikakav roditelj, džabe da se meša. Sa 11, 12 godina već postaje ozbiljna priča”.

Najviše je tokom mečeva komentara na suđenje; ipak, “ima i toga da roditelji kroz decu hoće da naprave neko čudo ili da zarade ali sve to brzo padne u vodu. Ne možeš ti da izguraš tu priču, tu mora da bude profesionalac koji stoji iza nje, trener”, kaže otac najbolje mlade srpske igračice.

Jovana voli da gleda Serenu Vilijams, prati tenis u globalu i poznato joj je šta se događalo tokom Vimbldona i sa Australijancem hrvatskog porekla.

“Verovatno me ne volite, ali realnost je da možete da sanjate sve ono što ja imam sa 24 godine. Na kraju dana, voleli me ili ne, svejedno mi je. Verovatno ćete otići u svoj dom razmišljajući o svom automobilu ili kući iz snova, dok ću ja otići da ih kupim”, rekao je između ostalog Tomić na Vimbldonu.

Getty images

Neposredna posledica ove izjave je gubitak sponzora jer je Hed raskinuo saradnju sa njim, ali ona posredna i veća posledica je što je poslao potpuno pogrešnu poruku, svima koji tek ulaze u tenis kao igru.

A kakvu je tek poruku slao otac Jelene Dokić, Damir dok je pritiskao ćerku koja je smatrana novom teniskom kraljicom početkom ovog veka? Ne treba zaboraviti ni taj deo priče jedne od onih iz reda "šta bi bilo kad bi bilo".

"Imam sreće što sam danas uopšte ovde. Prošla sam mnogo gore stvari nego bilo ko drugi sa Tura. Kada prođete kroz tako nešto, teniski meč je najlakša stvar s kojom se treba izboriti", rekla je Jelena 2009. godine u jednom intervjuu.

"Borila sam se sa teškom depresijom dve godine. Nekoliko meseci nisam igrala tenis... Imala sam probleme sa svime – kilažom, mentalnim stanjem... Baš sam teško živela u tim trenucima. Ali sam se trudila da verujem, a Bog mi je bio prioritet", rekla je još Dokićeva.

Foto: Marjan Grujić

Jovana kaže da joj je ovakav pristup nerazumljiv i jasno joj je da nije dobar. Prati mane igrača na terenu, ali prati i njihovo ponašanje van njega.

“Ona već sada živi tenis. Krivo nam je što nije sa nama, ali bolje i tu nego da ode negde dalje za sada kad pogledaš. Nedostaje i njoj majka, ali brzo se navikla tamo našla društvo. Ima dosta Rusa, već je naučila ruski da priča, ima i simpatija”, kroz smeh priča Marjan.

Dok se afirmisani igrači gotovo olako odriču sponzora, oni mlađi moraju da razmišljaju kako do njih da dođu. Tako je i Grujićima pomoć do sada stizala sa različitih strana, ali je do sada u fokusu bilo samo interesovanje deteta za sport.

“Sledeće godine je bitna Evropa zato što ulazi u 12 godina, tada kreće da se igra ozbiljna Evropa. Trebaće nekih dvadesetak turnira. Ozbiljne pare su u pitanju, sa trenerom moraš da platiš od 500 do 1.000 evra. Probaćemo sledeće godine da što bolje odigra u Evropi, pa da se traži neki ugovor tipa Vilson, Najki i slično”, objasnio je Grujić.

Upravo te godine su prekretnica koju bi deca trebalo da prevaziđu sama i da sama odlučuju da li su spremna na tu vrstu odricanja ili nisu. A to sa strane deluje kao poprilično rano.

Getty images

Poznati su slučajevi mnogih košarkaša koji su počinjali da igraju košarku sa 15, 16 godina pa postajali vrhunski, bilo je i fudbalera kojima je to polazilo za rukom, ali kako se sport približava nauci u kojoj se kroz statistiku i matematiku proučava svaki detalj, takvih slučajeva će bivati manje.

Tenis je u tom smislu posebno surov jer su košarka i fudbal timski sportovi u kojima igrač nije prepušten sam sebi. Teniseri i teniserke su prinuđeni da se bore sami sa sobom, koliko i sa protivnikom sa druge strane mreže, pa je volja jedan od ključnih momenata u razvoju. Njihova sopstvena volja.

Razlika između “šteta, mogao/la je da bude šampion” i “šampion/ka Grend slema je...” često je samo u tome koliko ovu drugu rečenicu želi da čuje dete kada prvi put uhvati reket u ruke, a ne koliko ih za svoje dete želi njegov roditelj.

Komentari 41
Čitajte
Pošalji komentar

Sport