Đokovićeva igra nije lepa; Novak nije zaboravio korene

U drugom delu svog teksta o toj temi Ana Mitrić razgovarala je sa dvojicom novinara koji predstavljaju pravi kontrast – jedan je Amerikanac, drugi je Britanac: jedan je 40-godišnji veteran u teniskom novinarstvu, a drugi je tek počinjao da piše od tenisu kada se Đoković probijao na vrh; jedan radi uglavnom za onlajn medije, a drugi za dnevne novine.

Sajmon Brigs postao je teniski novinar Telegrafa 2011. godine, a pre toga je 15 godina pisao o kriketu, nacionalnom sportu u Engleskoj. Kao mlađi je igrao oba sporta, ali se opredelio za kriket na kompetitivnom nivou, a za tenis na “društvenom“ jer se sezone poklapaju.

Brigs je delimično ulazio u tenisko novinarstvo dok je u Australiji pokrivao početak sezone u kriketu, a onda je zamoljen i da šalje izveštaje kući kada bi Endi Mari počeo naročito dobro da igra u Melburnu (Mari je prvo finale na Australijan openu igrao 2010).

Ovog proleća Brigs je dobio priliku da uradi intervju jedan na jedan sa Đokovićem, intervju tokom kojeg je upoznao “pravog Novaka“.

U prvom delu teksta sagovornici su bili Stiven Tignor i Brajan Filips.

Beta/AP

AM: Tokom Vimbldona novinarka Grantlanda Luiza Tomas navela je reči jednog britanskog novinara “ja nisam novinar za tenis, ja sam novinar za Endija Marija“. Da li to tačno opisuje i tvoj posao?

Brigs: Znao sam da kažem to u prošlosti... To je zbog nedostatka dubine koji smo imali. Kada imamo priču o Konti ili nešto drugo, to je lep odmor od pokirvanja Endija. Ipak, on nas drži kao novinare, da nema njega, ne znam ni koliko bi nas bilo na turnirima, sigurno ne u ovom broju kao sada. Ne bi bilo ništa drugo o čemu da se piše.

AM: Pošto tenis u Britaniji ima dugu tradiciju, zašto britanske novine ne pokrivaju sport kao celinu?

Brigs: Mislim da nije fer reći da to ne radimo, to je malo preuveličavanje. Tabloidi nekada odlaze s turnira kada Endi ispadne, to su pravi “Endi Mari novinari“, ali Telegraf, Tajms i Gardijan to nikada ne rade jer i druge momke ozbiljno shvataju. Ali ako Endi igra određenog dana, onda je on glavna priča. Izuzetak je ako ispadne neko od ’velike trojke’.

AM: Do koje mere smatraš da fokus na Mariju uobličava, na primer, pokrivanje Đokovića?

Brigs: Pomalo, da. Ali mislim da ljudi jednostavno ne ’kapiraju’ Novaka na način na koji su to činili sa Rodžerom i Rafom. U tom članku u Telegrafu napisao sam da je on u jedinstvenoj poziciji u istoriji sporta kao momak koji nasleđuje presto od dvojice tako harizmatičnih momaka – i Rodžer i Rafa su fenomeni čiji stil igre, pojava i marketing sačinjavaju ’savršenu oluju’. Oni su čudo prirode i mislim da je teško doći posle njih.

Veliki je problem sa Novakovim načinom igre, za početak, u sportu koji veoma drži do estetike. Njegova igra nije lepa za oko. On nije ’prijatan za gledanje’ (“looker“). On je igrač kojem se treba diviti, naravno, svako ko mu se ne divi nije pravi teniski zaljubljenik, nemoguće ga je ne poštovati i ne diviti mu se, ali mu je teško u tom smislu.

Dalje, u Velikoj Britaniju brojke na televiziji (Skaj Sport ih meri u mečevima koje prenosi), koje su najbolji pokazatelj, stavljaju ga na poslednje mesto kada je reč o ’velikoj četvorci’, i to ubedljivo. Tako da, iako je on najbolji igrač na svetu otkad radim ovo, on i dalje ni ni blizu da bude najpopularniji.

Beta/AP

AM: Videla sam da se o Federeru nekada govori kao o “počasnom Britancu“. Misliš li da je to uglavnom zbog njegovog uspeha na Vimbldonu ili zbog načina na koji se ponaša – sa džentlmenskom uzdržanošću itd, da li je zato simpatičan britanskoj javnosti?

Brigs: Mislim da razlika u ljubavi prema Rodžeru i Rafi nije velika u Britaniji kao drugde, ali možda Vimbldon znači da ipak jeste. Međutim, kada imate naciju introvertnih ljudi, onda se divite ljudima koji otvoreno pokazuju emocije jer to je ono što većina introvertnih zapravo želi da izrazi.

AM: Uzevši u obzir Novakovu jedinstvenu poziciju, misliš li da bi igrač sa drugačijim stilom igre i ličnošću možda bi primljen toplije od strane medija i navijača? Ili bi se svako suočio sa sličnim izazovom?

Brigs: Suočio bi se svaki igrač koji nema harzime na tone. Hajde da zamislimo da je Kirjos došao posle Rodžera i Rafe, to bi bila ogromna stvar jer je on marketabilan, ima ’iks faktor’ kao i navedena dvojica. Endi je malo neobičan, i stil igre mu je čudan, mentalno je nestabilan i verovatnije je da će doživeti slom, a to ne važi za Novaka. Možda upravo zbog njegove čvrstine Novaka pomalo uzimaju zdravo za gotovo.

AM: Šta misliš o rivalstvu Marija i Đokovića? Novak vodi sa 20-9, a do Endijeve pobede u Montrealu Novak je dobio osam uzastopnih mečeva.

Brigs: Mislim da smo mi uvek pravili sliku, možda nepravedno, da je to rivalstvo izjednačeno sve do momenta kad je Endi upao u krizu posle operacije leđa u septembru 2013. godine. Možda sam pristrasan... U 2011. Novak je razbio u Australiji i to je bio trenutak kada smo pomislili: ’Uh, izgleda da se stvara rupa između njih’. Pre toga razlika nije bila tako velika. Jeste Novak osvojio Gren slem titulu, a Endi nije. Ipak, mi smo uvek govorili: “Endi je uvek morao da igra sa Rodžerom u finalima, a Novak je dobio Congu“, tako da smo osećali da možemo da pronalazimo izgovore. Posle toga Novak nije osvojio više Gren slem titula, iako je uzeo Dejvis kup, što nije velika stvar u Britaniji osim ako mi ne igramo.

Mislim da je Endi uvek osećao da ima lek za Novaka u juniorskoj konkurenciji – generalno je uvek bio uspred njega dok su odrastali, tako da je 2011. godina bila pomalo šokantna za nas. Onda, tokom godina sa Lendlom, stekao se utisak da se Endi vratio jer ga je dobio u dva Gren slem finala, iako je izgubio u Australiji.

Getty Images

AM: Ali onda su došle i sledeće dve godine...

Brigs: Da, posle vimbldonskog finala Novak je počeo da ga uništava. Da zaključim, možda je to britanska pristrasnost, ali uvek smo ih prikazivali kao rivale na ravnopravnim osnovama sa izuzetkom tog jednog ubedljivog poraza u Australiji. Mislim da je taj poraz motivisao Endija da dovede Lendla u tim, a to je dovelo do dve godine sjajnog tenisa.

AM: Ove godine igrali su u finalu Australijan opena i u polufinalu Rolan Garosa. Onda, u tekstovima pre Vimbldona, sećam se da je Endi u britanskim medijima opisivan kao najveća pretnja Novaku. Dosta je pažnje posvećeno Novakovim medicinskim tajm autima, navodnom koučingu, incidentu sa skupljačicom lopti. Šta misliš o tome, da li je to delom i uticaj tabloida?

Brigs: Dejli Mejl je bio taj koji je baš uzeo Novaka na zub posle te situacije sa skupljačiom lopti. Mislim da je na to možda uticalo rivalstvo Đoković-Mari i ono što se događalo posle one situacije sa glumljenjem u Australiji.

AM: Da li ti misliš da je Novak zaista glumio ili je cela stvar medijski prenaduvana?

Brigs: Na neki način mi nismo morali da donosimo tu odluku jer je Endi to rekao... Bio sam izuzetno pažljiv u izveštaju – možda je bila jedna rečenica u kojoj sam generalno objašnjavao šta se dogodilo. ali pokušao sam da što je više moguće stavim Endijeve reči u tekst, a ne da ja uređujem jer je teško znati šta se događa sa telom igrača. Ali, naravno, mislim da su britanski mediji stali na Endijevu stranu.

AM: Ali čak je i Endi kasnije rekao da je cela stvar prenaduvana i da on nema problem sa Novakom.

Brigs: Da, to je bilo neizbežno.

AM: U nekim intervjuima u februaru govorio je o tome kako je dozvolio sebi...

Brigs: ...da bude uvučen.

Getty Images

AM: Ne nužno da bude uvučen, ali da izgubi koncentraciju – reći “da bude uvučen“ sugeriše da je Novak radio nešto namerno, što ne mislim da je činjenica. U svakom slučaju, čini se da se Endi značajno ogradio od tog stanovišta.

Brigs: Mislim da je naše gledište da je bilo nekih problema sa fer-plejom, ali da je Endi kriv što se nije izborio sa time. Ključna izjava u celom tom intervjuu glasila je otprilike: “Iskusio sam to i ranije, ali možda ne u finalu Gren slem turnira“. Videlo se da njegovo razmišljanje ide u stilu: “Ne mogu da verujem da mi ovo radi u Gren slem finalu“. Moje jako tumačenje bilo je da je govorio o ponašanju jer svi znamo da juniori naročito često tako hramlju po terenu...

Očigledno je u ovoj temi došlo do neslaganja, pa vi prosudite sami čitajući transkript te konferencije ili gledajući snimak. AM: Ono što mi je bilo čudno jeste što se po nekim britanskim izveštajima sticao utisak da je Mari vodio u trenutku kada se sve to desilo, a u stvari je bilo 1-1 u setovima i prednost brejka za Endija pre nego što se Novak vratio. Da li je to bilo u skladu s onim “što se babi snilo...“?

Brigs: Neki su mislili da je zbog tog pada koncentracije izgubio meč, ali lično ne mislim da bi dobio svakako. Svi znamo koliko je teško završiti meč protiv Novaka. Takođe, mislim da je u svemu tome bilo i malo traganja za dramom.

AM: Ipak, nisu svi pisali na taj način, pa se pitam – koliko se tu tražila drama jer je pisano za britansku publiku?

Brigs: Moramo da imamo na umu da je tenis pomalo čudan i jedinistven, sport bez granica. To je mesto u kojem navijači prate heroje koji nisu nužno njihovi sunarodnici. Tenis nije plemenski sport na način na koji je to fudbal npr. Zato mi možda donosim malo više nacionalizma u našim izveštavanjima, možda zato jer se za čitaoce takmičimo s Premijer ligom. Sa druge strane, Amerikanci imaju tu olimpijsku perspektivu, gledaju na sport sa distance, a mi se više fokusiramo na “krv i znoj“ jer tenis – s obzirom na to da nema fizičkog kontakta kao u fudbalu – nekada može da se čini sterilnim.

Getty Images

Piter Bodo piše o tenisu skoro 40 godina, a počeo je u novinama tokom “teniskog buma“ sedamdesetih godina. Autor je brojnih knjiga o tenisu, uključujući A Champion’s Mind, na kojoj je koautor bio Pit Sampras, i najnoviju o istorijskoj pobedi Artura Eša na Vimbldonu 1975. godine. Osim toga, on je i entuzijasta koji je pisao o lovu i ribolovu – u fikciji i formatima koji tu nisu. Neki od čitalaca znaju ga sa portala magazina Tenis, a trenutno piše za ESPN.

AM: Da li se sećaš kada se Novak prvi put pojavio na tvom radaru?

Bodo: Sećam se ranih kontroverzi – problema sa disanjem, mislim da je to bilo na Rolan Garosu. Ali, ja nisam bio tamo te godine (2005), tako da sam ga zapravo zapazio one godine kada sam napisao priču pod nazivom ‘Savršeni igrač’. To je bilo na Indijan Velsu (2007) i ona je pokrenula pitanje teoretski savršenog tenisera. Intervjuisao sam ga za tu priču. Bilo je zapravo smešno, do danas, svaki put kada napišem tekst u kojem kritikujem Đokovića ili čak to ne činim, već hvalim njegovog protivnika, Srbi počnu da me napadaju. Neki me podsećaju, ‘jednom si napisao tekst…’.

AM: Da li to znači da je tvoj prvi utisak o njemu bio da je on kompletan teniser?

Bodo: Bio je na putu da postane. Svidela mi se činjenica da je toliko ‘čist’ i koliku rotaciju ima. Svidelo mi se koliko je ravan njegov zamah i takve sitnice. Bio je veoma ekonomičan i mislio sam da ima sav potencijal ovoga sveta”.

AM: Šta mislš o njegovoj ličnosti? Godine 2007, kada je stigao do svog prvog finala US Opena, u medijima se mnogo govorilo o njegovoj ‘Džoker’ strani, o tome da je šoumen.

Bodo: Kao većina istočnih Evropljana, previše se trudio. I ja sam odatle, pa vrlo dobro to znam. (Bodovi roditelji su poreklom iz Mađarske i emigrirali su iz Austrije u Sjedinjene Države 1953. godine, kada je on ima četiri godine) Oni se previše trude, ljudi to ne vole, pa nikada ne dobiju poštovanje koje zaslužuju ili osećaju da zaslužuju. U velikoj meri postoji snobizam prema njima. Pokušavaju da impresioniraju ’Zapad’, koji ih gleda sa visine, a nad njima dominira ’Istok’ (Rusija). Ceo taj region je zdrobljen u središtu svega. Naravno, govorim generalno gledano, ali često vidite simptome svega toga. Oni zaista pokušavaju da impresioniraju mnoge, rade veoma vredno i pokušavaju da pokažu koliko su pametni: ’Mi nismo samo seljaci iz središta Evrope. Mi možemo ovo’. Tragovi toga su mogli da se vide kod Novaka, a i još su tu. Uvek se trgnem zbog toga što govori kao birokrata – izgleda kao da drži govor“.

AM: Primetno je da su njegovi odgovori na konferencijama za medije sve duži i duži.

Bodo: Jeste. Nikada ne kaže: ‘Ne mislim da je tako, tačka’. Uvek postoji uvod kod njegovih odgovora, razrada i zaključak. Kada se sve uzme u obzir, mislim da je on prava stvar za tenis. On zaista želi da uradi pravu stvar. Želi da bude dobar građanin, dobar predstavnik svoje zemlje i sila koja čini nešto dobro za sport i svet.

Getty Images

AM: Kada se vratimo kroz vreme na nekoga kao što je Lendl, čini mi se da on nije bio samo iz Istočne Evrope, već posebna vrsta igrača i ličnosti. To je na neki način dovelo do određenih stereotipa. Čula sam mnoga poređenja njih dvojice, posebno zbog toga kako navijači reaguju na njih. Međutim, nisam sigurna da verujem u njih, s jedne strane jer sam skeptična po pitanju upotrebe metafora ‘mašine’ kojima se opisuje Novak.

Bodo: To je istina. Oni su drugačiji. Lendl se probio iz veoma drugačije i teže situacije. Kada je sleteo ovde i video naslov ‘Džon Lenon je ubijen’, pitao je: ‘Ko je Džon Lenon?’. Novak je kao relativno mlad otišao u Nemačku i bio je izložen zapadnjačkoj kulturi. Odrastao je u potpuno drugom vremenu. Njihove ličnosti su drugačije, takođe. Tokom godina sam vrlo dobro upoznao Lendla. Ima dobar smisao za humor i poprilično mi je drag, ali je takođe i hladan. Da se slučajno davim, nisam siguran da bih voleo da Lendl bude u brodu koji prolazi pored.

AM: Verovatno se sećaš incidenta sa Rodikom 2008. godine. Šta misliš, koliko tako nešto utiče na to kako ljudi gledaju nekog tenisera ili kako se teniser ponaša u javnosti? Da li je to što je Novak sada mnogo obazriviji do toga što je zreliji ili je to više neka strategija?

Bodo: Mislim da je sve to zajedno. On je bio mlad momak koji je prošao kroz otrežnjujuće iskustvo. Nisam siguran kakvu je pouku izvukao iz toga, ali se verovatno vratio u svlačionici i rekao sebi: ‘Ne želim da se više nađem u ovakvoj situaciji’. Ne mislim da je ljudima to nešto značilo, meni nije. Čak i oni koji su mu zviždali, ne verujem da su se vratili sledeće godine i pomislili: ‘Eno ga onaj Đoković koji je prošle godine uradio ono i ja sam mu zviždao’.

AM: Da li smatraš da je neizbežno da mediji i navijači hladnije dočekuju sve igrače koji dolaze posle Federera i Nadala ili da li možete da zamislite da će oni koji dolaze posle njega biti dočekali raširenih ruku?

Bodo: Kao prvo, nema mnogo mesta na vrhu. Mislim da bi za to bilo potrebna neverovatna količina: a) harizme, b) rezultata i c) marketinške sposobnosti. Prezime kao što su Federer, Nadal, Džonson ili Rodik bi takođe pomoglo. Bila bi potrebna savršena oluja mnogih stvari koje ljudi vole da bi se to desilo, a njih nije nužno bil”.

AM: Kada pričaš o marketinškoj sposobnosti, da li primarno misliš na ‘Zapad’?

Bodo: Da, naravno.

Getty Images

AM: Zbog toga je činjenica da je Srbija malo tržište veoma bitna. Da li misliš da bliska istorija mnogo utiče na Novakovu reputaciju?

Bodo: Niko ne zna istoriju Srbije, verujte mi (smeh). Ne, ne mislim da je sve zbog toga što je on iz Srbije, već jer je iz ‘Gde se to ****** nalazi?’. Tako ti ljudi gledaju. Niko ne zna. On je egzotičan. Teško je izgovoriti njegovo ime, ima smešnu kosu, sve to ide u prilog tome, čak i njegov akcenat, iako se on promenio mnogo. Nikada se neće doći do tog nivoa da će ljudi pričati: ‘On je iz te zemlje koja je uradila to ili joj se desilo tu tokom istorije’.

AM: Ne misliš da postoji nešto antisrpsko u tome?

Bodo: Ne. Definitivno se ne dešava ništa antisrpsko ili anti bilo čega. Svi koji veruju u to misle da svi ti ljudi čitaju o Ujedinjenim nacijama i Srbiji i šta je NATO uradio. Ne, 99,2 odsto Amerikanaca nema ideju šta se sve desilo.

AM: Posebno posle njegovog trećeg trijumfa na Vimbldonu, gde je osvojio svoj deveti Gren slem, pojavio se veliki broj kritičkih članaka u kojima se kaže da Novak treba da bude više cenjen. Da li ste primetili promenu u izveštavaju njegovih rezultata tokom godina?

Bodo: Da, pridobio je ljude. U iskušenju sam da kažem da to pokazuje koliko su mediji promenljivi, ali bi to oduzelo njegove zasluge iz onoga što je postigao, a to je mnogo. Mislim da to nije proračunato, ne smatram da je on pakostan momak koji je odjednom odlučio da je u njegovom interesu da postane dobar. Mislim da je momak koji je prošao kroz veoma privlačnu i srdačnu evoluciju u osobu kakva je danas, a to je sjajan građanin sveta i teniski ambassador. Predivno je sazreo.

Ipak, volim činjenicu da je zadržao svoju originalnu strast i da mu je i dalje stalo do svoje zemlje – on nije jedan od onih koji ne žele da imaju bilo šta sa svojim korenima. Pojedini igrači su u prošlosti želeli da pobegnu od svega toga i imali su dobar razlog za to, zbog svega što su ostavili iza sebe.

To je zaista svedočanstvo svega onoga što je postigao. Zaradio je obnovljeno poštovanje jer je transformisao mišljenja koja su ljudi imali o njemu kroz vredan rad, stav, ponašanje i uspeh.

Getty Images

AM: Šta mislite, koliko izveštavanje o Novaku zavisi od nacionalnosti novinara ili više od toga sa kim igra – na primer, sa Britancima i Marijem. Čak i da ne čitate sve što se piše, sigurno primećujete kakva pitanja oni postavljaju Novaku?

Bodo: Ne čitam mnogo i ne primećujem njihova pitanja. Oni su fiksirani na Marija, kao što su Francuzi na francuske tenisere. Mislim da je većina njih pravična, ali vrlo dobro znaju šta im je posao. Ne postoji više toliki antagonizam kao nekada, pošto je postojao protiv nemačkih tenisera. Sećam se rečenice koju je britanski novinar Reks Belami napisao o Bekeru: ‘Čudno je što se Nemci toliko interesuju za Centralni teren, a pre nekoliko decenija su ga bombardovali’. Pretpostavljam da je pokušao da bude pametan, ali je to bilo i vređanje. Toga više nema toliko. Mislim da su generalno pošteni u svojim ocenama, ali gledaju svoje i ako ima navijačkih sklonosti, to je skoro uvek za tenisere iz njihovih zemalja.

AM: Izgledalo je da to rivalstvo čine većim nego što jeste, pošto je u poslednje vreme Đoković dominantan.

Bodo: Mislim da tu nije bilo ničega negativnog uperenog prema Đokoviću, već svi pokušavaju da nađu priču, nešto što je interesatno. Pričali smo o tome pre neki dan, on vrlo dobro zna kakva igra se igra.

AM: Đokovića, ali i Bekera, često pitaju: “Da li osećate da dobijate dovoljno poštovanja?”.

Bodo: Vidite, to je priča sama za sebe. Ponekad pomaže kada pokušate da preuveličate takve stvari. Znate šta? Poštovanje koje dobija je direktno proporcijalno onome što je osvojio. On je treći na listi, to ne može da se zanemari, i dobija poštovanje koje zaslužuje broj tri. Mislim da je to veoma evidentno.

Ljudi osećaju strahopoštovanje prema Federeru, lude za njim. I on je jedinstven na taj način. Čak ni Nadal ne može da mu priđe. Sada, kada nije pri vrhu, shvatate da nikad nije imao istu auru. Nije kao da ga ne podržavaju, ali je neverovatno tiho u njegovom svetu.

AM: Zvuči kao da je tvoja perspektiva o Novaku bila konstantna? Da li je bilo velike promene mišljenja o njemu?

Bodo: Ne, mislim da je nije bilo. Na neki način sam ponosan na činjenicu da su me sa različitih strana uvek optuživali da navijam za nekog drugog tenisera. U ponedeljak me se sete i tada sam zaljubljen u Federera jer sam napisao da mu je kosa bila ‘zanosna’ u finalu (US opena). U sredu sam lud za Nadalom, a u petak sam odjednom uz Đokovića i to nije fer. Ne volim da namerno menjam mišljenje, pokušavam da se ne držim jedne priče i volim da gledam stvari drugim očima. Iskreno, ako pogledam svoje tekstove tokom vremena, nikoga nisam štedeo.

AM: Da li ti se nešto čini posebno zanimljivo ili izazovno kada pišeš o Novaku?

Bodo: Volim priče o njemu kada je bio dete. Sviđa mi se ta ideja, slika njega kako pakuje svoju torbu i čeka ručak, koliko je to ozbiljno i iskreno to bilo. Zaista mi se sviđa to. Iskreno, nije to samo do Novaka, ali mi je na neki način žao da je igra došla do ovog stadijuma. Kada sam počinjao, mogli ste zaista da upoznate te momke. Retko se dešavalo da postanete prijatelji, ali mogli ste da im se približite ako ste ih pratili. Takav nije slučaj sada. Zbog toga, zaista i ne poznajem sadašnje tenisere na isti način. Imao sam ‘1 na 1’ intervjue sa većinom njih kada su bili mladi, ali ne tako dugačke od tada. Ako bih se sada pomučio, mogao bih da sredim intervju sa novim klincem koji se probija Bornom Ćorićem. Kada bacim pogled na svoju karijeru, voleo bih da sam tenisere bolje upoznao kao ljude.

Ana Mitrić (@ana_mitric)