Na dva ili tri točka kroz grad

Drugi slučaj je malo manje stresan, ali naglasak je zaista na "malo". Klasičan "Troter tricikl" na električni pogon, ali u polu-kabriolet varijanti, zgodan je za razgledanje i to je sasvim ok, da tokom dana (kada je razgledanje moguće) nivo smoga nije obrnuto proporcionalan količini kiseonika oko vas (rekoh već da kiseonika ima vrlo malo?). Ipak, i sa ovako malim brojem pozitivnih stvari ova vožnja ima neki neodoljivi šarm, a i značaj kiseonika u našim životima značajno je predimenzioniran. Turisti u Bangkoku ovo prevozno sredstvo zovu túk-túk, dok ga lokalci zovu apsolutno odgovarajuće saamlaw khreuang. Ako baš imate sreću, kao moj sapatnik Filip i ja, da naletite na besnog i agresivnog tuk (x2) vozača, onda vam jedino preostaje da sve vreme vičete "slower" i da molite boga da ga to neće dodatno uvrediti. Cena vožnje u túk-túk taksiju, apsolutno je podložna dogovoru, a čini mi se da je samo zbog toga što je Filip visok preko 190cm moja vožnja koštala 100 bahta. Posle mi rekoše da je u normalnim situacijama realna cena 60. Eto, nema poštenja među taksi vozačima ni na Tajlandu...

Saobraćaj u Bangkoku ima još jednu zanimljivost, ali ovoga puta ona nije ekskluzivna samo za ovaj deo sveta. Pešaka niko ne poštuje. Osim standardnog ignorisanja od strane vozača svih vrsta i afiniteta, pešaka ozbiljno u razmatranje nije uzeo ni onaj koji je projektovao saobraćajnice i postavljao semafore. Iz nekog nejasnog razloga na semaforima uglavnom nema signalizacije za pešake, tako da čak i kada se upali crveno za automobile iz jednog pravca, uvek iz nekog drugog smera neko nezadrživo nadire prema vama u nameri da vas oduči od hodanja. I nije to samo problem koji imaju stranci - automobila i prelaska ulica plaše se zaista svi koji imaju tu nesreću da nisu vozači...