NBA najava, prvi deo: Garnet dobio društvo

Ekipe su uglavnom popunile i poslednja mesta, te su završne pripreme već pri kraju. Pored igraca koji su promenili sredinu, timova koji su se pojacali pred novu šampionsku trku, ono gde bi u ovim analizama pokušali dati jedan malo detaljniji uvid jeste jedan drugačiji pogled na dešavanja u samoj ligi, te na, u ovom trenutku, možda i njen najbitniji, samim tim i najzahtevniji aspekt. U pitanju je naravno novac, tj. trenutno važećim pravilnikom lige znatno umanjena mogućnost menadžmenta da vodeći se isključivo sportskim motivima sastavi ekipu dovoljno sposobnu za narednu sezonu.

Uz pretpostavku o neophodnosti malog uvoda u generalni način operacija NBA tima, bitno je naglasiti da je svaki od 29 klubova u obavezi pridržavati se pravilnika lige donesenog u sezoni tzv. "lockout-a". Velika većina se verujem seća da su pregovori unije igrača i same lige, uglavnom vezani za značajan porast plata igrača, rezultovali skraćenjem sezone, te je došlo do zaključenja dogovora (CBA, Collective Bargaining Agreement) tj, trenutno važećeg pravilnika lige.

Sam CBA ugovor je izmedju ostalih definisao nekoliko ovde za nas veoma interesantnih momenata. Naime, u pokušaju da se koliko-toliko kontroliše povećanje plata igraca te se veci deo prihoda novca od same lige preusmeri na racune vlasnika klubova, liga je modifikovala jedan do tada standardan mehanizam potpisivanja igrača. Najveći problem je bio očigledan, u pitanju su bili maksimalno dozvoljeni iznosi plata najboljih igrača.

Za svaku sezonu trajanja pravilnika lige, definisan je visina tzv. "salary cap-a". Salary cap je dozvoljena količina novca koju jedan tim moze potrošiti na plate igrača na svom platnom listu. Bez potrebe da ulazimo u neku detaljniju analizu samog ugovora (pored činjenice da je isti izuzetno kompleksan), osnovna namena salary cap-a jeste da omogući ravnopravnost svih ekipa u ligi, samim tim onemogućavajući npr. slučaj da jedan dovoljno bogat tim pokupuje sve najbolje igrače. Liga jeste dozvolila jedan ograničen i detaljno specificiran broj izuzetaka pod kojima ekipe mogu preci granicu salary cap-a, no da bi koliko-toliko uticala na plate igraca te kompetitivnost klubova, prošle godine je po prvi put uveden u praksu tzv. porez na luksuz.

Porez na luksuz (luxury tax) funkcioniše na jednom veoma jednostavnom principu. Sa druge strane, uz opet kompleksnu konstrukciju, liga je pored salary cap-a, definisala jos jednu finansijsku tačku, tzv. luxury cap. "Luxury cap" je ona granica koja deli klubove koji placaju porez na luksuz od onih koji isti porez ne placaju. U teoriji, ukoliko ukupna suma plata svih igraca lige prelazi jedan vec predefinisan procenat ukupnog prihoda lige za tu sezonu, aktivira se porez na luksuz. Prosle sezone, luxury cap je bio oko $53 miliona i, kako su plate svih igraca presle dozvoljenu granicu te je aktiviran porez, svaki klub koji je na plate svojih igrača potrosio vise od $53 miliona morao je platiti porez na luksuz i to po principu jedan dolar za svaki dolar preko luxury cap-a. Uzmimo za primer ekipu Portland Trail Blazers, svakako najekstremniji slučaj prošle sezone. Ekipa je samo na plate igraca dala oko $105 miliona te je na tu cifru morala dodatno platiti i porez na luksuz od čitava $52 miliona.

Ono što je mozda i najbitnije u celoj situaciji jeste upravo sudbina novca prikupljenog od ovog poreza. Pravilnik lige kaže da je raspolaganje novcem prikupljenim od poreza u isključivoj nadležnosti same lige a liga je odlučila da, opet jednom kompleksnom formulom, predvidi povraćaj novca onim klubovima koji su ostali ispod luxury cap-a. Ovo je momenat koji zaslužuje najviše pažnje, svaki klub koji barem malo predje luxury cap, gubi pravo na jedan značajan deo finansijskog kolaca. E sad, zašto je sve ovo bitno?

Bitno je iz prostog razloga jer se timovi i igraci "teraju" na veću disciplinu prilikom sklapanja novih ugovora. Zato ćete videti sve više i više timova koji bukvalno nanose štetu sami sebi u pogledu kvaliteta igračkog kadra, samo da bi došli do što bolje finansijske pozicije. Uzmimo za primer igrača Keon Clark-a kome je upravo porez na lukzus u najvecoj meri odredio sudbinu za poslednje dve godine. Pre dve godine, Toronto nije hteo ponovo potpisati Clarka koji je tada bio slobodan igrac jer bi sa sumom koju je on trazio prešli luxury cap. Clark na kraju i zaista nije potpisan čime je Toronto izbegao placanje poreza. Ove godine, Clark je doživeo sličnu situaciju sa ekipom Kings-a. Iako im je Clark svakako bio potreban kao odličan igrač, Kings nisu hteli obnoviti ugovor koji bi igraču doneo oko $5 miliona. Nisu, jer bi zajedno za porezom kog će ekipa iz Sakramenta sigurno platiti, Clark koštao ekipu $10 miliona godišnje (plata+porez) a menadžment je odlucio da se za Keon-a ipak ne isplati dati toliki novac za jednu sezonu. Igrač je potpisao za Utah Jazz koji su ispod luxury cap te će njih koštati upola manje, $5 miliona, što je opet za ekipu Jazz prihvatljiva cena.

Slučajeva kao sto je Clark ima veoma mnogo, timovi se u principu tek pokušavaju naviknuti na nove uslove poslovanja i već sad je podela veoma jasna. Sa jedne strane, stoje oni spremni na trošak a sve u cilju lova na titulu, dok drugi, bez šansi za osvajanje iste, pokušavaju na sve načine, ponekad nanoseci sebi stetu u pogledu kvaliteta tima, pobeći u sigurne vode ispod luxury cap-a. Upravo vodeći se prvenstveno ovim motivima, većina ekipa je i poslovala ovog leta. Generalni menadzeri više nisu u obavezi samo gledati na poboljšanje kvaliteta igračkog kadra. Ako vec sada nije prioritet, onda im rame uz rame stoji zadatak da što boljim rasporedom ugovora igrača dovedu tim do mesta gde ekipa dugoročno moze naći svoj finansijski interes.

U narednih 20-tak dana B92 će vam detaljno (po četiri ekipe na svaka tri dana) predstaviti timove za narednu sezonu. Klub koji se uz aktuelnog šampiona SA i Los Andjeles Lejkerse najviše pojačao je tim Minesote.

Analizu zato počinjemo klubovima iz Zapadne konferencije i to divizijom Srednji zapad u kojoj se takmiče i Timbervulvsi.

Minesota Timbervolves (prošle sezone eliminisani u 1. rundi)

Pridošli igrači via draft - Ndudi Ebi (26. pik), Rick Rickert (55. pik).
Pridošli igrači via free agency - Fred Hoiberg, Mark Madsen, Michael Olowokandi, Kirk Penney, Jason Collier, Brandon Kurtz, Quincy Lewis, Keith McLeod, Gary Trent.
Pridošli igrači via trade - Sam Cassell, Ervin Johnson, Latrell Sprewell.
Otišli igrači via free agency - Kendall Gill, Radoslav Nesterović, Mike Wilks, Loren Woods.
Otišli igrači via trade - Terrell Brandon, Marc Jackson, Anthony Peeler, Joe Smith.
Istekli ugovori - Felipe Lopez, Rod Strickland.
Igrači sa waived/renounced statusom - Igor Rakočević.

Jedna od definitivno solidnijih off-season kampanja generalnog menadžera Wolves-a Kevin McHale-a, no neko bi rekao gde je ovaj čovek bio do sada. Situacija jeste malo "neobična" kada imate jednog igrača koji vam zarobi otprilike 3/4 salary cap-a i pritom se žali na nesposobnost uprave da napravi ekipu dovoljno sposobnu za prolazak u drugi krug play off-a, no nisam primetio ni da su ostali nešto puno upirali u Kevina Garnett-a, pa neću ni ja. Dapače, velika većina je listom bila zabrinuta zbog činjenice da su se KG i uprava sve do samog starta trening kampa igrali gluvih telefona na temu novog ugovora namenjenog najvećoj zvezdi tima. Neizvesnost je okončana, vlasnik Glen Taylor je "solarnom" metodom privoleo Garnett-a na novi ugovor, time umnogome odredivši sudbinu ekipe u narednih 6 godina, bar u finansijskom pogledu. Sasvim je očigledno da u ekipi Wolves-a preovlađuje mišljenje da je KG igrač klase jednog Michael Jordan-a, čovek sposoban ne samo da na svojim leđima dovede ekipu do šampionske titule, vec da stvori dinastiju.

Šta smo videli ovog leta od McHale-a i Minnesota-e? Na draftu su imali tek 26-to mesto, i pošto su im promakli igrači za koje se pričalo da ih najviše interesuju (Aleksandar Pavlović, Troy Bell, Carlos Delfino), McHale je direktno iz srednje škole pokupio atletu Ndubi Ebi-a kojeg je, između ostalog, prethodno gledao na McDonald All American utakmici kako igra, po njegovim rečima, prilično solidnu odbranu na LeBron James-u. Iako donekle krhke građe, Ebi nosi reputaciju veoma dobrog strelca ali i odličnog defanzivnog igrača što je izgleda bilo presuđujuće prilikom odluke McHale-a koga da uzme sa te 26-te pozicije. Ebi je ubrzo nakon drafta i potpisan dok je 55-ti pik, Rick Rickert, "prosleđen" u Sloveniju, gde će nastupati za ekipu Krka Novo Mesto. Sve u svemu, ništa preterano spektakularno.

No "nedostatak akcije" na sam dan drafta nadomešten je već sledećeg jutra kad su se put Milwaukee Bucks-a zaputili Anthony Peeler i Joe Smith u zamenu za Ervin Johnson-a i Sam Cassell-a. Ovo je u principu verovatno najbolji posao koji su Wolves mogli odraditi ovog leta dok McHale, kog u Milwaukee-u istinski ljubitelji igre pod koševima danas verovatno gledaju kao otelotvorenje uragana Isabelle, zaslužuje ništa sem pohvala radi ovog poteza dostojnog jednog genija. Joe Smith, pored toga što je polako ali sigurno gubio status zvezde, prošlom je sezonom i definitivno stavio do znanja McHale-u i treneru Flip Saunders-u da na njega ne mogu više ozbiljnije računati. Sad but true, igrač zbog kog su Timberwolves izgubili pravo na čak četiri pika iz prve runde drafta (zbog nepravilnosti oko pregovaranja njegovog ugovora) neslavno završava svoju karijeru u Minny-u. U zamenu za njega i veterana Peeler-a, koji je istina sasvim solidno igrao iza Troy Hudson-a, Wolves dobijaju igrača All Star kalibra Sam Cassell-a kao i sasvim solidnog backup centra, Ervin Johnson-a. Pored činjenice da je verovatno jedan od najpotcenjenijih igrača u celoj ligi, Cassell, koji će u novembru napuniti 34 godine, ovde je naravno najjače pojačanje.

No kad je već u toku veliko spremanje, ne bi bilo fer zaboraviti ni na već prežaljenog Terrell Brandon-a i njegovih "teškom mukom" zarađenih $10 miliona po sezoni koji ce u Atlanti moći pre svega nastaviti sa promocijom svog clothing TM. U razmeni tri kluba, Brandon kao i Marc Jackson su otišli dok je u Minny stigao Latrell Sprewell. Ovo je isto tako jedan solidan potez uprave Wolves-a i samo zbog toga što je otišao Jackson, deal jeste nešto "lošiji" od Smith-Cassell razmene. No, uzimajući u obzir da je u grad dojahao Sam Cassell, Wolves su samo na dobitku. Iako Spree vuče sa sobom paklenih $13 miliona po sezoni, Wolves su opet svakako u plusu jer je jasno da se rešavaju za par miliona nižeg ugovora Brandon-a koji je u svakom slucaju završio svoju košarkašku karijeru, a zauzvrat dobijaju igrača koji, iako po mom ličnom misljenju ne da ne vredi tih $13 miliona, već je prava katastrofa koliko je zaista preplaćen, ipak može da odigra dve sasvim dobre sezone za Wolves-e.

I na kraju, od slobodnih agenata, u grad je dosla grupa od čak 9 igraca od kojih ipak kao najbitnije treba izdvojiti Michael Olowokandi-a, Mark Madsen-a kao i povratnika iz Izraela Quincy Lewis-a. Pošto nije uspela zadržati Rašu Nesterovića, Minnesota je veoma brzo našla novo rešenje na mestu startne petice. Iako danas na NBA tržištu vlada prava jagma za kvalitetnim centrima, dokaz da od Olowokandi-a ne treba očekivati čuda jeste i činjenica da su Wolves uspeli da ga potpišu za startnu platu u iznosu tzv. Mid-level Exception, nešto manje od $5 miliona, što je sasvim sigurno mnogo manje od onoga što je sam Michael imao u svojoj glavi. No, ostaje nada da će ipak nešto čvršći Olowokandi uspeti oformiti bolji frontcourt duo sa Kevin Garnett-om prvenstveno u odbrani, te da se odlazak Nesterovića u San Antonio neće bitnije osetiti. Od ostalih igrača, Madsen će, iako je u prosloj sezoni u nekim trenutcima bio starter za ekipu LA Lakers, morati dobro da se pomuči da dođe do uloge "bekap" krilnog centra iza KG-a, dok su ostali igrači tu manje-više radi popunjenosti klupe.

Što se tiče uprave na čelu sa McHale-om, mora se reći da su, bar što se tiče ovog off-season perioda, odradili odličan posao. Minnesota sada ima bolji igrački kadar od tima iz prošle sezone, možda i najbolji u poslednjih 5 godina, to je sasvim jasno i sad je na igračima predvođenim Garnett-om da napokon "skinu mrak" i dođu do drugog kruga play off-a. No, iako na papiru imaju odličan tim, ne treba žuriti sa ishitrenim obećanjima. Činjenica stoji da ni ostali top timovi na zapadu nisu sedeli skrštenih ruku te da su se ozbiljno pojačali. Pored toga, pitanje koje velik broj ljudi postavlja jeste kako će se ova grupa odličnih igrača pokazati i na terenu (pogledati slučaj LA Clippers iz prošle sezone). Prošle godine, Garnett je bio alpha & omega tima, najveći potrošač lopti i igrač od koga je sve polazilo i koji je sve rešavao. Realno jeste očekivati da Garnett dobije nešto izmenjenu ulogu te je pitanje sa kakvim uspehom će je najplaćeniji igrač lige i odigrati. Čini se ipak da je na Garnett-u najveći pritisak jer je on bio taj koji je neprekidno insistirao na kvalitetnim "epizodnim igračima" a ovog leta je dobio mnogo više od toga. Naravno, uzimajući u obzir da će ovosezonski team payroll biti nešto viši od $70 miliona te da će, shodno porezu ukupni izdaci samo na plate igrača sasvim sigurno premašiti $85 miliona, pitanje je kakvim rezultatom će vlasnik, Glen Taylor, biti na kraju zadovoljan uzimajući u obzir prvenstveno činjenicu da Minneapolis ipak nije toliko veliko tržište sposobno te da klub ipak da na duže staze ne može trpeti finansijske gubitke.

Na kraju se može zaključiti da će ovo po svemu sudeći biti presudna sezona za Wolves-e. Većini igrača ugovori ističu za dve godine dok su glavna pojačanja ove godine ipak igrači u svojim 30-im. Kevin Garnett je stavio tačku na i svojim novim ugovorom, prekinuvši već nabujale spekulacije o mogućem testiranju slobodnog tržišta narednog leta. Ruku na srce, veoma je teško bilo i očekivati od Garnett-a da sa tom namerom odigra poslednju godinu ugovora bez obezbeđene ekstenzije u džepu, prvenstveno zbog toga što momak nije mogao računati na istu sumu od strane bilo kog drugog kluba. Garnett sa sobom ove sezone nosi poruku, i to pre svega adresiranu na Glen Taylor-a. U ovom trenutku čoveku preostaje samo nada da je ipak doneo pravu odluku.