Stranac u reprezentaciji Srbije – zašto “ne“

Momak koji sa Makedonijom nema nikakve veze, koji verovatno do pre šest-sedam godina nije ni čuo za nju, a postao je njen nacionalni heroj.

Za nijansu drugačiji primer jeste Džej-Ar Holden, Amerikanac koji je devet godina nastupao za CSKA doneo je prvo i jedino evropsko zlato Rusiji od raspada SSSR.

Igranje stranaca, uglavnom Amerikanaca za reprezentaciju jeste trend kojem se malo ko odupro poslednjih godina. U Srbiji je ta tema još donekle tabu, ali nesumnjivo će uskoro zakucati i na naša vrata. Zato je svrsishodno sada postaviti pitanje – treba li za nacionalni tim Srbije da igra stranac?

Koncept države-nacije nije prirodno zadat, iako ga većina populacije danas doživljava tako uprkos neprestanim dokazima da on niti je zadat, niti je trajan. Poslednji primeri jesu SFRJ i SSSR od kojih je nastalo mnogo manjih država, ali i Nemačka, koja je u svetu primer postojanosti i čvrstine, ujedinjena je tek 1871. godine i od tada je menjala granice.

Uzevši to u obzir, kao i nadnacionalne i globalizacijske tendencije u sportu i uopšte, pojava stranaca u reprezentacijama nije niti dramatična niti nelogična. Jedino je pitanje – kako se postaviti prema takvom trendu?

Iskustva drugih

Makedonija, Crna Gora, Hrvatska i Bosna i Hercegovina već su se povinovali toj težnji, pa smo tako gledali Mekejleba, Kuka, Rajsa i Ročestija, Drejpera, Domerkanta i Rajta.

Za Hrvatsku su i ranije nastupali naturalizovani sportisti – bugarski dizač tegova Nikolaj Pešalov doneo je dve olimpijske medalje, a devedestih godina nekoliko Ruskinja igralo je u odbojkaškoj reprezentaciji. Ipak, najveće rasprave u javnosti pokrenulo je zadiranje u dva najpopularnija sporta – fudbalu i košarci.

Eduardo da Silva je prihvaćen kao domaći jer je došao vrlo mlad, Samira je nedisciplina koštala ljubavi nacije, a kakva je situacija sa košarkom?

“Amerikanac Dontej Drejper probio je led i mišljenja su bila podeljena. Od stava ’to je ruganje nacionalnom dresu’, do stava ’to svi rade, zašto ne bismo i mi’. Dok je Drejper barem odigrao neko vreme za jedan hrvatski klub (Cedevitu), ono što je došlo iza njega bilo je još ekstremnije. Tako će ovog leta na Svetskom prvenstvu napad hrvatske reprezentacije predvoditi drugi Amerikanac – Oliver Lafajet. Košarkaš koji je dobio hrvatski pasoš, a da u životu nije proveo ni nedelju dana u zemlji koju će predstavljati“, kaže hrvatski novinar Bernard Jurišić, urednik uglednog portala sportnet.hr.

Gruzija je učestvovala na prethodna dva evropska šampionata – u Litvaniji ih je predstavljao Markiz Hejns, a prošle godine u Sloveniji to je bio Riki Hikmen. Selektor Gruzije od 2008. godine je naš Igor Kokoškov, koji objašnjava zašto je Gruzijcima bio preko potreban Amerikanac.

“Nama je Riki Hikmen i te kako potreban, bio nam je neophodan i prethodnih godina. Gruzija ima iskustva sa američkim igračima – za njih je to neminovnost kako bi se tim poboljšao i košarka napredovala. Kažem kao trener – nikada dovoljno dobrih igrača, tako da treba biti otvoren za tu ideju. Ako ekstremno dobar stranac želi da igra za reprezentaciju i ako se time dobija kvalitet, ne bih rekao ’ne’. Ipak, da li nekoj reprezentaciji treba stranac ili ne, odgovor ne može da bude univerzalan, već zavisi od situacije“, ističe Kokoškov.

Srpska dilema i reprezentacije-klubovi

Sada je pitanje da li se i Srbija treba prikloniti toj tendenciji, a glavni argument ljudi koji su “za“ jeste bolji rezultat i ono što on donosi.

“Veoma je važno da se shvati da uspeh nacionalnih selekcija dovodi do povećanja interesovanja za košarku i kod dece i kod sponzora, generalno gledano. Na tom putu su ti ponekad potrebni Drejper, Džej-Ar Holden, Rajs… Mi možemo da se busamo u grudi junačke i da budemo osmi, a možemo da uzmemo nekoga i da budemo treći ili četvrti. Realno, baza nam se smanjila, a nisam siguran ni da je košarka broj jedan sport po popularnosti i rastu", smatra Aleksandar Džikić, trenutno selektor Makedonije.

Ako je u Gruziji i bio potreban neko ko će podići popularnost košarke na viši nivo, u zemlji slavne košarkaške tradicije, u zemlji u kojoj je obruč na svakom koraku i u kojoj su ljudi izlazili na trgove usred noći posle pobeda nad SAD i Argentinom, ljubav prema magičnoj igri ne gubi se tako lako.

Pri tom, teško da je jedan stranac garancija boljeg rezultata, ali sve i da jeste tako, ostaju otvorena brojna druga pitanja. Nacionalna identifikacija i dalje je predominantna u Evropi i dokle god je tako, emocije bi u nastupu za reprezentaciju trebalo da budu veoma značajne, a znamo da ovde jesu.

Hoćemo li zaista dozvoliti da zarad eventualnog jednokratnog rezultata izgubimo onaj ponos i polet na kojem ’žive’ svi košarkaški fanatici u danima pred veliko takmičenje? Jer, ukoliko bi se stranac našao u državnom timu u “zemlji košarke“, mnogi bi tu ekipu manje doživljavali kao “svoju“, a to je težak udarac za popularnost jednog sporta. Trener Mega Vizure Dejan Milojević ima jasan stav.

“Protiv sam toga. Kada bi neki stranac došao da živi u Srbiji i kada bi dobio naše državljanstvo, u tom slučaju ne bih imao ništa protiv jer bih ga doživljavao kao našeg. Ako stranac živi u Srbiji, bio je ovde deset godina, onda je to u redu i on bi verovatno već razvio emociju prema zemlji. Ali samo uzimati pasoš da bi se igralo za reprezentaciju, pa da oni posle imaju koristi jer u klubovima igraju kao evropski igrači, to mi je neprihvatljivo i besmisleno, taman bio on najbolji na svetu. Nadam se da se to kod nas nikada neće dogoditi“, decidan je bivši reprezentativac naše zemlje.

Dugo je postojala debata da li stranim igračima dozvoliti da igraju u domaćem takmičenju – još se sećamo Čarlsa Smita i bucmastog Dvajta Stjuarta, koji su za Zvezdu igrali na Trofeju Beograda, posle i u Evropi, ali u nacionalnoj ligi nisu smeli.

Danas nikome nije čudno što stranci igraju za naše timove, ali povlačenje paralele između klubova i reprezentacija opasna je zamena teza. Oni nisu isto, a ako se dogovorimo da jesu, koja je onda svrha evropskih i svetskih prvenstava? Jedno je sigurno – pojavom stranaca polako se obesmišljava reprezentativna košarka, pošto nacionalni timovi sve više liče na klubove.

“Ako hrvatska košarka već deset godina ne može da proizvede elitnog plejmejkera ili ga barem ne može nagovoriti da igra za reprezentaciju, zašto bi imala pravo da ga kupi? To je linija manjeg otpora, kratkoročno rešenje za nečije ambicije, a dugoročno – smrt za reprezentativni sport. Gajim veliko poštovanje prema reprezentacijama manjih država poput Litvanije ili Srbije, koje odolevaju ’trendovima’ i na velika takmičenja šalju timove koje s ponosom mogu nazvati svojim reprezentacijama“, naglašava Bernard Jurišić, urednik sajta Sportnet.

Logična je pretpostavka da je sledeći korak “dva stranca u reprezentaciji“, a onda tri itd. A u toj trci za kvalitetnijim strancima najveću ulogu imaće novac. Time bi, kao što je slučaj u klupskoj košarci, profitirali oni najbogatiji spremni da svoj novac potroše na skuplje i bolje strance. Saglasićete se, to je podela karata u kojoj Srbija ne drži baš mnogo štihova u ruci. Ili, kako bi to kolega Jurišić slikovito predstavio:

“Ako se granice ’nacionalnog’ i dalje nastave rastezati, velika takmičenja svešće se na borbu desetak najbogatijih zemalja sveta, pod čijim će zastavama nastupati najbolji sportisti planete. Pobeđivaće bogatiji i beskrupulozniji, a ne talentovaniji i pošteniji. U klupskom sportu siromašni sve ređe pobeđuje bogatog. Zar zaista mora biti tako i u reprezentativnom?“.

Glas naroda

Ako i kada se Srbija nađe pred dilemom “stranac ili ne“, biće veoma važno oslušnuti šta imaju da kažu ljudi koji košarku prate i vole.

“Nisam siguran da su javno mnjenje i ljudi koji vole reprezentativnu košarku spremni na tu ideju. I dalje smo vrlo ponosna košarkaška nacija, ne verujem da bi u ovom trenutku to bilo potrebno“, rekao nam je Igor Kokoškov.

Na osnovu odgovora koje smo dobili pitajući brojne košarkaške zaljubljenike pitanje: “Da li ste ’za’ ili ’protiv’ igranja stranca u košarkaškoj reprezentaciji Srbije i zašto“, naš stručnjak bio je potpuno u pravu. Izdvajamo neke od odgovora, one koji najbolje predstavljaju stavove većine.

“Apsolutno protiv. Igranje za reprezentaciju je čast i igra se iz srca, a ne da bi se igrači prodavali i pravila zarada (barem bi tako trebalo da bude). Tim treba da čine najbolji igrači jedne zemlje, pa makar to ne bilo dovoljno za visoke domete“.

“Protiv. Zbog nacionalnog ponosa i košarkaške istorije“.

“Apsolutno protiv – izgubila bi se draž koju igranje za svoju državu nosi i nemoguće bi bilo identifikovati se sa bilo kojim strancem“.

“PROTIV, ako je u pitanju plaćanje stranca da za leto ili dva igra za zemlju s kojom nema nikakve veze. ZA – ako je taj stranac poput Adetokumba u Grčkoj, tj. neko ko je proveo ceo ili veći deo života u Srbiji, ko govori jezik, razume kulturu i prihvata je kao svoju“.

“Protiv. Neka smo bedni, ali bar smo naši“.

“Protiv. Smisao odmeravanja snaga među nacijama jeste da pobedi bolja i talentovanija, sa boljom školom kosarke, a ne ona koja ima više novca da dovede stranca“.

Na kraju, postavljamo i vama isto pitanje, a svoj stav podelite sa nama putem komentara.

Saša Ozmo (@ozmo_sasa)