Okeanija: Sve manje "predstavnika" Ex-YU

Po tome se posebno ističe Australija, u koju su stanovnici Balkana masovno odlazili u želji da izbegnu ovdašnje prilike i pokušaju da pronađu bolje mesto za život.

Ovakav trend osetio se i u sportu, gde sada imamo mnogo sportista koji vode poreklo iz Srbije, Hrvatske, Crne Gore... Oni su godinama bili nosioci igre svojih reprezentacija, ali takav trend polako jenjava, pošto ih na Mundobasketu u Španiji neće biti baš mnogo.

Svetsko prvenstvo u košarci počinje 30. avgusta, a Okeanija ima dva predstavnika – Australiju i Novi Zeland.

Endru Bogut

Najveća zvezda koja će propustiti prvenstvo sveta jeste Australijanac Endru Bogut, koji brani boje Golden Stejt Voriorsa. On neće moći da pomogne nacionalnom timu u Španiji zbog preloma rebara, a očekivalo se da bude prvi izbor selektora Andreja Lemanisa.

Bogut je sin hrvatskih imigranata Miša i Ankice Jurišić, koji su iz Osijeka, odnosno Karlovca došli u Melburn. Rođen je u tom gradu 28. novembra 1984, a kao mali probao je australijski fudbal i tenis, ali je na kraju odabrao košarku, jer mu je uzor bio Toni Kukoč.

Izbor mu se isplatio već 2003, kada je kao 19-godišnjak predvodio juniorsku reprezentaciju Australije do svetskog zlata u Solunu. Na turniru u Grčkoj proglašen je za najkorisnijeg igrača zbog neverovatne statistike – 26,2 poena i čak 17 uhvaćenih lopti u proseku na turniru. U finalu je maltene sam pobedio Litvaniju, ubacivši 36 poena uz 14 skokova.

Usledio je odlazak u Sjedinjene Države, na koledž u Juti, gde mu je odlična druga sezona (20,4 poena i 12,2 skoka po utakmici) donela mesto prvog pika na draftu 2005. godine.



Endrua su draftovali Milvoki Baksi, za koje je nastupao sve do 2012, a taj period obeležile su mnoge povrede. Bogut je imao problema sa levom nogom, dislociranim levim ramenom, prelomom desne ruke i iskrenućem zgloba.

Posle lokauta u kom nije igrao u Kingsima iz Sidneja zbog nerešenog osiguranja ugovora, prelazi u Golden Stejt u okviru trejda u kom su učestvovali Stiven Džekson, Monta Elis, Ekpe Udoh i Kvame Braun. Klub je bio nov, ali je stari problem ostao, a to su česte povrede. Posle nekoliko operacija uspeva da povrati formu i postane prvi čovek od Lerija Smita koji je za Voriorse imao 20 i više skokova na jednom meču.

Do sada je u najjačoj košarkaškoj ligi sveta odigrao ukupno 507 utakmica i postigao 5857 poena. U proseku, uspešnost šuta mu je preko 50 procenata, zabeležio je 4726 skokova i 1129 asistencija.

Visok je 213 centimetara, težak 119 kilograma, a odlikuje ga dobra igra leđima i odličan pregled igre o čemu govore i njegove asistencije.

Sa ekipom iz Ouklanda produžio je ugovor do 2016.

Posle odličnog nastupa u Grčkoj, centar je jedan od ključnih članova 'Bumersa' već na Olimpijskim igrama u Atini, godinu dana kasnije. Sa nacionalnim timom je 2006. izborio plasman među najboljih 16 na svetu, kada je put 'kengura' prekinula selekcija SAD. Osim na ta dva turnira, Bogut je bio najbolji igrač ekipe i na Igrama 2008. u Pekingu, a za London nije konkurisao zbog preloma skočnog zgloba.

Stiven Marković

Ljubiteljima košarke u Srbiji ovaj Australijanac je dobro poznat, pošto je u našoj zemlji proveo veći deo karijere, nastupajući za Crvenu zvezdu i kragujevački Radnički.

Ovakav put i nije previše čudan, pošto je Marković sin Srbina i Italijanke koji žive u Sidneju. Karijeru je počeo u ekipi 'Rejzorbeksa' iz Zapadnog Sidneja iz koje je 2005. godine stigao u Crvenu zvezdu.

U prvom mandatu na Malom Kalemegdanu proveo je tri godine, bio član ekipe koja je 2006. u Beogradu osvojila Kup Radivoja Koraća, ali nije bio u sastavu za finalni turnir. Prosečno je u sezoni 2007/08 beležio 8,6 poena i 2,2 asistencije za 'crveno-bele', što mu je omogućilo transfer u Beneton.

Međutim, u Trevizu se zadržao samo šest meseci, da bi se vratio u Zvezdu, ali je zbog povrede propustio celu narednu sezonu.

Usledio je prelazak u Radnički i debi protiv Panatinaikosa, na čijoj klupi je u to vreme sedeo Željko Obradović. To je bila utakmica u okviru priprema za predstojeću sezonu, koja je ujedno bila i najbolja u karijeri Markovića. Odigrao je 26 utakmica, na terenu prosečno provodio više od 32 minuta, ubacivao 12, 7 poena, uz pet asistencija.

I u sledećem izdanju Jadranske lige bio je solidan, ali je treća godina njegovog boravka u klubu bila znatno slabija. Dobijao je sve manju minutažu, a Radnički ga je otpustio posle incidenta na meču sa Partizanom, kada je odbio da uđe u igru posle tajm auta.

Ipak, dobar period u Srbiji preporučio ga je selektoru Bretu Braunu, koji ga je uvrstio na spisak putnika za Svetsko prvenstvo 2010. u Turskoj. Marković se nije naigrao na Mundobasketu, u pet utakmica u grupi upisao je 21 minut, uz samo dva poena. Protiv Srbije, Argentine i Nemačke nije ni ulazio u igru, baš kao ni u porazu od Slovenije, u osmini finala.

Tada se i završila Stivenova reprezentativna karijera, a on trenutno nastupa za 'Krokodile' iz Taunsvila.

Aleks Marić

Možemo reći da je Australija oslabljena na predstojećem Mundobasketu iako ima veoma respektabilan sastav, a treći važan igrač koga neće biti jeste Aleks Marić. Pored Markovića, nama definitvno najbliži, pošto je sa velikim uspehom nosio dres Partizana, iako je u Beogradu proveo samo jednu godinu.

Australijanac srpskog porekla studirao je na univerzitetu Nebraska, a reputaciju u Evropi stekao je upravo u dresu srpskog šampiona. Sa ‘crno-belima’ je osvojio duplu krunu, a bio je deo ekipe koja je do titule stigla neverovatnom trojkom Kecmana u poslednjoj sekundi utakmice sa Cibonom.

On je za jednu sezonu u Evroligi prešao put od relativno nepoznatog košarkaša do apsolutne zvezde. Zahvaljujući odličnim igrama bio je izabran u najbolji tim najjačeg evropskog košarkaškog takmičenja.

Posebno će ostati upamćena njegova partija u pobedi nad Efesom od 93:92, kada je ubacio 34 poena i imao 16 skokova, za ukupan indeks 49. Te sezone samo je Darjuš Lavrinovič uspeo da ostvari isti indeks u Evroligi.



Sa fenomenalnim nastupima samo je nastavio u dresu nacionalnog tima, pošto je bio ubedljivo prva figura Australije na SP u Turskoj, gde je prosečno postizao 9,2 poena i 4,3 skoka na šest utakmica. Najefikasniji bio je protiv Jordana (23 poena i 9 skokova), Nemačkoj je dao 15, a Srbiji 10.

Posle takvih izdanja Partizan nije uspeo da ga zadrži, a usledio je logičan prelazak u veći klub. To je bio grčki Panatinaikos našeg Željka Obradovića, sa kojim je već prve sezone uzeo trofej Evrolige i nacionalno prvenstvo. Preostali pehar, grčki Kup, osvojio je sledeće godine.

Prošlog leta stigao je Kubanj gde je branio boje Lokomotive, a pre nekoliko dana postao je slobodan igrač.

Iako je 2003. Zajedno sa Bogutom bio član šampionske generacije Australije na juniorskom Svetskom prvenstvu, srpski mediji spekulisali su da bi Marić mogao da igra za našu zemlju. Ipak, on je takvu mogućnost odbio, ali ga nećemo videti u Španiji, jer su na njegovoj poziciji Dejvid Andersen i Nejtan Džavai.

Nenad Vučinić

Pored nekoliko Balkanaca koji će propustiti predstojeće Svetsko prvenstvo, ipak ima i onih koje ćemo gledati u Španiji. Selektor reprezentacije Novog Zelanda je naš stručnjak Nenad Vučinić, koji je na toj poziciji od 2006. godine.

Vučinić je imao veoma zanimljivu životnu priču.

On je rođeni Beograđanin, a posle nekoliko klubova iz bivše Jugoslavije, karijeru je završio u ekipi Nelson Džajants sa Novog Zelanda, gde je otišao sa suprugom. Postao je pomoćni trener kluba, da bi se na godinu dana vratio u OKK Beograd.

‘Romantičare’ je napustio nakon jedne sezone, vratio se među ‘Džinove’, a glavni trener postao tek u timu BC Kalev iz Talina.

Tada je krenulo Vučinićevo putešestvije sa kraja na kraj sveta, a klubovi su se menjali kao na traci (promenio ih tri za isto toliko sezona – Darušafaka, Fulgor Libertas Foli i Fuđijan Sturdžons). Osim vođenja ‘Tol Bleksa’, trenutno obavlja funkciju prvog trenera kluba Biblos iz Libana.

Po tri puta je bio šampion Okeanije i Novog Zelanda, a u Estoniji je osvojio prvenstvo i Kup. I dalje drži rekord australijske NBL lige sa 164 pobede.

Sada se okreće najvećem izazovu u karijeri, a poslednje priprema za Mundobasket odradiće u rodnoj zemlji, protiv selekcije koju vodi Aleksandar Đorđević.

'Orlovi' su uspeli da prvi meč dobiju u vršačkom Milenijumu, ali su se Novozelanđani revanširali, i to kako – ubacili su 'stotku' usred Pionira. Konačan rezultat bio je 102:96, a gosti su ubacili čak 11 trojki iz 20 pokušaja i pokazali da će na tome zasnivati igru na SP.

"Odlazimo na Svetsko prvenstvno srećni što smo bili u Srbiji. Mi smo ekipa koja mnogo oscilira u igri, mi smo šuterska ekipa koja zavisi od šuta, i jasno je da on nekada ide, a nekada ne. Mislim da je ovo momcima bila najbolja utakmica otkad ih ja vodim, pogotovo u napadu. Moramo da poboljamo igu u odbrani, nemamo dva standardna centra i nije nam lako. Ne prezamo ni od koga, što je očigledno, svakako da ćemo imati svoje šanse. Imamo grupu koja je teška, Finska i Ukrajina su dobre ekipe koje možemo da dobijemo, ali od kojih možemo i da izgubimo", oprezan je srpski stručnjak.

Nenad će imati pomoć još jednog srpskog stručnjaka, pošto će Jovan Gorec, selektor ženske kadetske košarkaške reprezentacije Srbije, biti deo stručnog štaba.

Novozelanđani će igrati u prvoj fazi u grupi C, a za rivale u Bilbau će imati selekcije SAD, Turske, Ukrajine, Finske i Dominikanske republike.

"Mi očekujemo da prođemo u drugi krug. Ukrštamo se sa grupom u kojoj su Slovenija, Litvanija i Australija. Sve tri selekcije možemo da pobedimo i niko ne sme da umanjuje naš kvalitet. Nedavno su nas sudije neverovatno pokrale u utakmici sa Litvanijom na njihovom terenu. Taj susret smo izgubili sa pet poena razlike. Ali, idemo korak po korak. Prvo bi trebalo da prođemo takmičenje u grupi", zaključio je Vučinić.

Vučinić i Gorec sigurno bi voleli da u timu imaju legendarnog Pera Kamerona, čoveka srpskog imena, koji je karijeru završio 2010. godine. Devedesetih godina počeo je da nastupa za reprezentaciju, a vrhunac je dostigao 2002, kada je kao kapiten predvodio Novozelanđane do polufinala i četvrtog mesta na Svetskom prvenstvu u Indijanapolisu.

Kameron je na tom šampionatu u proseku beležio 14,7 poena, 5 skokova i 3,6 asistencije i bio je jedini igrač u prvoj petorci turnira koji nije član neke NBA ekipe. Njegovi "saigrači" bili su Jao Ming, Dirk Novicki, Peđa Stojaković i Emanuel Đinobili. Posle turnira dobio je ponude Detroit Pistonsa i Memfis Grizlisa koje je glatko odbio.

Igrao je za Novi Zeland još i na Olimpijskim igrama u Atini 2004. godine, osvojio je srebro na Igrama Komonvelta 2006, kao i na Svetskom prvenstvu iste godine u Japanu.

Više o ovom simpatičnom košarkašu možete pročitati u našem tekstu “Maor srpskog imena”.

Njegov rival u to vreme bio je još jedan australijski “Balkanac” – Frank Drmić. Drmić je tokom 11-godišnje karijere promenio osam klubova, a sa ‘kengurima’ je učestvovao na Svetskom prvenstvu u Grčkoj.

Posle nekoliko klubova u rodnoj zemlji, oprobao se i u Evropi gde je nastupao za Spiru Šarlroa, Trir i Oldenburg.

FIBA Okeanija obuhvata ukupno 21 selekciju, ali najviše igrača poreklom sa ovih prostora ima u Australiji i Novom Zelandu. Osim spomenutih, ima mnogo košarkaša koji su igrali za okeanske reprezentacije, ali smo mi pokušali da nabrojimo najinteresantnije.



Njih će sigurno naslediti Dejan Vasiljević, koji je bio potpuni hit na nedavno završenom Svetskom prvenstvu za igrače do 17 godina. Vasiljević je ’97 godište, visok je 187 centimetara i igra na poziciji pleja.

Trenutno nastupa za ekipu Sentr of Ekselens (Centre of Excellence), a na turniru u Dubaiju je briljirao, prosečno beleživši 17,4 poena, uz 6,6 skokova na sedam utakmica. On je nosio svoju ekipu do finala, ali protiv vršnjaka iz SAD nije bilo dovoljno ni 29 poena mladog Vasiljevića.

Pod košem dame biraju

Balkanski uticaj nije zaobišao ni žensku košarku u Okeaniji, pa je tako je još 1999. godine devojka hrvatskog porekla Suzi Batković debitovala za Australiju i još uvek je deo nacionalne selekcije. Batkovićeva igra na pozicijama krilnog centra i centra, za „Opalse“ je upisala više od 100 nastupa i ima dve bronze i srebro sa Olimpijskih igara. Igrala je u Evropi i Americi, a u austalijskoj WNBL ligi je dva puta birana u najbolju petorku lige, dok je jednom bila MVP tog takmičenja.

Koliko god da su nam poznati Endrju Bogut, Eron Bejns, Luk Longli, Šon Marks ili Pero Kameron najveće uspehe u Okeanijskoj košarci postižu devojke, konkretno ženska reprezentacija Australije. Australijanke su do prvog zapaženijeg rezultata došle 1979. godine, kada su na Svetskom prvenstvu u Seulu bile četvrte.

Uspeh reprezentacije doveo je do popularizacije ženske košarke i ideje da se promeni dotadašnji sistem takmičenja. Umesto da pobednici liga australijskih saveznih država igraju plej of i malobrojne turnire između sebe odlučeno je da se oformi liga koja bi omogućila najboljim timovima da igraju češće međusobno. Od 1981. godine pa do danas broj timova je varirao između šest i deset, ali se sistem takmičenja pokazao veoma uspešnim. Australijske košarkašice igrale su mnogo više konkurentnih utakmica i to je dalo rezultate.

Osamdesetih godina Austalijanke su na Olimpijskim igrama i Svetskim prvenstvima konstantno postizale solidne rezultate, a prekretnica se desila 1994. godine kada su na Mundobasketu održanom na domaćem terenu bile četvrte. Mnogo bitnijeod četvrtog mesta bilo je uvođenje u tim mladih košarkašica i formiranje tima koji će biti dominantan čitavu deceniju.

Prva medalja sa velikih takmičenja stigla je 1996. na OI u Atlanti. Tada su se Australijankama na putu ka najsjajnijem odlilčju prvi put isprečile Amerikanke u polufinalu, alli u meču za treće mesto je savladana Ukrajina. Od tada pa do danas, jedini tim koji je uspevao da zaustavi Australiju bila je moćna selekcija SAD. Australijanke su predvođene jednom od najboljih košarkašica sveta Lorin Džekson u narednim godinama dolazile do srebrnih i bronzanih medalja, u zavisnosti od toga da li su se sa Amerikankama sretale u finalu ili polufinalu.

Najveći uspeh košarke Okeanije desio se na Svetskom prvenstvu 2006. godine u Brazilu, kada su Ruskinje pobedom u polufinalu eliminisale ekipu SAD. Austalijanke su iskoristile to što su konačno izbegle Ameriku na nekom turniru i ubedljivom pobedom u finalu došle do titule svetskog šampiona.

Dve decenije uspeha, uspešan format lige i očigledan kvalitetan rad doveli su do popularizacije ženske košarke u Okeaniji. Lider reprezentacije i najbolja australijska košarkašica u poslednjih 15-ak godina Lorin Džekson je obožavana u Australiji, mečeve WNBL lige prenosi ABC, a prošle sezone je žensku košarku samo na najvećem nivou uživo gledalo skoro 100 hiljada ljudi. Na listi FIBA ženska reprezentacija Australije je na drugom mestu, odmah iznad neprikosnovenih Amerikanki.

O kvalitetu košarkašica iz najveće okeanijske države dobro govori i to što je u 18 godina WNBA lige u njoj igralo 26 Australijanki. Nijedna druga država nije uspela da u WNBA lansira ni polovinu od tog broja košarkašica, na drugom mestu su Francuskinje sa 12, a na trećem Španjolke sa 11 predstavnica u WNBA. Koju god listu rekorda vezanu za žensku košarku pogledate, videćete Australiju.

Već spominjana Lorin Džekson je najefikasnija košarkašica u istoriji ženskog olimpijskog turnira, a 2010. u meču protiv Rusije na Liz Kembidž je postala prva žena koja je ikada zakucala na Igrama.