Den Džensen – sâm među besmrtnike

On je svetskim rekordom u trci na 1.000 metara stigao do zlatne medalje 1994. godine, na Igrama u norveškom Lilehameru, a šest godina ranije preživeo je porodičnu tragediju.

U jutarnjim časovima 14. februara, kada je na Igrama u Kalgariju na programu bila trka na 500 metara, Den je pokušao da dobije na telefon rođenu sestru Džejn, koja je bolovala od leukemije, ali mu se ona nije javljala.

Nekoliko časova kasnije, saopšteno mu je da mu je sestra preminula. Upravo je ona bila najzaslužnija da najmlađi član 11-člane porodice Džensen počne da se bavi sportom koji ga je odveo u legendu.

Uprkos tragediji, Den je odlučio da se takmiči, ali je trku završio padom u prvoj rundi. Četiri dana kasnije, odlično je počeo trku na 1.000 metara i imao prolazno vreme vredno svetskog rekorda, ali ga je novi pad, ovoga puta na 200 metara od cilja, sprečio da završi trku. Kanadu je napustio bez medalje, a Olimpijski komitet SAD nagradio ga je priznanjem “Nesalomivi duh”.

Dve godine kasnije u Abertvilu završio je četvrti u trci na 500 metara, dok je na 1.000 metara zauzeo tek 26. mesto. Sav trud došao je na naplatu u Lilehameru.



U međuvremenu, postao je jedini klizač koji je za manje od 36 sekundi završio trku na 500 metara, učinivši to četiri puta. Nedugo zatim, osvojio je svoju drugu titulu Svetskog prvaka u sprintu, pa je na 17. izdanje Zimskih olimpijskih igara stigao kao glavni favorit. Naticanje na 500 metara završio je kao deveti, ali je sav fokus prebacio na trku na 1.000 metara.

Za, ispostaviće se, trku života spremao ga je Peter Miler, šampion iz Insburka 1976, i uspeo je. Den je kroz cilj prošao kao prvi, postavivši svetski rekod (1:12.43), i tako osvojio svoju jedinu medalju na Olimpijskim igrama, ali najsjajniju. Kolege iz reprezentacije ukazale su mu veliku čast, izabravši ga da nosi zastavu domovine na zatvaranju Igara.

Pobednički krug otklizao je sa jednogodišnjom čerkicom, koja je dobila ime po pokojnoj tetki. Iste godine dobio je nagradu “Džejms E. Saliven”, sportskog ‘Oskara’, a godinu dana kasnije primljen je u Atletsku kuću slavnih u Vinskonsinu.

Posle okončanja karijere osnovao je fondaciju za borbu protiv leukemije, od 2005. do 2007. radio je kao klizački trener u NHL timu Čikago Blekhouks.

2004. godine primeljen je u Olimpijsku kuću slavnih Sjedinjenih Američkih Država.