Na skeneru: 24 sata agonije, još 24 strepnje

U svega 24 časa naš tim, koji je u prethodnih desetak dana pokazao da ima kvalitet za velika dela u budućnosti, potpuno se raspao.

Bez odbrane od brzih napada rivala, bez odbrane od trojki, sa dugim periodima bez pogotka iz igre, naši su se ponovo predali već u prvoj četvrtini.

Opet su podbacili ključni igrači, iako je Krstić na kraju ubacio 16 poena uz 5 skokova, njegov doprinos stigao je prekasno, kada je rival već imao dvadesetak poena prednosti. Kapiten ponovo nije uspeo da pokrene svoj mladi tim od početka, dozvolivši ponovo rivalu da za deset minuta reši meč.

Ako podbaci jedan iskusniji igrač, red je da bar neki drugi istupi napred i pokrene ekipu, to bi trebalo da bude Nemanja Bjelica, ali je i on potpuno razočarao. Pet poena je malo od drugog najvažnijeg člana tima.

Ponovo su najviše pokazali oni od kojih se najmanje očekuje da nose ekipu, debitanti Đorđe Gagić i Bogdan Bogdanović koji su zajedno potigli 23 poena uz 9 skokova.

Svaki tim se uglavnom najviše pouzda u igrače koji su dobili šansu da se pokažu u najboljoj ligi sveta, NBA, a naš jedini takav igrač, doduše tek treba da se pokaže preko 'bare', Nemanja Nedović je bio daleko od te elite (2/10 iz igre).

Ponovo je podbacio šut, samo dve trojke iz 18 pokušaja, dok je sa druge strane protivnik lagano ubacio 11. Da li samo mi ne znamo da šutiramo za tri poena?

Ako već ne funkcioniše šut, ako su ruke ostale vezane od duela sa Španijom, kako to onda da odbrana ne može da odigra bar deset dobrih minuta?

Nisu Slovenci posebno kvalitetan tim, 3-4 solidna igrača i to je to, možda za nijansu kvalitetniji od našeg, ali ne za 18 poena i rešen meč u prvoj četvrtini.

Sigurno nisu ekipa od koje treba da se bilo ko plaši, da jesu ne bi igrali razigravanje za plasman već bi se borili za medalju na svom terenu.

Tokom prethodne dve nedelje videli smo da ovaj tim ima veliki potencijal, mnogo talenta i snage da u narednim godinama vrati staru slavu našoj košarci, ali moraće odgovorni još mnogo truda da ulože da se to sve tako i dogodi.

Evrobasket nije završen, ostao je još jedan meč, naše veliko finale, dan D ovog tima, ono za šta se ekipa spremala dva meseca.

Meč koji će odlučiti da li ćemo sledeće godine u Španiji gledati ove momke na Svetskom prvenstvu. Italija ili Ukrajina, svejedno je, pobeda će ispuniti cilj, poraz vratiti brigu na lice ljubiteljima košarke u ovoj zemlji.

Nema sumnje da su ovi momci zalužili bar to, podršku imaju, samo i oni moraju da vrate veru u sebe i počnu da uživaju na parketu i igraju kako znaju, a znaju.

Srbija je i dalje zemlja košarke. Uvek će biti. Idemo na Mundobasket!