"Orlovi" - ekipa od koje sve može da se očekuje

Više nema trofejne Jugoslavije, ni očajne Srbije i Crne Gore, našu državu pod imenom Srbija predstavlja mlada ekipa spremna na sve.

O uspesima SFRJ na Evrobasketima je iluzorno pričati, dok je „mala“ Jugoslavija u periodu od 1995. do 2001. godine bila suvereni vladar košarke na Starom kontinentu.

Sadašnji selektor „Orlova“ Dušan Ivković predvodio je i tim koji su činili između ostalih Bodiroga, Danilović, Paspalj, Divac, Đorđević na prvom šampionatu Evrope za SRJ, odigranom u Grčkoj 1995.

Sa možda i najubedljivijom igrom ikada viđenom na Evrobasketu, Jugoslavija je osvojila zlato, bez i jednog poraza trijumfom nad Litvanijom u finalu uz 41 poen Đorđevića.

Trofej je odbranjen u Španiji dve godine kasnije, uz doduše jedan poraz, od Italije u grupnoj fazi, međutim revanš je stigao u poslednjoj utakmici šampionata, kada Fućka i drugovi nisu mogli da zaustave MVP igrača prvenstva Aleksandra Đorđevića.

Nakon bronze u Francuskoj 1999. godine, 2001. je bila rezervisana za ponovno osvajanje trona Evrope, u Turskoj, pobedom u finalu nad domaćom selekcijom u prepunoj hali Abdi i Pekči.

To je bilo poslednje pojavljivanje SRJ na Evrobasketu, 2003. u Švedskoj je zaigrao tim pod imenom Srbija i Crna Gora, koje je donelo promene, ali u negativnom kontekstu. Šesto mesto je smatrano katastrofom, ali tako se ne bi reagovalo da je neko mogao da predvidi budućnost i 9. mesto na „domaćem“ EP 2005.

Ni tim pod nazivom „Srbija“ nije startovao na najbolji način, čak se činilo da kola nikako ne mogu da se zaustave na nizbrdici nakon 13. pozicije 2007. međutim dve godine kasnije osvojeno je srebro u Poljskoj.

Kasnija osma pozicija u Litvaniji ponovo je poljuljana veru u srpsku košarku, koja će biti na velikom ispitu u Sloveniji.

Bez praktično pola tima, bez klasične „četvorke“ sa velikim brojem debitanata sastav predvođen Dušanom Ivkovićem odlazi u Sloveniju da pokuša da ostvari čudo.

U ovom slučaju, čudo nije nemoguće, s obzirom da gotovo sve reprezentacije imaju takođe velike probleme sa povredama i otkazima igrača.

Ipak, kada se mislilo da ne može gore, ispostavilo se da Miloš Teodosić i Vladimir Lučić nisu spremni za put, tako da će veliki teret pasti na leđa Stefana Markovića i Nemanje Nedovića sa jedne, odnosno Nemanje Bjelice sa druge strane.

Pored toga što su i konkurenti oslabljeni, čudo se može desiti i zbog toga što je naša ekipa zaista spremna na sve i po svemu sudeći u Sloveniji će igrati košarku sa dva centra, košarku koja nije viđena nekoliko decenija.

Mnogo toga se očekuje od pomenutog Bjelice koji je zablistao prošle sezone u dresu Laboral Kuče, takođe Nemanja Nedović želi da opravda poziv prekookeanski poziv Golden Stejt Voriorsa, dok je na kapitenu Nenadu Krstiću da bude ključni igrač i okosnica tima.

Kombinacija mladosti i iskustva nam na nekoliko takmičenja nije donela ništa dobro, međutim, u situaciji kada do vrha može doći samo tim, a ne skupina individualaca i reprezentacija Srbije ima šanse da pomuti račune već viđenim osvajačima medalja.